Суворов, аскетски геније бојног поља

Дан Александра Суворова почињао је одмах после поноћи. Он је често наређивао да га пробуде чим се огласе први петлови. Спавао је покривен само чаршавом. Пре него што се обуче Суворов је по такту марширао напред-назад по спаваћој соби, а на терену би то радио у свом шатору. То је трајало цео час, све док не стигне чај. Док је марширао, Суворов је држао у руци бележнице и наглас понављао татарске, турске и карелске речи и дијалоге.

Умивао се тек после тих свакодневних часова страних језика. У спаваћу собу су му доносили два ведра врло хладне воде и велики бакарни лавор, и он је пола сата пљускао лице, говорећи да је то здраво за очи. Затим су му слуге полако изливале преосталу воду на рамена тако да се вода сливала према лактовима, а Суворов је држао лактове у одговарајућем положају. Умивање се завршавало око један сат после поноћи. Тада је у спаваћу собу улазио кувар и доносио чај. Суворов је волео црни чај. У мрсне дане је пио по три шоље са шлагом, без хлеба и двопека, а у посне дане без шлага. Он је увек постио строго по пропису, чак и средом и петком.

После чаја Суворов би питао кувара: „Шта си спремио за госте?“. Кувар би одговарао. „А за мене?“, питао је даље кнез, и кувар би у посни дан одговарао: „Рибљу чорбу“, а у мрсни: „Шчи“. Било је и печења. Суворов готово никада није јео филоване колаче. И сос је ретко кад јео. После чаја је још неодевен седао на софу и по нотама певао концерте духовне музике Бортњанског и Сартија, и то је трајало цео сат. Суворов је много волео да пева и увек је певао у басу. После певања се облачио, што је трајало највише пет минута, а затим је опет умивао лице хладном водом и седао за радни сто.

Пре 7 сати је одлазио на постројавање и сваког јутра говорио војницима: „Браћо! Смелост, храброст, бодрост, увежбаност, победа и слава! Чувај метак три дана. Првог прободи, и другог прободи, а трећег убиј метком! Учен је један, а неучених је десет“, и томе слично.

После постројавања је слушао читање страних новина на француском и немачком. После читања новина изненада би упитао: „Јесте ли спремили обед?“. Седао је за трпезу у 8 часова ујутро. Тада би већ пристигли гости које је позвао на ручак.

Василиј Суриков: Прелаз Суворова преко Алпа (1899).

Суворов никада није доручковао и вечерао. Пре ручка би увек попио једну чашицу слатке вотке са кимом, али не више, и увек би користио роткву као закуску.

Није волео плодове и посластице, само би понекад уместо вечере узео лимун исечен на танке комадиће и посут шећером, или три кашичице слатког уз које је пио слатко вино.

Током целог Великог поста у његовим собама се свакодневно вршило богослужење. Суворов је готово увек прислуживао као црквењак и познавао је богослужење боље од многих парохијских црквењака. На Масленицу (последњу недељу пред почетак Великог поста) волео је да једе палачинке од хељдиног брашна, санкао се и организовао балове.

После ручка се Суворов опет умивао, затим би попио чашу енглеског пива са наренданом кором лимуна и шећером, а онда би одспавао три сата. Одмор му је био краћи ако је имао неког посла. Постеља му је била од сена, и била је висока као старински кревет.

Зими је Суворов и по највећој хладноћи ишао само у мундиру, без крзненог капута, па и без топле ветровке и рукавица, чак и када је цео дан проводио на мразу.

Није подносио сопствене портрете и само је царица после заузимања Варшаве успела да га убеди, те је пристао да му насликају портрет и направе бисту. У његовој кући није било огледала, а ако би се у неком привременом стану нашло огледало, он га је прекривао чаршавима. „Помилуј Боже, не желим да видим другог Суворова“, говорио је.

Такође није волео часовнике, ни стоне, ни џепне, и никада их није носио. Говорио је да војник и без часовника мора знати које је доба.

Лекаре никако није волео. Штавише, када би официри или војници тражили да иду у болницу говорио би им: „Не идите у тај старачки дом. Првог дана мека постеља и укусно јело, а трећег дана мртвачки сандук! Лекари ће те у гроб отерати. Ако ниси здрав, боље је попиј чашицу вина са бибером, трчи, скачи, ваљај се по снегу и бићеш здрав!“

Својим навикама и начином живота Суворов као да је одвојио себе од целог човечанства. У томе треба видети одраз његовог духа и потребу његове природе. Тако ће и његово особењаштво више личити на одлучну решеност генија да се околности потчињавају њему, а не он околностима. То особењаштво му је помагало да не подлегне лагодном животу, јер би то могло да буде препрека у остваривању његових подухвата.

Карл Штејбен: Руски фелдмаршал Александар Суворов (1815).

Оно по чему се Суворов највише разликовао од осталог света била је навика да устаје у поноћ и да се по неколико сати не облачи, а све остале необичне навике биле су само последица. Ако неко устане у поноћ, онда уопште није чудно што руча у 8 сати ујутру.

Ко је хтео да навикне себе и своје војнике да у свако доба буду спремни за непријатељски напад, за ноћни поход кроз шуме и поља ради опкољавања непријатеља, тај није могао имати уобичајени сан и одмор. Суворов је будио војску пре зоре и кретао са њом у брзе ноћне походе, што се одразило и у народној легенди о Суворову као невидљивом човеку.

Он је по неколико сати био разголићен како би се навикао на хладноћу и савладао слабост своје природе. При томе се још поливао хладном водом и тако је прекалио своје тело да на њега нису утицале временске прилике. Изгледао је као натприродно биће.

Због своје једноставности, уздржљивости, трпељивости и избегавања било каквих лагодности Суворов се толико зближио са војницима да су га волели као оца. Он их је својим примером учио да подносе све животне тешкоће. Његова једноставност се могла упоредити са првобитним сиромаштвом човечанства. Па ипак, Суворов се понекад појављивао у свом пуном сјају, са свим својим звездама и ордењем. То је било у дане царских празника и у цркви где је сагињао своју седу главу до земље и уместо црквењака певао духовне песме. Такав пример побожности распаљивао је веру у срцима војника. Они су сматрали да је Суворов непобедив и били су непобедиви заједно са њим.

Из бележака наредника Ивана Сергејева који се 16 година није одвајао од Суворова. Објављено у часопису „Мајак“ 1842.

Руски текст на порталу "Военное обозрение".

Росијскаја газета. Сва права задржана.