Гласови Опсаде Лењинграда

Млади учесници акције „Опсадни хлеб Лењинграда“ држе транспаренте са копијама страница из „опсадног дневника“ девојчице Тање Савичеве. Акција је одржана на чувеном Пискарјовском меморијалном гробљу у Санкт Петербургу, на коме је сахрањен велики број жртава Опсаде Лењинграда. Извор: РИА „Новости“.

Млади учесници акције „Опсадни хлеб Лењинграда“ држе транспаренте са копијама страница из „опсадног дневника“ девојчице Тање Савичеве. Акција је одржана на чувеном Пискарјовском меморијалном гробљу у Санкт Петербургу, на коме је сахрањен велики број жртава Опсаде Лењинграда. Извор: РИА „Новости“.

Поводом 70-годишњице коначног пробоја Опсаде Лењинграда „Руска реч“ вам представља аутентична сведочења из града под опсадом. У питању су одломци из дневника становника Лењинграда. У овом избору можете прочитати исповести људи који су се нашли у паклу најстрашније и најсмртоносније опсаде у историји света. Неки од њих нису дочекали ослобођење.

8. септембар 1941. Ученица Јелена Мухина (17 година):

Данас је први пут објављено: „Напад немачких авиона на Лењинград“. Испоставило се да је група непријатељских авиона прошла одбрану и у првом налету избацила запаљиве бомбе на више градских рејона. Избило је неколико пожара у стамбеним зградама и магацинима, који су брзо угашени. (И то ми је „брзо“ – пожар је горео 5 сати)... Порушене су зграде. Има погинулих и рањених. Војни објекти нису погођени. Сада још није ни 9 ујутро. Тек што се завршила кратка узбуна. И необична ствар: одавно се огласио знак за прекид узбуне, а ја сам јасно чула брујање авиона и појединачну паљбу ПВО.


Опсада Лењинграда: 872 дана борбе против нациста, глади и хладноће
Пре 70 година, 27. јануара 1944, скоро годину и по дана пре завршетка рата, совјетска војска је после тешких борби успела да потисне нацистичке снаге на 70-100 километара од Лењинграда и да успостави саобраћајну везу са градом. Тако је окончан период од 872 дана који ће у уџбенике историје ући под називом Опсада Лењинграда. Град више није спавао уз тутњаву топова која није престајала од септембра 1941.

3. октобар 1941. Наставница руске књижевности Јелена Скрјабина (35 година):

Следовање хлеба: 125 грама за чиновнике, децу и немоћне, 250 грама за раднике. Наша порција (125 грама) је мали комад хлеба, као за сендвич. Сада смо почели да делимо хлеб међу укућанима, јер свако својом порцијом жели да располаже по својој вољи. На пример, моја мајка се труди да свој комад хлеба подели у три дела. А ја своју порцију поједем одједном ујутро уз кафу. Тако барем у првој половини дана имам снаге да стојим у редовима или да нешто набавим трампећи ствари. У другој половини дана већ губим снагу и могу само да лежим.

12. новембар 1941. Скрјабина:

Свратила сам код једне познанице и она ми је понудила нови кулинарски изум – желе од кожних каишева. Рецепт за припремање гласи овако: искувају се каишеви од свињске коже и припреми се нешто налик на пихтије. Ова гадост се не може описати! Жућкасте је боје и одвратног мириса. И поред све своје глади нисам могла да прогутам ниједну кашику, давило ме је. Моји познаници су се чудили мојој гадљивости. Они се све време тиме хране.

23. децембар 1941. Лекарка лењинградске болнице Клавдија Наумовна:

Почео је да пристиже велики број исцрпљених болесника, и морали смо да се реорганизујемо. Када би само знао какве ужасне призоре гледамо! То нису људи, то су костури обавијени сувом кожом застрашујуће боје. Њихова свест је нејасна и свима влада некаква тупост и недостатак разума. Потпуно су исцрпљени. Данас сам примила једног таквог пацијента, дошао је на својим ногама, а два сата касније је умро. И у граду много људи умире од глади. Данас је моја колегиница сахранила свог оца, који је такође умро од исцрпљености. Она ми је рекла да се на гробљу и око њега дешавају страшне ствари - непрекидно довозе мртваце.

25. децембар 1941. Мухина:

Каква срећа, каква срећа! Хоћу да вичем из свег гласа. Боже мој, каква срећа! Повећано је следовање хлеба! И то за колико! Каква разлика: 125 грама и 200 грама. Чиновници, деца и немоћни добијају 200 грама, радници 350 грама. Не, то је једноставно спас. Иначе смо за последњих неколико дана сви толико ослабили да једва можемо да ходамо. А сада, сада ће и мама и Ака преживети. Ето зашто сам срећна, и још због тога што је ово почетак побољшања. Сада ће све кренути набоље.

6. јануар 1942. Сликарка, оснивач првог совјетског Луткарског позоришта, Љубов Шапорина:

Ујутро сам ишла на посао. Дрхтале су ми ноге. У болници је било много посла. Дала сам четири инјекције људима на самрти, присуствовала сам операцији, јурила горе-доле, а затим се једва довукла кући. Када сам стигла, само сам се срушила у кревет. Воља за животом ме напушта. Боли ме срце. Зар је могуће да нећу преживети? […] По улицама лутају људи носећи кофе, иду по воду. Траже где је има. У већини кућа нема текуће воде, цеви су замрзле. Нема дрва. На срећу, код нас често има воде, а сада ево гори и светло. Писма не стижу. Пада снег. Сви ћемо умрети и покриће нас снег.

Среда, 7. јануар 1942. Скрјабина:

Пре отприлике сат времена долазио је мужевљев пријатељ, Петар Јаковљевич Иванов. Овај некада увек весео и енергичан младић не може се више препознати. Мршав је, блед и некако чудан. Као да глад све људе претвара у лудаке. Испоставило се да је дошао да сазна да ли је још жив велики сиви мачак који је припадао једној уметници у нашој згради. Још увек се надао да мачак није поједен, пошто је знао да га је уметница обожавала. Морала сам да га разочарам. У нашој згради није остало ниједно живо биће осим људи који једва ходају.

16. јануар 1942. Скрјабина:

Амбуланта је препуна радника и чиновника који су толико исцрпљени да не могу да наставе са радом, али, плашећи се да ће бити проглашени за нераднике и забушанте, долазе по лекарско уверење. Дошавши у амбуланту, многи од њих умиру чекајући у редовима. Под је буквално покривен мртвима и онима на самрти. Једноставно не стижу да их склоне.

17. јануар 1942. Шапорина:

Јуче пролазим поред Летње баште. Дрвеће је покривено паперјастим, предивним ињем. У сурет ми иде човек од неких 40-ак година, невероватно мршав. Изгледа као образован човек. Добро је обучен, у топлом капуту са крзненим оковратником. Нос му је кошчат, и, као код многих људи сада, на средини носа види се подлив љубичасте боје. Очи су му раширене и исколачене. Иде једва вукући ноге, руку склопљених на грудима, и понавља шупљим озеблим гласом: „Смрзавам се, смр-за-вам се“.

18. јун 1942. Шапорина:

Појављују се веома занимљиве књиге код антиквара у Симеоновској улици, и ја, уместо да сакупљам новац за мртвачки сандук, маштам о књигама. Смешно. Једна мала бомба и ништа од тога неће остати. А нико о томе не размишља.

15. јул 1942. Клавдија Наумовна:

Живимо као и раније. Дању се чује учестала паљба... А живот иде, рекла бих, кључа у поређењу са зимом. Људи су чисти и окупани, почели су да облаче лепу одећу. Трамваји раде, продавнице се полако отварају. Испред парфимерија стоје редови људи. У Лењинград су, наиме, стигли парфеми. Истина, једна бочица кошта 120 рубаља, али људи купују. И ја сам добила бочицу. Веома сам се обрадовала. Толико волим парфеме! Намиришем се и чини ми се да сам сита, да тек што сам се вратила из позоришта, са концерта или из кафеа.

6. август 1942. Металостругар Владимир Богданов (21 година):

Све ми је додијало, а напољу је лето. Шта ли ће се десити кад стигне зима и ништа се не промени? Тешко да је у овим условима можемо преживети. Али, са друге стране, одлучан сам што се тиче евакуације. Ја и отац немамо куда и немамо од чега и остаћемо овде до краја. Не могу да напустим град у којем сам се родио и проживео 20 година, град који ми је толико драг, а који је постао тако груб и непријатан у току рата. Не могу га напустити.

Приредио Иља Крољ на основу материјала из „Књиге о опсади“ Данила Грањина и Алеса Адамовича (1977-1984).

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“