У реду за даровима мудраца

Уочи православног Божића у Москву је са грчке Свете горе (Атоса) стигла једна од најуваженијих хришћанских реликвија – злато, тамјан и смирна за које верници сматрају да су управо они дарови које су три мудраца са Истока донели Христу у витлејемску пећину. Испред храма Христа Спаситеља формирао се огроман ред људи који су желели да се поклоне пред овом реликвијом, саобраћај је заустављен, а морале су да се ангажују и специјалне јединице полиције и Министарства за ванредне ситуације.

Фотографије: Дарја Козирјева.

Хиљаде људи су чекали у реду и по девет сати како би ушли у храм. Религиозни ентузијазам Московљана и гостију престонице претворио се у акцију широких размера. Саобраћај је заустављен, колону је обезбеђивао велики број полицајаца, била су ту и кола  хитне помоћи и спасиоци.

Бесконачни ред људи је одвојен од пешака металним оградама и подељен на сегменте. Добијен је низ ограђених боксова. Људе периодично пропуштају из једног у други бокс. Сви се осмехују. Полицајци су добро расположени.

„Зашто стојите у овом огромном реду?“, питам две жене са замишљеним изразима лица.

„То је савладавање препрека“, одговара једна од њих. „Савладавање препрека на путу до светиње. Ако дођеш и одмах те пусте, вероватно нећеш доживети такву благодат. Али ако се потрудиш... Православна вера је таква. Светитељи су чинили подвиге. То значи да православац треба мало да се потруди да би нешто добио.“

Због реда који се формирао овде је пуно припадника полиције, Мобилног одреда посебне намене (ОМОН), представника Министарства за ванредне ситуације (МЧС) РФ и хитне помоћи, као да опасност прети од гомиле народа и истовремено угрожава сам народ. Свуда наоколо су саобраћајне гужве. Аутобуси и станице метроа су препуни.

Промиче ситна непријатна киша. На хоризонту се уздижу лепи, али, чини се, бесконачно далеки снежно бели зидови и златне куполе храма.

„Јесте ли се уморили од стајања?“

„Уморили смо се и промрзли...“

По коловозу дуж ограде јуре људи, тражећи начин да се провуку преко реда. Младог полицајца опседају старице и моле га да их пропусти преко реда, јер их „све кости боле“. Нешто даље на двојицу чувара реда виче бакица и маше платненом торбом: „Ма како можете тако са људима! Зашто нема никаквог обавештења? Зашто стојимо тако дуго!?“ Негде у дубини реда женски глас одговара са негодовањем да се тако дуго стоји, јер тамо напред „фаце“ пролазе преко реда.

У половном аутомобилу стране производње колони верника прилазе узнемирени мушкарци.

„Шта се овде дешава?“

„Ред за светињу.“

„Какву светињу?“

Мислим да се сви надају чуду. Људима је потребно да у нешто верују.

Лидија, пензионерка из Москве

Две баке са жаром разговарају, испијајући из пластичних чаша чај који су добиле од волонтера: „Нисам повела унука, он не би издржао све ово. А иначе он то веома воли. Ми се увече заједно молимо! Он ме пита: ‘Бако, сад нећу ништа ружно сањати, зар не?’.“

Ред се креће, полицајци отварају ограду. И људи трче. Претичући једно друго, гурају се лактовима. Сви знају да ће их пустити само на неколико десетина метара пре следеће ограде. Али ипак трче и тискају се у првим редовима. На неким лицима су осмеси. Тако, са повременом јурњавом, време пролази брже и веселије.

„Полако!“, љубазно говоре полицајци преко мегафона. „Немојте трчати, не гурајте се!“

„Откад стојите?“, питам.

„Ма ужас један! Од осам ујутро! Већ четири сата се уопште не померамо!“

„А шта мислите да дигнете руке и одете кући?“

„Шта вам је? Колико већ досад чекамо!“

У близини су метро, аутобуска станица и станица за бродове. Ред се полако креће низ ток реке Москве. Са леве стране стоји низ цистерни са пијаћом водом, покретне кухиње које се пуше и пластичне тоалет кабине. Преко пута са леве стране од верника налазе се пространа дворишта са елитним пословним простором и елитним становима.

„Није никакво чудо што вам диктафон не ради“, каже пензионерка Лидија са јарким ружичастим кармином на уснама. „Ми чекамо аутобус да бисмо отишле на почетак реда, јер нам је пешице сувише далеко.“

Лидија има 66 година, а са њом је њена пријатељица Лена, са истим ружичастим кармином на уснама, која има 73.

„Да ли сте чули за нашег научника који је створио чудесан исцељујући инструмент?“, каже Лидија, сада већ у диктафон, који се, најзад, укључио. „Он је на електронским носачима записао информацију са светих мироточивих икона!“ Лидија и њена пријатељица ме окружују. Врло су чиле и веселе, очи им сијају.

„Шта мислите, да ли многи овде стоје надајући се чуду?“

„Мислим да се сви надају чуду. Људима је потребно да у нешто верују. Некада су веровали у Стаљина, у Лењина. У свако доба и на сваком месту људи у нешто верују. Ево ја и Лена имамо веру у души. Ми ћемо се потрудити, мало ћемо стајати и видећемо оно што су људи даривали самом Господу. То су самом Богу даривали и желимо то својим очима да видимо и да додирнемо. Видећемо својим очима да када се пре толико година Христос родио, да су му људи тада донели дарове, и ми до данас можемо да их видимо својим очима! А шта друго да радимо? Да месимо колаче и гледамо телевизију?!“

На почетку реда стоји осамнаестогодишња Аљона у модерној јакни ружичасте боје као кармин поменутих пензионерки.

„Зашто ти стојиш овде?“

„Хоћу да додирнем светињу“, Аљона се занесено осмехује, са њом је и њен симпатични дечко. „Желим да осетим ту благодат, да је доживим. Од детињства сам одгајана у породици верника. Идемо у цркву, причешћујемо се. Довољно је да човек дође у храм и већ осећа лакоћу. Тако је и овде. Претпрошле године, када су у Москву донели појас Богородице, ја сам исто тако чекала и када сам се поклонила тој светињи, заиста ми је постало лакше. Тамо су уз реликвију били прислоњени мали симболични појасеви, које су људи могли да понесу са собом. И све до данас, када ми нешто лоше иде или ме боли глава, ја пољубим овај мали појас и буде ми боље.“

„И ти стојиш већ девет сати?“

„Стојим“, одлучно одговара Аљона. „Ако данас не стигнемо на ред, договорили смо се да сутра дођемо у пола пет ујутро.“

Из храма људи не излазе збијени у реду, него као обични пролазници, сваки за себе, са уморним усредсређеним изразом лица.

„Колико сте чекали у реду?“, питам две замишљене жене.

„Осам сати.“

„Како се осећате? Да ли вреди чекати?“

Жене одједном као да долазе себи и осмехују се као неко ко је доживео велико задовољство.

„Наравно да вреди! Ми смо због ове светиње допутовале из Вороњежа...“

Жене се удаљавају, a њихова лица поново одражавају умор и усредсређеност.

Росијскаја газета. Сва права задржана.