Опсада Лењинграда: 872 дана борбе против нациста, глади и хладноће

Током Опсаде Лењинграда упркос глади и хладноћи учињени су херојски напори да се непроцењиво архитектонско и уметничко благо града сачува од немачких бомби. Споменици су стављани у „оклопе“, закопавани или преношени, а златне куполе и кровови су премазивани посебном смесом како би били мање уочљиви за немачку авијацију. Извор: РИА „Новости“.

Током Опсаде Лењинграда упркос глади и хладноћи учињени су херојски напори да се непроцењиво архитектонско и уметничко благо града сачува од немачких бомби. Споменици су стављани у „оклопе“, закопавани или преношени, а златне куполе и кровови су премазивани посебном смесом како би били мање уочљиви за немачку авијацију. Извор: РИА „Новости“.

27. јануара 1944. совјетска војска је после тешких борби успела да потисне нацистичке снаге на 70-100 километара од Лењинграда и да успостави саобраћајну везу са градом. Тако је окончан период од 872 дана који ће у уџбенике историје ући под називом Опсада Лењинграда. Град више није спавао уз тутњаву топова која није престајала од септембра 1941.

Те јануарске вечери сви који су могли да се крећу изашли су на улице да испрате почасну паљбу у част ослобођења, али ретко ко је поред себе имао своје комшије, пријатеље и породицу. Од готово три милиона становника тада највећег совјетског града остала је само једна шестина. Од почетка рата милион и по људи је евакуисано, а преко 650 хиљада је умрло, највише од глади. Зашто је Лењинград био тако значајан за Хитлера? Овај град не само да је представљао претњу левом крилу нацистичке војске, већ је био значајан и са тачке гледишта логистике. Освајањем Лењинграда Немци би завладали поморском луком и великим железничким чвором за снабдевање.

Борба за културно благо

Лењинград није био обичан војни циљ за нацисте: Хитлерова замисао је била да га заједно са свим његовим непроцењивим културним благом, архитектуром, споменицима и музејима који га чине јединственим на свету, уклони са лица земље. Иако је нането много штете, нарочито у околини града (на пример, Немци су дивљачки вандализовали и опљачкали Петерхоф), Лењинграђани су успели у борби да спасу свој лепи град. Само је у „Ермитажу“ у сандуке са највећом пажњом спаковано 1.118.000 експоната и возовима отпремљено на Урал, где су сачекали крај рата.

Град се јуначки бранио. Око пола милиона грађана Лењинграда било је ангажовано на изградњи одбрамбених појасева који су град претворили у утврђење. Немачке снаге непрекидно су биле изложене паљби из бродске артиљерије Балтичке флоте и тешке артиљерије са утврђења Красна горка. Учесталост противваздушне паљбе током одбране била је 10 пута већа него приликом одбране Лондона. Онемогућени да заузму град, војници немачке групе армија „Север“ опколили су Лењинград, који су Финци већ опколили са севера.

Совјетска војска је од јесени 1941. више пута покушавала да пробије опсаду града, али без успеха.

Евакуација

Евакуација становника Лењинграда, као и многих других великих градова на западу СССР-а, организована је убрзо после почетка рата. Већ 29. јуна 1941. прве избеглице су возовима напустиле град у правцу истока. У то време борбе су биле далеко и многи становници су одлучно одбијали да напусте своје домове.

Када су 27. августа снаге Вермахта заузеле железничку пругу која води из Лењинграда, тим путем нису више могли да се евакуишу грађани. Настала је криза у снабдевању. Било је немогуће нахранити оне који су остали.

У БРОЈКАМА

Ситуација је почела да се мења тек пошто се језеро Ладога заледило. Само у периоду до октобра 1942. из Лењинграда је тзв. „Путем живота“ преко залеђеног језера град напустило преко милион људи.

Глад

У сваком великом граду, како некада, тако и данас, чувају се залихе хране за највише две недеље. Тако је било и у Лењинграду под опсадом. Пожари у магацинима које су бомбардовали немачки авиони убрзали су долазак неизбежног. Већ у октобру 1941. у граду су почели озбиљни проблеми са снабдевањем намирницама, а у новембру је наступила глад.

Председник РФ Владимир Путин, који је рођен у Лењинграду и чији старији брат као мали дечак није преживео опсаду, полаже венац на Пискарјовском меморијалном гробљу. Извор: РИА „Новости“.

Није било могуће да се снабдевање града обезбеди ваздушним путем. Најтеже време опсаде био је период између прекидања пловидбе по језеру Ладога и његовог замрзавања. Тада бродови више нису пловили, а камиони још нису могли да возе преко леда.

Систем бонова за поделу хране само је регулисао глад, али није могао да је савлада. Почело је смањивање следовања. Најнижа тачка је достигнута 20. новембра 1941, када су војници у првим борбеним редовима добијали само 500 грама хлеба, радници 250 грама, а чиновници, деца и болесни 125 грама.

У току прве зиме од глади и хладноће свакодневно су умирале хиљаде људи.

Масовно умирање од глади наставило се до лета 1942, али и касније су следовања била сувише мала, тако да су чак и војници, који су добијали појачана следовања, често били изнурени глађу.

Живот у граду под опсадом

Без обзира на глад и непрекидно бомбардовање град је наставио свој живот.

Линија фронта се пружала 16 km од Зимског дворца, самог срца града. Тенкови су се из постројења фабрике „Киров“, која се налазила под непрекидном непријатељском паљбом, упућивали директно на фронт, а из центра града до линије фронта је возио трамвај.

С. С. Бојм: Пут живота, Ладога. Државна галерија „Павел Третјаков“, Москва.

Танка линија живота преко леда

Прва фаза евакуације завршила се 27. августа 1941, када су јединице Вермахта запоселе железничку пругу која повезује град са областима на истоку. До тог дана град су напустиле 488.703 особе. Друга фаза ишла је „Путем живота“, јединим путем којим је после тога било могуће напустити град и који је водио преко језера Ладога. Ова маршрута  је  била  изложена паљби и врло непогодна у периоду године када пловидба више није била могућа, а језеро још није било залеђено. Од септембра 1941. до априла 1942. су храбри возачи камиона, од којих су многи изгубили живот пропавши под лед, „Путем живота“ евакуисали око 659.000 људи и превезли 361.109 тона терета.

Упркос свему, у граду се одржавао ред. Када је у новембру 1941. умирање од глади постало масовна појава, организовани су специјални тимови који су свакодневно са улица односили десетине и стотине лешева. У марту 1942. сво радно способно становништво изашло је на улице да очисти град од смећа, а у априлу је почело поновно успостављање комуналних служби. Без обзира на то што водовод и канализација током Опсаде нису функционисали, у граду није избила ниједна епидемија захваљујући херојским залагањима лењинградских инфектолога.

Без обзира на непрекидну паљбу и опсаду, у Лењинграду је наставио да се одвија и културни живот. Чак је и током прве зиме под опсадом радило неколико позоришта и библиотека, а у лето 1942. почеле су са радом неке школе и још нека позоришта. Први концерт градске филхармоније под опсадом одржан је 9. августа 1942. На њему је изведена чувена Лењинградска симфонија Дмитрија Шостаковича, која се често назива и Херојска симфонија. Она је постала музички симбол Опсаде.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“