СССР, земља прве успешне операције промене пола

Професор Виктор Калнберз са Летонског научноистраживачког института за трауматологију и ортопедију, човек који је извршио прву успелу операцију промене пола на свету. Фотографија: РИА „Новости“ (1978).

Професор Виктор Калнберз са Летонског научноистраживачког института за трауматологију и ортопедију, човек који је извршио прву успелу операцију промене пола на свету. Фотографија: РИА „Новости“ (1978).

Мало је познато да је прва успешна операција промене пола изведена у СССР-у 1972. Пре тога хирурзи се нису прихватали таквих операција, осим што су помагали људима који би се родили као хермафродити. Одлуку о операцији донели су медицински стручњаци, психијатри и државно руководство. Мушкарац који је настао овом операцијом срећно је доживео око 70 година старости и два пута се женио.

У зиму 1968. у кабинет совјетског хирурга Виктора Калнберза у Риги ушла је атрактивна црнка. „Знам да ћете покушати да ме одговорите. Немојте покушавати. Сигурна сам: природа је погрешила што ме је учинила женом. Молим Вас да исправите тај пропуст.“

У новембру 1972. пацијенткиња је напустила клинику. Овог пута с новим, мушким телом и новим документима. Била је то прва успешна операција промене пола. Не само у Совјетском Савезу, него и на свету. Претходне четири операције су произвеле хермафродите.

Међутим, уместо да прими честитке, доктор Калнберз умало није изгубио посао и за длаку је избегао затвор. Операција промене пола није једина „интимна“ област медицине у којој је академик Калнберз био пионир. Он је изумео јединствену за то време процедуру уградње протезе за лечење импотенције и на тај начин помогао многим совјетским мушкарцима који су имали ову врсту проблема. Међутим, лечење импотенције није имало посебно важно место у идеологији земље.

Мене та [данашња] ситуација ужасава – непостојање граница, контроле, када човек чим осети привлачност према представнику свог пола одмах одлази код хирурга. А хирург је за новац спреман да га прекроји.

Виктор Калнбернз

Виктор Калнберз каже да ништа не зна о даљем животу пацијенткиње и да не зна њено ново име. На рођењу је била добила име Ина. „Он се веома плашио да би се о операцији могло сазнати. Зато сам га, када су му при изласку из болнице дали документа, молио да ми не саопшти ни ново име, ни адресу. Нисам чак знао ни његов број телефона. Једино што сам тражио је да ме повремено позове и да ми исприча о свом стању. Последњи пут сам његов глас чуо пре више од пет година. Тада је имао скоро седамдесет година“, каже хирург.

А када је Ина први пут прекорачила праг кабинета директора Летонског научноистраживачког института за трауматологију и ортопедију Виктора Калнбезра, имала је нешто мање од тридесет. Била је талентовани и перспективни инжењер, једина и вољена ћерка породице, веома привлачна жена.

Операција или самоубиство

Совјетски мушкарац којег је створила медицина цео даљи живот је радио као инжењер и два пута се женио. Ожиљке од операције је објашњавао саобраћајном несрећом.

Из Ининог писма Калнберзу: „...Од најранијег детињства у мени је живело чврсто уверење да сам дечак. Имала сам чисто мушке склоности и тежње, које су ме постепено удаљиле од људи, лишиле могућности да имам пријатеље и породицу... Када ми је било 12 година, доживела сам прву љубав, али према особи женског пола. Ово осећање ми је по први пут са суровом јасноћом открило сву безнадежност мог положаја. (...) Ја немам и не могу имати никакву наду да ће ме неко једног дана ослободити нужности да живим под маском, да носим одећу која у мени изазива одвратност, да се претварам чак и кругу најближих и најрођенијих. Сада имам 30 година (...) И чак и ако бих неким чудом осетила привлачност према неком мушкарцу, мени је сасвим немогуће да у четвртој деценији живота почнем из темеља да мењам свој живот, да учим чисто женске послове и навике, о којима имам само веома нејасну представу. Ако бих морала и такве ствари на силу да радим, боље ми је да се обесим...“

„У том тренутку већ сам био оперисао неколико особа које су рођене као хермафродити и све већи углед је стицао мој програм помоћи мушкарцима који су изгубили потенцију услед рањавања. У принципу саме операције ове врсте нису биле новина“, објашњава доктор Калнберз.

Дама која је тражила операцију за собом је имала три покушаја самоубиства, између осталог и због неузвраћене љубави према жени.

Тајна новог мушкарца

Међутим, прошло је много времена пре него што је Ина успела да дође на операциони сто. „Саосећао сам са Ином, али решавање њене судбине није зависило само од мене. Био је сазван конзилијум на којем су учествовали ендокринолози, сексопатолози, гинеколози, психијатри. Сви су закључили да у овом случају пацијенту није могуће помоћи традиционалним методама. Последњу реч је имао министар здравља Летонске ССР. Он је дао дозволу, али ипак није потписао никакав документ“, сећа се хирург.

Док су трајала саветовања Калнберз се трудио да мало по мало сакупи информације о сличним операцијама у другим земљама. Испоставило се да су биле изведене само четири такве операције. Последња од њих је била у Чехословачкој. Међутим, са медицинске тачке гледишта ниједна од њих није била изведена до краја. Људи су после тих операција остајали и мушкарац и жена.

Калнберз прича како се сустезао да изведе ову операцију зато што је требало да промени нешто што је дала природа.

Саветовања су трајала две године. Ина је 17. септембра 1970. први пут легла на операциони сто. Претварање у мушкарца изводило се у неколико етапа. Данас микрохирургија омогућава да се ова промена изведе током једне операције. Према речима стручњака, било је веома тешко да се овај експеримент задржи у тајности.

Нови мушкарац је желео да истакне своју мушку спољашност, да се понаша као мушкарац, глас му је огрубео услед примања хормоналне терапије. „Носио је панталоне, стално је одлазио у гаражу, где се дружио са шоферима болнице. Волео је грубо да псује, да пуши и да пије у мушком друштву“, сећа се доктор.

Мушкарац којег је створила медицина цео даљи живот је радио као инжењер и два пута се женио. Ожиљке од операције је објашњавао саобраћајном несрећом.

Самог доктора су проверавале различите комисије, што је могло негативно да се одрази на његову каријеру и живот, али добио је само строги укор. Овај догађај се држао у тајности током 20 година. Виктор Калнберз је радио до своје осамдесете године. Такозване „интимне“ операције су само једна од области његове делатности. Учествовао је у опоравку космонаута, једном пацијенту је продужио ногу за 60 центиметара. Али у свим приручницима после навођења његових звања и награда обавезно се помиње ова прва јединствена операција.

Хирург је сигуран да данас људи имају сувише лакомислен однос према промени пола. „Мене та ситуација ужасава – непостојање граница, контроле, када човек, чим осети привлачност према представнику свог пола одмах одлази код хирурга. А хирург је за новац спреман да га прекроји. Међутим, постоје и људи који без такве операције не могу. Мислим, на пример, на оне који пате од 'злоћудне' транссексуалности. У току свог рада ја сам извео пет таквих операција. И сигуран сам да су тим људима оне биле животно неопходне“, закључује Калнберз.

Руски текст на порталу „Московски комсомолац“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.