Русија у 2013: тренуци радости и туге

Ова година није почела најсрећније. У фебруару је у великом индустријском центру Урала Чељабинску пао велики метеор и изазвао катастрофу огромних размера. Силина експлозије у време његовог пада могла би се упоредити са експлозијом око 500 килотона ТНТ-а (што је 30 пута више од нуклеарне бомбе бачене на Хирошиму). Ударни талас је поразбијао прозоре на 7 хиљада зграда, а преко хиљаду и по људи задобило је повреде и посекотине од поломљеног стакла. Научници су затим утрошили неколико месеци како би извукли остатке тог небеског тела са дна језера Чебаркуљ.

У августу је Далеки Исток Русије задесила највећа поплава за последњих неколико десетина година. Поплавни талас је захватио све веће градове на реци Амур и угрозио животе и имовину 183 хиљаде људи. Укупна материјална штета узрокована том поплавом процењује се на око 40 милијарди рубаља (1,3 милијарде долара). Право је чудо да једна стихија таквих размера на сву срећу није однела ниједан људски живот.

Нажалост, 2013. није прошла ни без друштвених немира и сукоба на националној основи. Десила су се чак три случаја већих сукоба руског становништва са досељеницима са Кавказа и из Средње Азије који су прерасли у нереде и погроме. Сва три случаја везује исти след догађаја: најпре се догодило убиство у крају које је затим изазвало протесте локалног становништва, а онда је уследио погром. Највећи нереди праћени таласом насиља одиграли су се ове јесени у Бирјуљову, једном од удаљенијих рејона Москве. Полиција је углавном успевала да спречи даље ширење сукоба, међутим стручњаци упозоравају да су изливи национализма узроковани пре свега нагомиланим незадовољством у друштву и да је потребно предузети хитне мере како би се стање поправило.

Са друге стране, у 2013. је било и дивних тренутака. Главни културни догађај године било је свечано отварање у мају врло савремене Нове сцене Театра „Мариински“ у Санкт Петербургу, који је још од царских времена једна од две највеће оперске куће у Русији.

Русија је у 2013. била домаћин два велика спортска догађаја. У јулу је у Казању, главном граду Татарстана, одржана Универзијада – светске студентске спортске игре. Са скоро 12 хиљада учесника из 162 земље била је то највећа летња универзијада у историји. По завршетку надметања у 27 спортова подељен је 351 комплет медаља од којих су највећи број освојили чланови руске репрезентације, који су и по постигнутим рекордима били најуспешнији од свих.

Један од највећих спортских догађаја у овој години у Русији било је Светско првенство у атлетици у Москви. Руска репрезентација освојила је 7 златних, 4 сребрне и 6 бронзаних медаља. Највеће одушевљење изазвала је Јелена Исинбајева, двострука олимпијска шампионка у скоку с мотком, која је после низа неуспеха, и упркос томе што многи нису веровали у њу, успела да докаже да је и даље једна од најбољих спортисткиња данашњице.

Почетком октобра је из Атине у Москву пренет олимпијски пламен који у Сочи треба да стигне 7. фебруара 2014. на отварање Зимских олимпијских игара. Олимпијска бакља је већ обишла многе руске регионе, нашла се и дубоко под водом, на Северном полу, као и на Међународној космичкој станици.

Са становишта унутрашње политике, 2013. ће остати упамћена пре свега по томе што је крајем јуна на снагу ступио закон о забрани пропаганде истополних односа међу малолетницима, који је изазвао многе спорове. Њиме су за промовисање нетрадиционалних сексуалних односа малолетницима у Русији предвиђене новчане казне до 1 милион рубаља (преко 30 хиљада долара). Занимљиво је да је тај закон имао далеко већи одјек у иностранству него у Русији.

У Русији су јавност много више узбуркале промене које имају за циљ „национализацију елите“, у мају је, наиме, донет закон по коме државни службеници и посланици не смеју да поседују имовину у иностранству. Поред тога, Русија се први пут након 2004. вратила пракси директног избора регионалних губернатора.

У 2013. је било и необичних догађаја који су привукли велику пажњу. У јануару је чувени француски глумац Жерар Депардје добио руско држављанство, а затим и понуду да постане министар културе једне од руских република – Мордовије. Као што је познато, он је био крајње огорчен због увођења пореза на приходе од 75% у Француској па је одлучио да се пресели у Русију где пореска стопа износи свега 13%.

Један од догађаја у 2013. о коме се највише говорило био је развод Владимира Путина. Реакције јавности на ту одлуку председника државе биле су подељене, али његов рејтинг је и даље остао висок. Владимир Путин и његова супруга Људмила саопштили су да се растају 6. јуна приликом изласка из Државног Кремаљског дворца где су одгледали балет „Есмералда“. „То је била наша заједничка одлука. Наш брак је завршен. Ми се практично и не виђамо“, рекао је руски председник.

Најмање два пута у протеклих годину дана Русија се нашла у средишту великих међународних скандала. Први пут је повод за то био бивши амерички обавештајац Едвард Сноуден, заглављен у транзитној зони московског аеродрома „Шереметјево“, који је на крају добио азил у Русији уз услов да не наноси штету Америци. Међутим, таква одлука руских власти изазвала је огромно незадовољство у САД и није се нимало повољно одразила на ионако сложене односе Кремља и Беле куће.

Други скандал изазвали су активисти организације „Гринпис“ („Greenpeace“). Руски граничари су их привели док су протестовали код нафтне платформе „Приразломна“ у Печорском мору на руском Арктику и одузели су им брод „Arctic Sunrise“. Борци за заштиту животне средине су притворени и окривљени најпре за пиратство, али су им казне затим ублажене. У току је њихово ослобађање у складу са амнестијом која је у Русији проглашена поводом обележавања 20-годишњице од доношења Устава РФ.

И поред поменутих скандала, највећи успеси Русије у 2013. су управо у области спољне политике. Посебан значај за увећање угледа земље имао је самит Г-20 у Санкт Петербургу на којем се доста расправљало о Сирији, која је преко целе године била главна тема насловних страна светских новина, на скупу су донете и значајне одлуке у погледу планова за развој светске привреде и превазилажење кризе.

Вероватно највећи успех Русије је решавање кризе око сиријског хемијског оружја. Захваљујући напорима Москве Дамаск је избегао војни удар од стране САД и њихових савезника, а Вашингтон – да буде увучен у нови локални сукоб. Сада се о Руској Федерацији поново говори као о важном фактору на регионалној и светској сцени.

Росијскаја газета. Сва права задржана.