Ново лице руске пољопривреде

У Калушкој Области, близу престоничког региона, пензионисани капетан Оружаних снага је, уместо да оде у Канаду, са својом породицом оживео једно запуштено село и изградио успешно пољопривредно домаћинство у стилу који није уобичајен у руским руралним крајевима.

Ново лице руске пољопривреде: лепа кућа, радови у пољу од којих се добро зарађује. Фотографије: Андреј Рудаков.

Сан о Канади

„Деведесетих смо одлучили да одемо из Русије“, прича пољопривредник Андреј Давидов показујући своје имање, и наставља причу о томе како је све почело: „Чим сам напустио војску, зарадио сам новац продајући књиге и шибице (тада се трговало свим и свачим), а онда смо Марина, моја супруга, и ја почели да бирамо земљу у коју ћемо емигрирати. Највише нам се свидела Канада, па смо у њу и отпутовали да осмотримо ситуацију.“ Супружници су за сваки случај обратили пажњу на канадску пољопривреду. „Видео сам пољопривредно имање за производњу млека и схватио да нећу моћи да финансирам ту мужу, филтрацију, пастеризацију, хлађење. Размотрио сам свињарство – то је бизнис који захтева велика улагања, треба издржавати хиљаде и хиљаде грла да би се добио неки приход. Производња кромпира такође подразумева огромна поља, скупу опрему за сортирање и паковање. А онда сам се упознао са сточарством за производњу меса – обичне штале, пашњак ограђен жицом и бикови расе херефорд. Дивота! Мислим се ја, кад бих код куће имао такве животиње, постао бих милионер само од продаје грла нашем Калушком месном комбинату. И нема потребе да некуд емигрирам.“

Давидови, као и многи други пољопривредници у Калушкој Области, стално осећају недостатак радника – у Русији је тренутно веома тешко наћи трактористу.

Захваљујући канадским биковима и упорности породице Давидов, давно напуштено село Барановка нашло је своје место на мапи. Још шездесетих година ту се живело – о томе сведочи неколико срушених темеља и стара улична лампа. Али, житељи колхоза [велика пољопривредна задруга совјетског времена - прим. ур.] су се одатле одселили.

Краве се надзиру преко wi-fi

Пензионисани капетан је дошао, повео жену и децу. Уложио новац у земљу, почео да гради, да се бави одгојем крупне рогате стоке, и то тако успешно да је код њега цена меса три пута нижа него у суседним домаћинствима.

Бикови расе херефорд су се привикли на калушку земљу. Дебела кожа, длака и густа поддлака као да су створени за руске зиме. Зато се целе године налазе на свежем ваздуху. Никакве штале и хангари – отворени пашњаци ограђени су само електричном оградом. На имању има и кокошака – продаја јаја не доноси никакав приход, али зато нема ни губитака.

Довољно је, на пример, сести и израчунати шта се више исплати: подићи електричну ограду која ће се исплатити за једну сезону, или унајмити педесет пастира алкохоличара? Али изгледа да ретко ко од наших рачуна.

Андреј Давидов, пољопривредник

Осим кокошињца и надстрешница за бикове Давидови су изградили и улицу која води до главног пута, спровели далековод, поставили трафостаницу и спровели нисковолтажну мрежу. Један од нових објеката је „животињско породилиште“, где се краве теле. „У овој сезони смо тамо монтирали систем за видео-надзор са wi-fi рутером. Сада можемо да контролишемо процес тељења преко интранета, седећи код куће на каучу. Корисна ствар!“

„Раније, 1998. године, губили смо око 20% телади углавном због немара радника. ʻАх, теле је угинулоʼ, дигну руке и то је то. Али сада када имамо камере и када можемо да надзиремо краву и онога ко се о њој брине смртних случајева готово да и нема.“

Давидови, који су одрасли у граду, у почетку су морали да науче да обављају сеоске послове. А онда су се извештили. Похађају курсеве за доквалификацију, иду на међународне конференције, наручују специјализоване часописе из Америке.

Давидов се чуди: „Зашто наши људи, нарочито на селу, настављају да живе на старински начин? Довољно је, на пример, сести и израчунати шта се више исплати: подићи електричну ограду која ће се исплатити за једну сезону, или унајмити педесет пастира алкохоличара? Али изгледа да ретко ко од наших рачуна.“

Нема довољно радника

Од стамбених објеката у Барановки сада постоје четири једнаке куће од цигле. У једној живе сами домаћини, у другој ћерка и зет, а у преостале две радници. И Давидови, као и многи други пољопривредници у Калушкој Области, стално осећају недостатак радника – у Русији је тренутно веома тешко наћи трактористу. Људи више воле да из села оду у велики град, а они који остану често немају жељу да раде.

Најамни радници не воле да оплемењују земљу на којој живе. „Ја сама садим цвеће испред њихових кућа и плаћам станарима да макар заливају биљке. Ако им не платим, њима је свеједно шта им расте под прозором – руже или усахли коров“, објашњава Марина.

И тако Барановка, у којој је тренутно званично регистровано десет људи, још увек живи. Радници се често мењају, а село понекад узнемиравају и пролазници који не поштују приватни посед. Али зато, што је најважније, посла има много: Андреј и Марина у гуменим чизмама раде од ране зоре до касне вечери.

Руски текст на сајту магазина „Огоњок“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“