Федералне матрјошке Русије

Сви субјекти Русије федерације су према Уставу једнаки. Извор: РИА „Новости“.

Сви субјекти Русије федерације су према Уставу једнаки. Извор: РИА „Новости“.

Русија има 83 федерална субјекта и њен систем поделе на регионе је један од најкомпликованијих на свету. Постоје области, крајеви, републике и федерални окрузи. Формално су они по Уставу једнаки, али у стварности међу њима постоје велике разлике. Тако сложени систем државног устројства савремена Русија је наследила од Руске Империје и СССР-а.

Почетком 17. века, за време Петра Великог, појавиле су се губерније. Тада их је било свега 8. Касније се њихов број мењао, Русији су припајане нове земље, да би тај систем почетком 20. века постао још сложенији када су губернијама додате и области и подређене територије.

У совјетском периоду је најважнију улогу у подели на регионе играо национални принцип. У земљи су се појавиле аутономне совјетске социјалистичке републике (АССР), аутономне области (АО) и национални (касније аутономни) окрузи (НО, тј. АО). Прве АССР су најчешће формиране од губернија са већинским националним становништвом, а касније су и одговарајуће АО претворене у АССР.

После распада СССР-а су бивше аутономије, области и крајеви који су били у саставу Руске Совјетске Федеративне Савезне Републике (РСФСР) добили назив Руска Федерација, а бивше АССР су добиле сопствена национална имена, на пример Татарстан. Данашња административно-територијална подела Русије настала је доношењем новог Устава 1993. и укрупњавањем низа субјеката федерације у другој половини 2000-их (када је фактички упражњено 6 од укупно 10 аутономних округа). Сада се Руска Федерација састоји од 21 републике, 9 крајева, 46 области, 2 града од федералног значаја (Москва и Санкт Петербург), 1 аутономне области (Јеврејске) и 4 аутономна округа.

Област је најчешћа административна јединица. Она нема национални предзнак, а центар области је највећи град на њеној територији. На челу локалне управе је губернатор. Област има и парламент. Он доноси локалне законе којима се федерални закони локализују и прецизирају. Најважнији локални закон је статут. Сада постоји само једна аутономна област, и то Јеврејска АО на руском Далеком Истоку. Она се ни по чему не разликује од других области, осим што је сачувала свој историјски назив.

Наша земља подсећа на матрјошке које се налазе једна у другој. Такво устројство предвиђа да се Русија не може распасти.

Наталија Зубаревич, Независни институт за социјалну политику

Крај има исти систем управе као и област, само што заузима већу територију. Поједини крајеви су формирани од неколико области.

Аутономни округ је национална територијална творевина која улази у састав другог субјекта РФ (краја или области), али има већа права. У аутономним окрузима компактно живе поједини мали народи Русије.

За разлику од крајева и области, републике су национално-државне творевине, тј. облик државности конкретног народа (или неколико народа) у саставу Руске Федерације. Такав је, на пример, Татарстан, у коме живи већина руских Татара. На челу републике је председник, а најважнији закон је устав. Свака република има право да додатно уведе још један државни језик који ће бити равноправан са руским.

„Региони су врло различити, зато је и управљање сложено, јер мора постојати много механизама и много стратегија“, објашњава Владимир Кагански, научни сарадник Института за географију Руске академије наука. „По структури територије савремена Русија је империја. То је простор који гравитира ка центру, и релацијом ‘центар-периферија’ он је поларизован у сваком погледу: у политичком и етничком, и утолико пре у економском.“

По структури територије савремена Русија је империја. То је простор који гравитира ка центру, и релацијом ‘центар-периферија’ он је поларизован у сваком погледу: у политичком и етничком, и утолико пре у економском.

Владимир Кагански, Института за географију РАН

Једино објашњење за настанак тако сложеног механизма је историјска инерција, истиче Павел Кудјукин, доцент на Катедри за теорију и праксу државне управе на Националном истраживачком универзитету „Висока школа економије“ (ВШЕ). „Садашње устројство је предодређено некадашњим устројством Руске Империје, а затим и совјетске државе“, објашњава он.

Експерт наводи да су сви субјекти федерације према Уставу РФ једнаки, али да ипак постоје и разлике. Рецимо, у законодавном смислу републике имају своје уставе, а остали имају статуте. Узгред, у регионалним уставима срећу се и доста необичне формулације. Конкретно, Татарстан је у уставу имао тврдњу да је та република субјекат међународног права, што је, наравно, у супротности са федералним законима“, каже Кудјукин. Сасвим недавно се појавила тенденција промене назива функције шефова република и вероватно ће они ускоро престати да се називају председници. Башкирија се прва одрекла такве функције.

Федерални окрузи су нове крупне административне јединице која се појавила 2000. уз истовремено очување старе поделе на федералне субјекте. То је била једна од првих крупнијих одлука које је Путин донео у улози председника. Сада постоји осам федералних округа: Централни, Приволшки, Северозападни, Далекоисточни, Уралски, Јужни, Сибирски и Севернокавкаски.

Федерални окрузи су били потребни јер је било неопходно успоставити бољу координацију између локалних органа власти. Шефови федералних јединица су се у регионима током 1990-их стопили са локалном елитом и стали на страну регионалних интереса науштрб федералних, објаснио је Кудјукин.

Па ипак, и поред тако слојевите поделе руски простор је веома стабилан. „Наша земља подсећа на матрјошке које се налазе једна у другој. Такво устројство предвиђа да се Русија не може распасти, а најгоре што јој се у том смислу може догодити јесте да се окрње поједини рубови. И то могу бити само рубови са другачијим културним слојем. У нашој земљи постоје такви сложени делови, али њих је веома мало“, резимира Наталија Зубаревич, директор регионалног програма Независног института за социјалну политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.