Сви на добитку од успеха руске дипломатије у 2013.

Руска спољна политика данас пристаје једино на односе који се заснивају на равноправности. Извор: AFP / East News.

Руска спољна политика данас пристаје једино на односе који се заснивају на равноправности. Извор: AFP / East News.

Руска дипломатија је 2013. извојевала неколико значајних победа, пре свега у Сирији и Ирану, спречивши нове регионалне ратове и сачувавши регионалну стабилност на Блиском Истоку. Међутим, било је и неколико разочарања, као што је погоршање односа са САД повезано (али свакако не условљено) давањем азила Едварду Сноудену.

Након завршетка Хладног рата опасност од војних сукоба је прешла на регионални ниво. Зато се највећим успехом 2013. може сматрати то што је свет успео да избегне нове регионалне ратове. На дневном реду је био „хуманитарни рат“ против Сирије и напад на Иран са циљем нуклеарног разоружања. Међутим, дипломате су својим залагањима успеле, ако ништа друго, да одложе ове конфликте.

И у једној и у другој ситуацији Москва је одиграла пресудну улогу, делујући при томе у складу са својим националним интересима.

Што се тиче Сирије, Русија је заузела позицију према којој унутрашњи конфликт не треба да буде повод за промену власти под спољашњим притиском, чак и ако се ради о санкцијама УН, као што се догодило, на пример, у Либији. УН нису основане са тим циљем. Политичку будућност Сирије треба да решавају сами Сиријци уз помоћ, подршку и посредништво  међународне заједнице, а путем политичког дијалога. Полазећи од оваквог става, Русија је заједно са Кином у Савету безбедности УН три пута блокирала доношење резолуција које су у суштини биле усмерене ка свргавању с власти садашњег председника Асада.

Парадоксално је што су став Русије по овом питању фактички подржале и остале земље чланице Групе 8. Управо то су били резултати самита Г-8 у Ирској, где је постигнут консензус у погледу неопходности постизања политичког решења ситуације у Сирији.

Истина, партнери Русије су имали нешто другачије мотиве. Почетком лета је постало јасно да главну снагу оружане опозиције у Сирији чине радикалне исламске организације, које имају исте принципе и методе као Ал Каида. Њихово јачање није у интересу ни Запада ни арапских режима у свету, а ни Русије. За саму Русију, у којој се снажне муслиманске заједнице налазе не само у области око Волге и на Кавказу, него и у Москви, стихијско ширење радикалног исламизма из Сирије представља истинску претњу. Зато су се Москва и Вашингтон тако брзо споразумели о одржавању мировне конференције о Сирији.

Међутим, примена хемијског оружја у околини Дамаска, за шта је Запад окривио регуларну сиријску војску, навела је Барака Обаму да крене путем војне интервенције, који је он до тада покушавао да избегне. Ситуацију је спасао Лавров. Не упуштајући се у решавање питања ко је применио хемијско оружје, Москва је Асада наговорила да пристане на потпуну ликвидацију својих хемијских арсенала. На тај начин су потучени аргументи оних који су хтели да увуку САД у још један регионални рат. Сада је у Сирији у току уништавање војног хемијског оружја. Шта је од тога добио свет у целини?

На Блиском Истоку је сачувана стратешка стабилност. Политика контроле оружја масовног уништења је извојевала једну победу, а УН и Савет безбедности су стекли значајнију улогу у питањима одржавања мира у свету. Ови резултати су донели добробит читавој међународној заједници. У случају са Ираном избегнута је примена силе. Москва је, иако непрекидно пружајући подршку санкцијама према Ирану, ипак увек захтевала да се ирански нуклеарни проблем решава за преговарачким столом. Русија, која се граничи са Ираном, осим што је заступала принципе УН, имала је за циљ не само да спречи да се у овој земљи настави развој војног нуклеарног програма, него и да се избегну масовни нереди изазвани западним санкцијама и хаос који би настао услед војног удара.

У вези са тим се још пре две године појавио тзв. „план Лаврова“, према којем би Иран постепено смањивао свој нуклеарни програм у замену за постепено укидање санкција, са намером да се ситуација корак по корак удаљи од могуће ескалације сукоба. Управо овај принцип се нашао у основи прелазног споразума између Техерана и шест великих светских сила, који је постигнут у новембру. Договори се за сада склапају на рок од шест месеци. И ништа не наговештава једноставне и лаке преговоре у вези са главним споразумом, који би међународну заједницу ослободио забринутости, омогућио Ирану да развија своју цивилну нуклеарну индустрију, и, што је најважније, отклонио могућност избијања оружаног конфликта у овом региону. Наредна 2014. година могла би у том погледу бити пресудна.

Међутим, није све било идеално. Протеклу годину је обележила и криза руско-америчких односа. Формални разлог је било то што је Едвард Сноуден, који је објавио тајне америчке Агенције за националну безбедност (NSA), добио азил у Русији. Наравно, званични Вашингтон је крајње узнемирен и забринут зато што се амерички трагалац за истином нашао ван домашаја америчке Темиде. Међутим, тешко је поверовати да је управо то био разлог што је Барак Обама отказао посету Москви. Тако нешто се могло догодити само за време Хладног рата у периоду чарки између Хрушчова и Ајзенхауера.

Пре ће бити да је америчка администрација схватила да би Обамин повратак из Москве без Сноудена могао бити схваћен као још један доказ његове слабости. А Путин, упркос жељи да поново успостави дијалог са америчким председником у духу сарадње која је постигнута поводом Сирије и Ирана, није био вољан да се покорава жељама САД. Руска спољна политика данас пристаје једино на односе који се заснивају на равноправности.

Уосталом, не може се рећи да је руско-амерички дијалог сасвим прекинут. Путин и Обама су ипак о нечему насамо разговарали на самиту Г-20 у Санкт Петербургу, који је одржан након отказивања посете Москви. Очигледно је да се припрема и њихов наредни сусрет, овај пут на лето 2014. у Сочију, где ће се одржати следећи самит Г-8. Можда ће до тада дипломате ове две земље пронаћи основу за компромис.

Росијскаја газета. Сва права задржана.