Ново лице руске пољопривреде

У Калушкој Области, близу престоничког региона, пензионисани капетан Оружаних снага је, уместо да оде у Канаду, са својом породицом оживео једно запуштено село и изградио успешно пољопривредно домаћинство у стилу који није уобичајен у руским руралним крајевима.

Ново лице руске пољопривреде: лепа кућа, радови у пољу од којих се добро зарађује. Фотографије: Андреј Рудаков.

Сан о Канади

„Деведесетих смо одлучили да одемо из Русије“, прича пољопривредник Андреј Давидов показујући своје имање, и наставља причу о томе како је све почело: „Чим сам напустио војску, зарадио сам новац продајући књиге и шибице (тада се трговало свим и свачим), а онда смо Марина, моја супруга, и ја почели да бирамо земљу у коју ћемо емигрирати. Највише нам се свидела Канада, па смо у њу и отпутовали да осмотримо ситуацију.“ Супружници су за сваки случај обратили пажњу на канадску пољопривреду. „Видео сам пољопривредно имање за производњу млека и схватио да нећу моћи да финансирам ту мужу, филтрацију, пастеризацију, хлађење. Размотрио сам свињарство – то је бизнис који захтева велика улагања, треба издржавати хиљаде и хиљаде грла да би се добио неки приход. Производња кромпира такође подразумева огромна поља, скупу опрему за сортирање и паковање. А онда сам се упознао са сточарством за производњу меса – обичне штале, пашњак ограђен жицом и бикови расе херефорд. Дивота! Мислим се ја, кад бих код куће имао такве животиње, постао бих милионер само од продаје грла нашем Калушком месном комбинату. И нема потребе да некуд емигрирам.“

Давидови, као и многи други пољопривредници у Калушкој Области, стално осећају недостатак радника – у Русији је тренутно веома тешко наћи трактористу.

Захваљујући канадским биковима и упорности породице Давидов, давно напуштено село Барановка нашло је своје место на мапи. Још шездесетих година ту се живело – о томе сведочи неколико срушених темеља и стара улична лампа. Али, житељи колхоза [велика пољопривредна задруга совјетског времена - прим. ур.] су се одатле одселили.

Краве се надзиру преко wi-fi

Пензионисани капетан је дошао, повео жену и децу. Уложио новац у земљу, почео да гради, да се бави одгојем крупне рогате стоке, и то тако успешно да је код њега цена меса три пута нижа него у суседним домаћинствима.

Бикови расе херефорд су се привикли на калушку земљу. Дебела кожа, длака и густа поддлака као да су створени за руске зиме. Зато се целе године налазе на свежем ваздуху. Никакве штале и хангари – отворени пашњаци ограђени су само електричном оградом. На имању има и кокошака – продаја јаја не доноси никакав приход, али зато нема ни губитака.

Довољно је, на пример, сести и израчунати шта се више исплати: подићи електричну ограду која ће се исплатити за једну сезону, или унајмити педесет пастира алкохоличара? Али изгледа да ретко ко од наших рачуна.

Андреј Давидов, пољопривредник

Осим кокошињца и надстрешница за бикове Давидови су изградили и улицу која води до главног пута, спровели далековод, поставили трафостаницу и спровели нисковолтажну мрежу. Један од нових објеката је „животињско породилиште“, где се краве теле. „У овој сезони смо тамо монтирали систем за видео-надзор са wi-fi рутером. Сада можемо да контролишемо процес тељења преко интранета, седећи код куће на каучу. Корисна ствар!“

„Раније, 1998. године, губили смо око 20% телади углавном због немара радника. ʻАх, теле је угинулоʼ, дигну руке и то је то. Али сада када имамо камере и када можемо да надзиремо краву и онога ко се о њој брине смртних случајева готово да и нема.“

Давидови, који су одрасли у граду, у почетку су морали да науче да обављају сеоске послове. А онда су се извештили. Похађају курсеве за доквалификацију, иду на међународне конференције, наручују специјализоване часописе из Америке.

Давидов се чуди: „Зашто наши људи, нарочито на селу, настављају да живе на старински начин? Довољно је, на пример, сести и израчунати шта се више исплати: подићи електричну ограду која ће се исплатити за једну сезону, или унајмити педесет пастира алкохоличара? Али изгледа да ретко ко од наших рачуна.“

Нема довољно радника

Од стамбених објеката у Барановки сада постоје четири једнаке куће од цигле. У једној живе сами домаћини, у другој ћерка и зет, а у преостале две радници. И Давидови, као и многи други пољопривредници у Калушкој Области, стално осећају недостатак радника – у Русији је тренутно веома тешко наћи трактористу. Људи више воле да из села оду у велики град, а они који остану често немају жељу да раде.

Најамни радници не воле да оплемењују земљу на којој живе. „Ја сама садим цвеће испред њихових кућа и плаћам станарима да макар заливају биљке. Ако им не платим, њима је свеједно шта им расте под прозором – руже или усахли коров“, објашњава Марина.

И тако Барановка, у којој је тренутно званично регистровано десет људи, још увек живи. Радници се често мењају, а село понекад узнемиравају и пролазници који не поштују приватни посед. Али зато, што је најважније, посла има много: Андреј и Марина у гуменим чизмама раде од ране зоре до касне вечери.

Руски текст на сајту магазина „Огоњок“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“