Амерички митови о Другом светском рату

Улазак америчких и британских трупа у северну Француску 6. јуна 1944. на Западу се сматра пресудним догађајем за исход Другог светског рата, иако је нацистичка војска тада већ претрпела суштинске поразе од Црвене армије, пре свега код Курска и Стаљинграда. Фотографија из слободних извора.

Улазак америчких и британских трупа у северну Француску 6. јуна 1944. на Западу се сматра пресудним догађајем за исход Другог светског рата, иако је нацистичка војска тада већ претрпела суштинске поразе од Црвене армије, пре свега код Курска и Стаљинграда. Фотографија из слободних извора.

Американци и многи западни Европљани убеђени су да је улазак САД у рат против сила Осовине био пресудан за коначан исход Другог светског рата. У овом напису анализираћемо три мита о овом рату: да би СССР изгубио рат без америчке помоћи, да је искрцавање у Нормандији било инспирисано само борбом против Хитлера и да је управо оно преокренуло ток рата (а не рецимо Курск или Стаљинград), као и да је америчка војска нанела одлучујући ударац у Африци и у рату против Јапана.

Многи Американци чврсто верују да је њихова земља дала пресудан допринос победи над Немачком и Јапаном у Другом светском рату и да би Хитлер смрвио СССР без америчке помоћи у оружју. На Интернету се често могу видети искрене тврдње грађана САД на тему „ми смо спасли Русе и цео свет од Хитлера“, и то у различитим варијацијама. Данас и многи житељи Европе кажу: „Ви, Руси, без Американаца никада не бисте победили у рату“.

Списак јединица Вермахта показује да је током читавог Другог светског рата укупно 130 немачких копнених дивизија уништено на бојном пољу и избрисано са тог списка. Од тога су 104 дивизије (80%) претрпеле пораз управо од совјетских трупа.

Американци свакако имају право да се поносе оним што је њихова земља учинила у Другом светском рату. САД су у савезу са земљама Комонвелта однеле најважније победе у борбама против поморских и ваздухопловних снага Јапана и нанеле су озбиљну штету војној и индустријској машини нацистичке Немачке. Није безначајна ни улога САД у снабдевању СССР-а оружјем и превозним средствима, драгоценим индустријским материјалима, лековима и намирницама за време рата.

САД су из Другог светског рата изашле као суперсила која доминира на већем делу земаљске кугле. За све те успехе Америка је платила релативно малу цену, бар у поређењу са СССР-ом. Погинуло је 322.200 грађана САД, и то готово искључиво војника, а ратна дејства скоро и да нису дотакла територију Америке. Уз све то, САД су избегле и пад животног стандарда сопственог становништва. Напротив, њихова економија је у ратним годинама забележила интензиван раст. Нема, међутим, никаквих основа да се Америци приписују неке друге заслуге у Другом светском рату поврх ових које су набројане.

Мит 1: „Арсенал демократије“

Амерички конгрес је у марту 1941. донео закон о давању повољних наменских кредита за куповину оружја и других војних материјала од САД. Кредит су могле добити земље „чија одбрана има значаја за интересе САД“, с тим да се отпише дуг за оружје и материјале који се потроше у току рата. Тај систем је добио назив „Закон о зајму и најму“ (lend lease).

Ако се узме у обзир целокупна стратешка слика Другог светског рата, исправним се мора сматрати став наше историографије, према коме је искрцавање енглеско-америчких трупа у Нормандији изведено у лето 1944. како се не би дозволило да совјетске трупе саме однесу коначну победу над Вермахтом.

Велика Британија је прва добила ту америчку помоћ, и остала је њен главни корисник до краја Другог светског рата (31,4 милијарде долара, док је СССР задужио 11,3 милијарде долара).

Закон о зајму и најму је тек 7. новембра 1941. проширен на СССР, мада је испорука почела раније, после посете Москви специјалног представника САД В. А. Харимана и министра војне индустрије Енглеске В. Бивербрука 30. септембра 1941, када је потписан први документ о испоруци робе.

Обично се наводи да је по Закону о зајму и најму СССР добио само 4% свог укупног бруто производа у том периоду. Тај показатељ, међутим, не одражава реално стање ствари, јер Закон о зајму и најму није имао за циљ да замени војну индустрију СССР-а. Објективнији показатељ је проценат појединих америчких производа испоручених СССР-у са посебним освртом на намирнице и војне материјале који су у Совјетском Савезу били дефицитарни.

Америчка помоћ Совјетском Савезу била је значајна када се ради о производима као што су, на пример, месне конзерве (480% укупне совјетске производње у том периоду), обојени метали (од 76% до 223% за различите метале), животињска маст (107%), вуна (102%), аутомобилске гуме (92%) и експлозив (53%). У великом броју су испоручена и теретна возила (375 хиљада), џипови (51,5 хиљада), бодљикава жица (45 хиљада тона), телефонски каблови (760 хиљада миља), телефонски апарати (189 хиљада). Што се тиче најважнијих врста наоружања, увезено је 12% тенкова (у односу на број тенкова произведених у СССР-у), 20% бомбардера, 16% ловачких авиона, 22% ратних бродова. Посебно је важно истаћи испоруку 445 радара.

„Последњи ударац мача“ који је приморао Јапанце да капитулирају нису биле нуклеарне бомбе, него управо улазак СССР-а у рат против Јапана.

Чињеница је, међутим, да током лета и у септембру 1941, када је Совјетском Савезу било најтеже, још увек није било испорука по Закону о зајму и најму. Немачке трупе су на прилазима Лењинграду и Москви заустављене искључиво совјетским оружјем. Исправна би била констатација да је америчка економска помоћ совјетским оружаним снагама у већим количинама почела да пристиже тек у другој половини 1943. и да је знатно убрзала коначни слом немачких нацистичких трупа на Источном фронту, али је погрешно изводити закључак да без те помоћи уопште не би ни била извојевана победа.

Мит 2: „Битка за Нормандију је одлучила исход рата“

Улазак америчких и британских трупа у северну Француску почео је 6. јуна 1944. Том догађају се на Западу приписује значај преломног тренутка у Другом светском рату, али се при томе не узима у обзир чињеница да је Вермахт у том тренутку већ доживео многобројне одлучујуће поразе на Источном фронту (како се на Западу назива Велики отаџбински рат), почев од децембра 1941.

У БРОЈКАМА

74%
губитака немачка војска претрпела је у борби са СССР-ом, три пута више него у борби против свих других 25 земаља заједно

50
дивизија немачке војске борило се само у Курској бици, два пута више него на целом Западном фронту током целе 1943.

800.000
војника изгубила је Немачка само у Стаљинградској бици, 7 пута више него на целом Афричком фронту током целог рата

Немачке трупе на Истоку су од новембра 1942. браниле своје стратешке положаје, а у лето 1944. совјетска армија је већ ослободила већи део територије СССР-а коју су хитлеровци у почетку заузели, и на многим местима је већ стигла до државне границе Совјетског Савеза. Коначан исход рата је већ био известан, и тај исход је предодређен управо на Источном фронту.

Ако се узме у обзир целокупна стратешка слика Другог светског рата, више основа има став наше историографије, према коме је искрцавање енглеско-америчких трупа у Нормандији изведено у лето 1944. како се не би дозволило да совјетске трупе саме однесу коначну победу над Вермахтом.

Битке у западној Европи 1944-1945. по својим размерама и жестини ни у једном тренутку нису биле ни близу онога што се дешавало на Источном фронту, и то не само 1941–1943, него и у последње две године рата. Совјетско-немачки фронт је све до 9. маја 1945. био главни фронт у Европи.

У јануару 1945, када је Немачка уложила максималан напор на Западном фронту због Арденске офанзиве, јединице Вермахта на Западу бројале су свега 73 дивизије, док се у исто време на Истоку налазило 179 немачких дивизија. Све у свему, против совјетских трупа је у то време било ангажовано 80% активне војске Немачке, 68% њене артиљерије, 64% тенкова и 48% авиона Луфтвафеа. Према томе, чак и у последњој години рата главне снаге немачке копнене армије бориле су се на Истоку, а не на Западу.

Губици Вермахта на Источном фронту били су одлучујући за исход Другог светског рата. Тешко је прецизно одредити број људских жртава, али списак јединица Вермахта ипак показује да је током читавог Другог светског рата укупно 130 немачких копнених дивизија уништено на бојном пољу и избрисано са тог списка. Од тога су 104 дивизије (80%) претрпеле пораз управо од совјетских трупа.

Мит 3: „САД су саме разбиле Немачку на западу и Јапан на истоку“

Мит о одлучујућој улози САД у Другом светском рату има за циљ да умањи улогу СССР-а, али и других чланица антифашистичке коалиције, тј. земаља Комонвелта и Кине. Међутим, када је реч о подручјима где су ратовале америчке трупе, треба имати у виду да су оне увек ратовале у оквиру снага коалиције и нису увек чиниле њихову већину.

Нацистичка војска је само у Стаљинградској бици изгубила 7 пута више војника него на целом Афричком фронту током целог рата и 27 пута више него код Ел Аламејна, највећој бици тог фронта. Ипак, у многим западноевропским уџбеницима из историје поставља се знак једнакости између битака за Стањинград и Ел Аламејн. На слици: главнокомандујући нацистичких снага у Африци, Ервин Ромел, са официрима. Фотографија из слободних извора.

САД су источно од Атлантика ушле у рат тек искрцавањем у Северној Африци 8. новембра 1942, али и тада нису удариле на Немачку, него на Италију и Вишијевску Француску. Снаге Комонвелта су 1940-1942. у северној Африци саме одбиле низ напада сила Осовине. Енглеска победа код Ел Аламејна у октобру и новембру 1942, која је била преломни тренутак рата у Средоземљу, извојевана је пре него што су пристигле америчке трупе.

Копнене трупе Британске Империје су на Западу и у Тихом океану биле бројније од америчких трупа све до лета 1944. Тај однос је почео да се мења тек после искрцавања у Нормандији. У „бици за Атлантик“ одлучујућа је била улога британске ратне морнарице која је уништила 525 немачких подморница (док је америчка морнарица уништила 174).

Американци су у азијско-тихоокеанском региону ратовали заједно са Аустралијанцима и британским колонијалним трупама Индије. Поред тога, не треба занемаривати Кину као пасивни, али стални фактор на који је Јапан непрекидно усмеравао више од половине својих копнених трупа и знатан број авиона. Тако су савезници заједничким снагама (а не само захваљујући Американцима) однели победу над поморском и ваздухопловном силом Јапана. И као што је већ много пута о томе писано, „последњи ударац мача“ који је приморао Јапанце да капитулирају нису биле нуклеарне бомбе, него управо улазак СССР-а у рат против Јапана.

Према томе, улога САД у снагама коалиције не може се третирати као потпуно доминантна чак ни на оним фронтовима Другог светског рата где су западни савезници имали одлучујућу улогу.

Руски текст на порталу file-rf.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.