Извор: ИТАР-ТАСС.
У котлу Стаљинградске битке су се нашле 22 дивизије и преко 160 засебних јединица немачке Шесте армије и делимично Четврте тенковске армије, тј. 330 хиљада војника. Совјетске трупе су између осталог заплениле огромну војну пошту непријатеља, а такође и дневнике и друге белешке заробљених немачких војника. На већини тог материјала стоје датуми из новембра и децембра 1942. и прве половине јануара 1943.
Непријатељска војна пошта отпремљена је у Москву, у Главну политичку управу Радничко-сељачке Црвене армије, а одатле у Посебну групу Института Маркса-Енгелса-Лењина, основану почетком рата при Централном комитету Свесавезне комунистичке партије (бољшевика). Посебну групу су чинили научни радници који су добро знали немачки. Они су прегледали, читали и, уколико је било потребно, преводили писма, дневнике и друге записе одузете од војника и официра немачке армије, и на основу тог материјала припремали публикације за извештаје Совјетског информативног бироа, а такође тематске и друге зборнике.
Најсадржајнија писма је 1944. објавило Војноиздавачко предузеће Народног комесаријата одбране СССР-а као посебну књигу под насловом „Слом Немаца код Стаљинграда: сведочанство непријатеља“. Тираж није наведен, издање је џепно, штампано на обичном новинском папиру, тј. није предвиђено да се трајно чува, тако да је књига постала библиографска реткост.
Њен садржај има непроцењиву вредност. Што се више временски удаљавамо од тог крвавог рата значај поменутих писама и дневника је све већи. Они нам помажу да објективно и историјски исправно осветлимо суштину и значај битке на Волги, која је изменила читав ток и предодредила исход Великог отаџбинског рата и читавог Другог светског рата. Тај материјал је драгоцена ризница необоривих доказа, чињеница и аргумената.
Поднаслов књиге „Сведочанство непријатеља“ говори о томе да су немачки официри и војници писали писма, дневнике и белешке само за себе и своје сроднике и ближње. Писали су отворено, у тежњи да пренесу ближњима своје утиске и оно што су преживели, да им дочарају истину о биткама око Стаљинграда и да оцене снагу Црвене армије. Та жива и непосредна сведочанства о рату писали су људи на првој линији фронта, са оне стране ровова и бункера.
Представљамо читаоцима мањи део „сведочанства непријатеља“.
„...Руси су снабдевени најмодернијим оружјем и жестоко бију по нама. То се најбоље види у биткама за Стаљинград. Овде морамо да водимо тешке борбе за сваки метар земље и да подносимо велике жртве, јер се Руси боре упорно и жестоко, до последњег даха...“
Из писма десетара Ота Бауера, п/п 43396 В, Герману Кугеу. 18. 11. 1942.
„...Стаљинград је пакао на земљи. То је Верден, црвени Верден са новим наоружањем. Нападамо свакодневно. Ако нам ујутру пође за руком да заузмемо 20 m, увече нас Руси одбаце назад...“
Из писма десетара Валтера Опермана, п/п 44111, брату. 18. 11. 1942.
„...Када смо дошли у Стаљинград било нас је 140, а 1. септембра, после двонедељних борби, остало нас је свега 16. Сви остали су рањени и убијени. Немамо ниједног официра, тако да је подофицир принуђен да преузме команду јединицом. Из Стаљинграда се хиљаде рањеника свакодневно шаљу у позадину. Као што видиш, наши губици нису мали...“
Из писма војника Хенриха Малхуса, п/п 17189, десетару Карлу Вејцелу. 13. 11. 1942.
„...Дању не сме да се извирује из заклона, јер ће те убити као пса. Руси имају оштро и прецизно око. Било нас је 180, а остало нас је само 7. Раније смо имали 14 првокласних митраљезаца, а сада су остала само двојица...“
Из писма митраљесца Адолфа мајци. 18. 11. 1942.
„...Кад бисте само имали представу како брзо расте шума крстова! Скоро сваки дан гине много војника и често мислиш: кад ће доћи ред на тебе? Готово да и нема више старих војника...“
Из писма жени подофицира Рудолфа Тихла, командира 14. чете 227. пешадијске дивизије.
„...Да, овде морамо благодарити Богу за сваки час што смо остали живи. Овде нико неће побећи од своје судбине. Најужасније је што мораш покорно да чекаш када ће доћи твој час: или санитетским возом у отаџбину, или кроз брзу и страшну смрт на онај свет. Само ће малобројни Богом изабрани срећници преживети рат на фронту код Стаљинграда...“
Из писма војника Паула Болца Марији Смуд. 18. 11. 1942.
„...Био сам на гробу Хилебронда из Елерса, убијеног близу Стаљинграда. Он се налази на великом гробљу, где лежи око 300 немачких војника. Тамо је још 18 војника из моје чете. Тако велика гробља где су сахрањени искључиво немачки војници срећу се готово на сваком километру око Стаљинграда...“
Из писма десетара Августа Ендерса, п/п 41651 А, жени. 15. 11. 1942.
„...Овде је прави пакао. У четама је остало највише по 30 људи. Ништа слично још нисмо доживели. Нажалост, не могу све да вам опишем. Ако судбина дозволи, једном ћу вам то испричати. Стаљинград је гроб за немачке војнике. Број војних гробаља расте...“
Из писма млађег водника Јозефа Цимаха, п/п 27800, родитељима. 20. 11. 1942.
„...2. децембар. Снег, само снег. Храна је огавна. Све време смо гладни.
6. децембар. Порције су још мање...
8. децембар. Ситуација са храном је све гора. Једна векна хлеба на седморицу. Сада ћемо морати да пређемо на коњетину.
12. децембар. Данас сам пронашао комадић старог буђавог хлеба. То је била права посластица. Једемо само једном дневно, када нам поделе храну, а онда 24 часа гладујемо...“
Из дневника подофицира Јозефа Шафштајна, п/п 27547.
„...22-25. новембар. Руски тенкови нас обилазе и нападају са крила и са леђа. Сви беже у паници. Кренули смо кроз степе у марш дуг 60 km. Идемо у правцу Суровикина. У 11 часова нас поново нападају руски тенкови и ‘Каћуша’. Сви опет беже.
6. децембар. Временске прилике су све горе. Одећа се смрзава на телу. Три дана нисмо јели и нисмо спавали. Фриц ми препричава разговор који је чуо међу војницима: радије ће да пребегну или да се предају...“
Из дневника наредника војне полиције Хелмута Мегенбурга.
„...Јуче смо добили вотку. Управо у том тренутку смо клали пса, и вотка нам је добро дошла. Хети, ја сам укупно заклао већ четири пса, а другови никако не могу да се засите. Једном сам убио свраку и скувао је...“
Из писма војника Ота Зехтига, 1. чета 1. батаљона 227. пешадијског пука 100. лаке пешадијске дивизије, Хети Каминској. 29. 12. 1942.
„...26. децембра. Данас смо поводом празника скували мачку.“
Из бележнице Вернера Клеја, п/п 18212.
„...23. новембар. После ручка су нас невероватно нападали руски авиони. Ништа слично још нисмо доживели. А нема ниједног немачког авиона. Да ли се то зове надмоћ у ваздуху?
24. новембар. После ручка језива паљба. Наша чета је изгубила половину војника. Руски тенкови пролазе по нашој позицији, авиони нас нападају. Имамо убијених и рањених. Ово је просто неописиви ужас...“
Из дневника подофицира Германа Трепмана, 2. батаљон 670. пешадијског пука 371. пешадијске дивизије.
„...19. новембар. Ако изгубимо овај рат, осветиће нам се за све што смо учинили. Код Кијева и Харкова су стрељане хиљаде Руса и Јевреја са женама и децом. То је просто невероватно. Али управо због тога треба да уложимо све напоре да победимо у рату.
24. новембар... Ујутро смо стигли до Гумрака. Тамо је права паника. Из Стаљинграда се у непрекидној колони крећу возила и коморе. Спаљују се куће, намирнице и одећа. Кажу да смо опкољени. Око нас падају бомбе. Затим стиже саопштење да је Калач, који су Немци били заузели, сада поново у рукама Руса. Против нас је наводно послато 18 дивизија. Многи су клонули духом. Неки већ говоре да ће се убити... У повратку из Карповке видели смо јединице које су спалиле одећу и документа...
12. децембар... Руски авиони су све дрскији. Гађају нас из авионских топова и уједно бацају бомбе са одложеним дејством. Фогт је убијен. Ко је следећи?
5. јануар. Наша дивизија има гробље код Стаљинграда где је сахрањено преко 1000 војника. То је просто ужасно. За оне који су сада из моторизованих јединица прекомандовани у пешадију може се рећи да су осуђени на смрт.
15. јануар. Нема изласка из овог котла, и неће га бити. С времена на време око нас експлодирају мине...“
Из дневника официра Ф. П, 8. лаки топовско-митраљески парк 212. пука.
„...Како смо дивно могли живети да није било овог проклетог рата! А сада морамо да лутамо по овој ужасној Русији, и због чега? Када о томе размишљам, дође ми да урлам од негодовања и гнева...“
Из писма млађег водника Арноа Беца, 87. артиљеријски пук 113. пешадијске дивизије, п/п 28329 Д, вереници. 29. 12. 1942.
„...Често се питаш: чему сва ова страдања, да није човечанство померило памећу? Али о томе не треба размишљати, јер се рађају чудне мисли које Немцу не треба да долазе на ум. Али ја се тешим тиме да о сличним стварима размишља 90% војника који се боре у Русији.“
Из писма десетара Албрехта Отена, п/п 32803, жени. 1. 1. 1943.
„...15. јануар. Фронт се ових дана распао. Све је остављено на милост и немилост судбине. Нико не зна где се налази његов пук, његова чета, свако је препуштен самоме себи. Снабдевање је и даље ужасно, тако да се не може одложити тренутак слома.
Последњих дана се овако све одвија: напада нас шест или девет ‘СБ-2’ или ‘Ил-2’ са два-три ловца. Они још не зађу за хоризонт, а већ израњају следећи и изручују на нас своје бомбе. Свака машина има по три-четири тешке бомбе. Та музика се чује непрекидно. Ноћу би ваљда требало да буде мирније, али брујање не престаје. Ти момци лете понекад 50-60 m изнад земље, а наши противавионски топови се не чују. Муниција је потпуно истрошена. Њихови авиони потпуно уништавају наше бункере.
Пролазећи кроз Гумрак видео сам гомилу наших војника у повлачењу. Иду ногу пред ногу у најразличитијим мундирима, омотали око себе све врсте одела не би ли се некако загрејали. Одједном један војник паде у снег, а други равнодушно прођоше поред њега. Коментар је сувишан!
18. јануар... У Гумраку дуж пута и на пољима, у бункерима и око њих, леже немачки војници који су умрли од глади, а затим се смрзли...“
Из дневника официра-везисте, натпоручника Герхарда Румпфинга, 96. пешадијски пук 44. пешадијске дивизије.
„...У нашем батаљону само за протекла два дана убијено је, рањено или се смрзло 60 људи, преко 30 људи је дезертирало, муниције је остало само до вечери, војници три дана ништа нису јели, многима су ноге промрзле. Запитали смо се шта да радимо. Читали смо 10. јануара летак на коме је био одштампан ултиматум. То није могло да не утиче на нашу одлуку. Одлучили смо да се предамо и самим тим да спасемо живот нашим војницима...“
Из изјаве заробљеног капетана Курта Манделхелма, командира 2. батаљона 518. пешадијског пука 295. пешадијске дивизије, и његовог ађутанта поручника Карла Хотшалта. 15. 1. 1943.
„Свих 49 војника батерије читало је совјетски летак-ултиматум.
После читања рекао сам друговима да смо ми осуђени на пропаст и да је ултиматум Паулусу уствари појас за спасавање који нам је бацио великодушни противник...“
Из изјаве заробљеног Мартина Хандера.
„...Када сам прочитао ултиматум страшно сам се разгневио на наше генерале. Они су очигледно одлучили да нас све сахране на овом ђаволском месту. Нека генерали и официри сами ратују. Од мене је доста. Сит сам ратовања...“
Из изјаве заробљеног десетара Јозефа Шварца, 10. чета 131. пешадијског пука 44. пешадијске дивизије. 2. 1. 1943.
„...опкољени смо од 21. новембра. Ситуација је безнадежна, само што наши команданти не желе то да признају. Ништа не добијамо осим пар кашика чорбе од коњетине...“
Из писма подофицира Р. Шварца, п/п 02493 С, жени. 16. 1. 1943.
„...Главни узрок катастрофе немачких трупа код Стаљинграда је надмоћ Руса у артиљерији, тенковима, авијацији, муницији и људским ресурсима.
Руски тенкови су дејствовали веома добро, нарочито тенкови Т-34. Велики калибар њихових топова, добар оклоп и велика брзина обезбеђују овом типу тенка надмоћ у односу на немачке тенкове. Руски тенкови су тактички добро коришћени у овим последњим борбама.
Артиљерија је дејствовала добро. Може се рећи да је имала неограничене количине муниције, о чему је сведочила снажна и веома учестала паљба артиљерије и тешких минобацача. Тешки минобацачи снажно делују на морал и наносе велике губитке.
Авијација је дејствовала у великим групама и веома често бомбардовала наше коморе, складишта муниције и транспорт...“
Из изјаве заробљеног генерал-мајора Морица Дребера, команданта 297. пешадијске дивизије.
„...Код нас је до сутрашњег дана народна жалост: борба у Стаљинграду је окончана. То је најтежи ударац од почетка рата; сада се и на западном Кавказу воде тешке борбе. Сада се, изгледа, мобилишу последњи остаци!...“
Из писма Хелге Штајнкоглер (Штајнах), п/п 36572, доктору Алберту Попију. 5. 2. 1943.
„...Сада се сви војници страшно плаше да се нађу у обручу, као што се десило са немачким јединицама на Кавказу и код Стаљинграда...
...У последње време је порастао број војника који не верују у победу Немачке...
...На војнике је најдубљи утисак оставила пропаст Шесте армије код Стаљинграда...“
Из изјаве заробљеног натпоручника Готфрида Цилека, 1. чета 317. пешадијског пука 211. пешадијске дивизије. 22. 2. 1943.
„...За операцију опкољавања и ликвидације Шесте немачке армије може се рећи да је ремек-дело стратегије. Пораз немачких трупа код Стаљинграда имаће велики утицај на даљи ток рата. Биће потребни огромни напори и много времена да се надокнаде гигантски губици у људству, техници и војним материјалима које су претрпеле немачке оружане снаге услед пропасти Шесте армије...“
Из изјаве заробљеног генерал-лајтнанта Александра фон Даниела, команданта 376. немачке пешадијске дивизије.
Руски текст на порталу file-rf.ru.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
