Узавреле страсти због Котора и Бара

Балкан је кључна позиција на југоисточном крилу оперативне стратегије НАТО-а. На слици:Которски залив и лука. Фотографија из слободних извора.

Балкан је кључна позиција на југоисточном крилу оперативне стратегије НАТО-а. На слици:Которски залив и лука. Фотографија из слободних извора.

(Не)пристајање Црне Горе да омогући Русији коришћење инфраструктуре у барској и которској луци има врло дубоку позадину и најмање две димензије: унутрашњу (црногорску) и спољну (геополитичку). Зашто је једно техничко питање изазвало тако жустру реакцију црногорских власти и још непримереније интерпретације медија на српском језику? Одговор се крије у факторима који у овом тренутку одређују развој војнополитичке ситуације у самој Црној Гори - пре свега жеља за приступањем НАТО-у по сваку цену.

„Скандал“ око (не)пристајања Црне Горе да омогући Русији коришћење инфраструктуре у барској и которској луци само на први поглед није ничим мотивисан, а уствари има врло дубоку позадину и најмање две димензије: унутрашњу (црногорску) и спољну (геополитичку). И једна и друга објашњавају садашњи развој догађаја и наводе на претпоставку да се слична ситуација може поновити и убудуће. Реч је о тежњи црногорског руководства да се придржава војнополитичког курса који објективно сужава сферу националног и државног суверенитета и приморава земљу да све дубље залази у орбиту туђих и туђинских интереса, амбиција и геополитичких сценарија.

Сада црногорске луке у Бару и Котору све више попримају боје НАТО-а и тешко да ту околност могу пољуљати историјске традиције руско-црногорске сарадње, као и необорива чињеница да је Берлински конгрес 1878. доделио Црној Гори луку Бар (као, уосталом, и Подгорицу) управо захваљујући чврстом ставу Русије.

Пре свега треба сагледати у чему је суштина проблема. Расположиве информације наводе на претпоставку да тумачења догађаја у црногорској и српској штампи као војнодипломатског „скандала“ не одговарају истини. Конкретно, неоснована је формулација Б92 да Црна Гора, наводно, „не даје Русима луке у Бару и Котору“.

Има основа само за причу о томе да је руска страна извршила својеврсно „сондирање“ ситуације када је у питању могућност да бродови који се налазе у водама Средоземног мора користе инфраструктуру црногорских лука у циљу „обезбеђивања материјално-техничког опслуживања“. Свраћање бродова у луке ради попуњавања резерви врло је распрострањено у поморској пракси, па и у водама Средоземног мора. Другим речима, не ради се о томе да би луке у Бару и Котору биле под некаквом руском контролом, па чак ни о трајном коришћењу одговарајуће инфраструктуре, као у сиријском Тартусу. У том граду од 1971. постоји руски пункт за материјално-техничко опслуживање ратне морнарице Русије, и то је тренутно једина таква лука ван граница бившег СССР-а. У Тартусу могу да се опслужују руски војни бродови на борбеном держурству у водама Средоземног мора, а у плановима руске команде засада се не помиње отварање сличног пункта у Црној Гори.

Према томе, министарка одбране Црне Горе Милица Пејановић-Ђуришић претерује када за црногорске „Дневне новине“ прича да „никада није било говора о отварању страних војних база у Црној Гори. Никада нико, укључујући НАТО и Русију, није тежио да има своје базе у нашој земљи“. Не знамо за НАТО, али Русија није питала Црну Гору да јој стави на располагање црногорске војнопоморске објекте, и утолико пре није тражила дозволу за стварање руске базе у овој земљи.

Без сувишне самосталности

Зашто је техничко питање изазвало тако жустру реакцију? Одговор се крије у факторима који у овом тренутку одређују развој војнополитичке ситуације у самој Црној Гори и око ње. Први фактор је везан за одлуку црногорског руководства о ступању у НАТО као свом кључном спољнополитичком приоритету. Таква одлука објективно онемогућава било какву сарадњу са Русијом у војнотехничкој сфери и утолико пре онемогућава присуство руских ратних бродова у црногорским лукама насупрот НАТО-ових објеката у Италији (Бари, Анкона). Са Грчком је, на пример, таква сарадња могућа, јер је Грчка у НАТО-у „староседелац“ који има сопствено мишљење по многим међународним питањима, док се Црна Гора у овом тренутку позиционира као кандидат за улазак у Северноатлантску алијансу по сваку цену, тј. без сувишне самосталности у геополитичким питањима.

Поглед на барксу луку. Извор: romaryka / flickr.
Међу кандидатима за ЕУ могу остати ван НАТО-а само оне земље од којих команда Северноатлантске алијансе није планирала да прави „тампон зону“ на западним границама Русије и сфере њених геополитичких интереса.

Уопште не чуди ни разлог због кога Подгорица управо сада у својој спољној политици форсира вектор придруживања НАТО-у. Тај разлог је тесна спрега између питања евроатлантске интеграције и пријема у Европску унију. У складу са бриселском процедуром која нигде није формално прокламована, али се ипак подразумева и спроводи у последњих неколико деценија, ниједна земља не може бити примљена у Европску унију уколико претходно не уђе у НАТО и самим тим се закуне на верност евроатлантским идејама.

Једини супротан пример је примање подељеног и неутралног Кипра у Европску унију 2004, али тај изузетак у очима Брисела управо потврђује правило. Осим тога, Црна Гора пред очима има пример српске кандидатуре која је током последњих година често замрзавана искључиво из геополитичких разлога. Додуше, Аустрија је пример „староседеоца“ Европске уније који је сачувао ванблоковски статус, али та држава је била један од иницијатора евроинтеграције и њена неутралност је гарантована посебним Федералним уставним законом који је парламент усвојио 1955. због ситуације настале још у Другом светском рату. Поред тога, ван НАТО-а могу остати само оне земље од којих команда Северноатлантске алијансе није планирала да прави „тампон зону“ на западним границама Русије и сфере њених геополитичких интереса. Балкан је, међутим, кључна позиција на југоисточном крилу оперативне стратегије НАТО-а.

Не ради се о томе да би луке у Бару и Котору биле под некаквом руском контролом, па чак ни о трајном коришћењу одговарајуће инфраструктуре, као у сиријском Тартусу.

Миодраг Лекић, кандидат Демократског фронта на изборима за председника Црне Горе, предложио је да се организује велика јавна дискусија о сврсисходности ступања или неступања Црне Горе у северноатлантску алијансу, а затим и национални референдум „о овом суштински важном питању за грађане наше земље“. Међутим, на изборима је победио Филип Вујановић, Лекићев опонент из Демократске партије социјалиста, те се не може очекивати да ће садашња власт бити заинтересована за сличне идеје.

Црна Гора, Турска и Сирија

Други аспект проблема руско-црногорске (не)сарадње у војној сфери регионалног је карактера и везан је за сиријску кризу која још увек траје. Руска иницијатива за уништавање сиријског хемијског оружја помогла је да се смањи напетост, али само на одређено време, јер Запад и даље не одступа од агресивног курса. Све извеснији неуспех међународне конференције о Сирији у формату „Женева-2“ поново ће истаћи у први план могуће војно мешање западне коалиције у сиријски конфликт. Према сведочењу министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова, силе које се супротстављају Башару Асаду и даље сматрају да је смена режима у Дамаску једини исход конференције, иако се „о томе нико никада није договарао“. Према томе, Запад ће искористити неуспех конференције за појачани притисак на Дамаск (по принципу Рамбујеа 1999), тако да ће се САД, Велика Британија, Француска и њихови савезници посветити детаљној анализи пружања логистичке подршке војној операцији. То пре свега подразумева коришћење одговарајуће инфраструктуре, између осталог и у државама југоисточне Европе, а такође и супротстављање евентуалним покушајима савезника Сирије да пруже отпор војној агресији.

У такав контекст се у потпуности уклапа заоштравање позиције Црне Горе према Русији и неуравнотежена реакција црногорског руководства и медија који га подржавају. Поред тога, црногорска инфраструктура објективно добија на значају у очима САД и НАТО-а у контексту политичке кризе у Турској (иако је Турска чланица НАТО-а). Наравно, луке у Бару и Котору нису алтернатива турској ваздухопловној бази „Инџирлик“, али је у овој ситуацији присуство руских ратних бродова у црногорским лукама утолико неприхватљивије за Брисел.

Јасно је да се у условима таквих геополитичких колизија у други план потискују сви аспекти и аргументи историјског или морално-психолошког карактера. Сада црногорске луке у Бару и Котору све више попримају боје НАТО-а и тешко да ту околност могу пољуљати историјске традиције руско-црногорске сарадње, као и необорива чињеница да је Берлински конгрес 1878. доделио Црној Гори луку Бар (као, уосталом, и Подгорицу) управо захваљујући чврстом ставу Русије. Већу актуелност могу имати геополитички аргументи у корист идеје о неутралности Црне Горе услед немогућности да на сличан начин реши садашње и будуће међудржавне, међуетничке и међуконфесионалне проблеме на Балкану. Као доказ може послужити развој ситуације у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији и другим државама на евроазијском простору које су доживеле или доживљавају спољно мешање у многе сфере унутрашњег живота. Тешко се може схватити као претеривање тврдња да увлачење Црне Горе у НАТО угрожава њен суверенитет и омогућава територијално прекрајање земље по косовском сценарију, будући да Запад подржава албански фактор који постаје све активнији на Балкану и конкретно у Црној Гори.

Па ипак, Црна Гора је у садашњој ситуацији непоколебљива у свом курсу усмереном на што скорије интегрисање у НАТО и аутоматско увлачење земље у нове ратне авантуре Брисела, између осталог и оне на Блиском Истоку, без обзира на све могуће негативне последице по социјално-економску ситуацију, па чак и по територијалну целовитост Црне Горе. Међутим, и Русија има одређене полуге, пре свега финансијско-економске, којима може утицати на ситуацију. У овом тренутку ни НАТО ни ЕУ немају финансијска средства за подршку Црној Гори, а руска помоћ би за Подгорицу била веома значајна.

Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.