„Совјетска војска је Немачкој даровала будућност“

Проналазити „тачке додира“, одржавати дијалог и при томе се не огрешити о истину - ово је професионални credo професора Хермана Парцингера, председника Фонда пруског културног наслеђа, највеће немачке културне организације, која активно сарађује са Савезом музеја Русије.

Парцингер, један од највећих стручњака за археологију у Европи, дao је непроцењив допринос проучавању прошлости народа Русије. Светски познато је његово откриће гроба скитског цара у кургану Аржан-2 у руској републици Туви у јулу 2001, у којем је пронађено око 6000 предмета од злата. Друго сензационално откриће Парцингера је проналазак замрзнутог мумифицираног скитског војника у вечитом снегу Алпа у лето 2006.

Г. Парцингер, каква историја уједињује народе, а каква у друштву ствара сукобе?

Херман Парцингер: Свака историја може да уједини народе, ако није искривљена пропагандом и ако не служи као оружје у рукама политичара. Политика је у стању да из историјског контекста извлачи одређене чињенице, а да при томе прећуткује друге, уништавајући документе. Али и у том случају од манипулације је боље заштићено оно друштво које се са пажњом односи према прошлости и не одриче се непријатних страница историје.

Данашња Немачка се са пажњом и поштењем односи према својој прошлости?

Важно је познавати историју као нешто више него списак догађаја. У 20. веку ми смо изгубили два рата. И морали смо да одговоримо на многа питања. Зашто је почео тај рат, зашто смо постали нација агресора, зашто нисмо схватили куда нас води Хитлер? Зашто су Немци ћутали док су нацисти вршили злочине на окупираној територији? На сва ова тешка питања није могуће одговорити одједном и само са врха власти. За сваког Немца то су изузетно лична питања. Ја сам их постављао својим родитељима.

Да ли су Вам одговорили?

Да... „Ми нисмо знали. Нисмо веровали да је то могуће. Мислили смо да је то антинемачка пропаганда.“ Незнању или одбијању да се сазна истина треба супротставити чињенице. Али најважније је да ове чињенице не постану „формално знање“.

А како се то може постићи?

Не треба се одвајати од прошлости. Широм Немачке постоје меморијални комплекси на местима некадашњих концентрационих логора. Музеји могу да учине много тога када се ради о памћењу историје. Они могу да пронађу начине за деполитизовано решавање болних питања историје, која су настала услед рата.

Пример за то су успешни пројекти вашег фонда и Савеза музеја Русије: „Епоха Меровинга“ из 2006. и недавна изложба „Бронзани век“, која представља експонате из руских и немачких музеја, међу којима су и предмети тзв. „трофејне уметности“ (уметничка дела која је совјетска војска однела из Немачке у СССР, као компензацију за културне вредности које су уништене и опљачкане за време рата на совјетској територији).

Изложбе које сте споменули први пут у историји су показале сво богатство једног слоја древних култура. Свет је отворен, можемо да посећујемо једни друге. Најважније је да предмети не леже затворени у магацинима, а у којем музеју и у којој земљи треба да се налазе је друго питање.

Међутим, чим се испоставило да „Бронзани век“ неће гостовати у Берлину, у Немачкој се могло чути да су за то одговорни наши музеји. У ствари, немачка страна није желела да гарантује да ће се предмети са руског дела изложбе који спадају у „трофејну уметност“ вратити у Русију.

Да, Немци би, по свој прилици, у том случају запленили дела „трофејне уметности“. Према нашим законима, предмети које су совјетске трофејне бригаде однеле из Немачке крајем рата и после рата, треба да буду враћене. Немци веома воле да поучавају друге шта треба и шта не треба радити. И при томе воле да се позивају на „старе демократске традиције“. Међутим, оне су код нас настале тек 1945.

Шта повезује сећање на рат у нашим земљама?

Трагедија. Иако је ми посматрамо из различитих углова. За СССР трагедија се броји са преко 27 милиона живота. За нас се изражава не толико бројем погинулих, колико свешћу о томе да смо ми агресори. И још ми се чини да нас повезује разумевање да је СССР уз помоћ савезника из коалиције против Хитлера Немце ослободио од нацизма, што они сами нису успели да ураде.

Више о Великом отаџбинском рату

Парадоксална чињеница је да немачка колективна свест оне савезнике који су у рат ступили пред крај ратних дејстава и који су бомбардовали Дрезден и Касел посматра као ослободиоце. А совјетску војску, која је поднела невероватне муке четворогодишњег рата, као освајаче и насилнике. Зашто је тако?

На жалост, у колективној свести Немаца о Русима је створена негативна слика. Не ради се само о пропаганди о „руским варварима“ и о „испирању мозгова“ у Западној Немачкој. Наравно, совјетски војници су у немачке градове улазили са потпуно другачијим емоцијама него други савезници. На Источном фронту се водио рат са којим се по суровости ниједан други не може мерити. Већина ваших војника је изгубила чланове породице, тако да је њихов гнев разумљив. И Немци су га доживљавали као казну. А затим је подигнут Берлински зид, успостављена је комунистичка власт у НДР, уследили су догађаји у Источној Европи из 1956. и 1968... Зато су се формирала таква осећања. Али нико никада није оспорио улогу СССР-а у победи над Хитлеровом Немачком.

У парку Трептовер у Берлину налази се споменик Војнику-ослободиоцу. Победник и ослободилац су различити појмови. Ослободилац је, по мом мишљењу, хуманији појам.

Без сумње. Сматрам да совјетска и савезничка војска нису биле само победничке војске. Оне су нас ослободиле од нацизма. А Немачкој су даровале будућност.

Росијскаја газета. Сва права задржана.