Сочи: успех упркос критици

Велики пројекат је успео, а то значи да су могући и нови пројекти. Извор: РИА „Новости“.

Велики пројекат је успео, а то значи да су могући и нови пројекти. Извор: РИА „Новости“.

Упркос сложеној социоекономској ситуацији, Русија је у стању да се носи и са најамбициознијим задацима. То је главни закључак који се намеће када сведемо резултате припремa Зимских олимпијских игара 2014. Пројекат који се по размерама може упоредити са најграндиознијим грађевинским подухватима совјетске епохе је упркос тешкоћама и критици реализован на високом нивоу.

Када је пре готово седам година у Гватемали Русија стекла право да буде домаћин Зимских олимпијских игара 2014, осећала се извесна бојазан: хоће ли тако амбициозан подухват успети? Пред Русијом је био огроман посао. На то да Сочи може постати престоница Зимске олимпијаде веома скромно је указивао једино мање-више пристојан скијашки центар у Красној Пољани. У граду и његовој околини није било ничег другог што је могло бити искоришћено за одржавање Олимпијаде.

Начин на који медији покушавају да пажњу јавности са Олимпијаде у Сочију скрену на споредне теме веома је симптоматичан и ово није први пут да се тако нешто дешава. Готово на исти начин је представљена припрема пекиншке Олимпијаде.

Многи су предвиђали неуспех. Било је различитих мишљења о томе има ли смисла одржавање Зимске олимпијаде у суптропској области, као да се италијански Торино, домаћин Зимске олимпијаде 2006, налази у поларној области. Најзад, било је и сасвим реалних покушаја да се одржавање Олимпијаде у Сочију осујети. Такав мотив је у пуној мери био уочљив у плановима организатора напада Грузије на Јужну Осетију у августу 2008, баш у тренутку када су почињале Летње олимпијске игре у Пекингу.

Међутим, пројекат је реализован, упркос тешкоћама. И то је, без сумње, велико достигнуће, без обзира на то да ли ће током самог одржавања Олимпијаде бити неких мањих пропуста, и без обзира на резултате које ће постићи руски спортисти. Олимпијада у Сочију је велика победа.

Размере пројекта

Главна критика била је усмерена против „трошкова без преседана“. Укупна вредност инвестиција процењена је на око 50 милијарди долара. То је заиста много. Међутим, као прво, није сасвим без преседана (Олимпијада у Пекингу коштала је 45 милијарди долара), а, као друго, већи део новца (најмање 80%) утрошен је на развој Сочија и Краснодарског Краја у целини. Фактички је изграђен читав велики град.

Величина олимпијских инвестиција може се можда упоредити само са пројектом изградње Бајкалско-амурске магистрале (БАМ). Ако се узме у обзир курс рубље у том тренутку и корекција инфлације у току година које су прошле закључујемо да је изградња БАМ Совјетски Савез коштала готово 20 милијарди долара. Према неким проценама, БАМ је најскупљи инфраструктурни пројекат у историји СССР-а, а трошкови су били четири пута већи од планираних.

Припрему Олимпијских игара можемо такође упоредити са отварањем Камске фабрике аутомобила (КАМАЗ). Изградња саме фабрике коштала је око 8 милијарди рубаља према вредностима из 1970-их. Међутим, поред тога фактички је подигнут нов град – Набережни Челни, чији број становника је плански повећан са мање од 30 хиљада људи на пола милиона. Како би се породицама које су се доселиле обезбедили станови, било је потребно још 7 милиона долара, и још исто толико за осталу градску инфраструктуру. На тај начин опет добијамо ништа мање него 20 милијарди долара, што је сасвим упоредиво са трошковима у Сочију.

Ови примери нам омогућавају да јасно сагледамо величину посла који је обављен, оног посла, који се нашао затрпан под гомилом доконих размишљања о корупцији, условима живота гастарбајтера, судбини паса луталица или о томе колико се пута за време штафете угасила олимпијска бакља. Наравно да је све то такође значајно. Међутим, невероватно је да је Русија изградила још један БАМ или КАМАЗ, а да готово нико то није приметио.

Води се информациони рат

Ево већ неколико месеци светски медији се баве једним питањем: неки председници држава су игнорисали позив да дођу на Олимпијске игре у Сочију.

„Кад смо већ покренули ову тему, рећи ћу да се не сећам да су неке Олимпијске игре које су одржане током мог живота на било ком месту на свету биле праћене таквим причама и разматрањима о томе колико шефова држава ће се на њима појавити. Нико никада то није бројао. А почели су да броје, када су одлучили да је потребно још нечим напакостити Русији, да се она не би осећала пријатно и задовољно“, истакао је министар спољних послова Сергеј Лавров, подсетивши да су на отварању Олимпијаде у Сочију присуствовала 44 председника држава, а да је у Сочи укупно допутовало преко 60 светских лидера.

Поменимо да је на претходним Зимским играма у Ванкуверу било десетак шефова држава. А, на пример, Барак Обама, чији изостанак у Сочију су медији приметили са посебним задовољством, није присуствовао ни отварању Олимпијаде у Лондону.

Невероватно је да је Русија изградила још један БАМ или КАМАЗ, а да готово нико то није приметио.

Начин на који медији покушавају да пажњу јавности са Олимпијаде у Сочију скрену на споредне теме веома је симптоматичан и ово није први пут да се тако нешто дешава. Готово на исти начин је представљена припрема пекиншке Олимпијаде. Екологија, људска права, права животиња, питања унутрашње безбедности, неодговарајућа спољна политика, могућност бојкота – сва су та питања покретана пред очима јавности по истом обрасцу као и у случају Русије. И било би необично, кад не би било тако. Зато што у свету непрекидно траје информациони рат и нема разлога да се очекује да би због Русије и Олимпијаде био начињен изузетак.  

Путин је, без сумње, за Запад крајње непријатан политичар. При томе их посебно иритира његова популарност у свету. Тако је, према резултатима анкете коју је међу новинарима целог света спровела агенција ИТАР-ТАСС, Путин проглашен за политичара број један. Разумљиво је зашто његова личност изазива такво огорчење. Путин се не прави да влада, него заиста влада. При томе влада једном од водећих земаља на свету и у том смислу је он заиста политичар број један.

Лекције из Сочија

Велики пројекат је успео, а то значи да су могући и нови пројекти. Наравно, Олимпијади се могу ставити озбиљне замерке. Међутим, замислимо да Путин одлучи да реализује исто тако велики пројекат, на пример, отварање фабрике аутомобила. Чули бисмо отприлике исте критичке аргументе срочене на нов начин.

Осим тога, у сваком подухвату постоји известан ризик. Јер велики економски пројекат оваквих размера значи преузимање озбиљне обавезе да се он подржи и током саме реализације упркос свим тешкоћама.

А велики пројекат нам је био потребан. Било нам је неопходно да сагледамо себе из новог угла. Изгледа да смо за сада у томе успели.

Руски текст на сајту „Експерта“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.