Руско-јапански рат: изгубљена победа

Двобој између јапанског војника и руског козака. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904.

Двобој између јапанског војника и руског козака. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904.

Ноћу између 26. и 27. јануара (8. и 9. фебруара) 1904, пре званичне објаве рата, јапански бродови су напали руску ескадру у Порт Артуру (данас кинеска лука Ли Шун). Тако је Русија ушла у свој први рат у 20. веку. Руско-јапански рат завршен је поразом Русије и губитком територија, после чега је уследила тешка политичка криза и прва руска револуција 1905.

Предуслови за рат
Могу се издвојити два главна предуслова за руско-јапански рат 1904-1905:
  • стратешка слабост Руске империје на руском Далеком Истоку и много пропуштених прилика за јачање позиције у азијско-тихоокеанском региону;
  • планско деловање Велике Британије и САД у правцу сукобљавања Русије и Јапана.

Руски истраживачи су још крајем 18. и у првој половини 19. века обезбедили огроман потенцијал који је омогућио Руској империји да постане доминантна сила у азијско-тихоокеанском региону, нарочито у његовом северном делу. Поред Камчатке и Приморја који су јој припадали Русија је стекла пуно право на Курилска острва и Сахалин, а у току је било култивисање Алеутских острва и Руске Америке. Истурени руски положај био је Форт Рос у Калифорнији. Становници Хавајских острва упорно су тежили да се припоје Руској империји, чак су почели да граде и руско утврђење. У другој половини 19. и почетком 20. века постојала је могућност да и Кореја пређе под руски протекторат и да се затим постепено припоји империји. Корејци никако нису желели да се покоре Јапанцима и велике наде су полагали у Русе који би им могли обезбедити бољи живот. У Кореји је постојала јака „руска партија“. Постојала је изванредна могућност да се успоставе пријатељски, па чак и савезнички односи са Јапаном. Руски бродови су редовно пристајали у Нагасакију. Врло дуго између Јапана и Русије није било никаквих посебних противречности, тако да су ове две државе могле постати природни савезници у региону.

Међутим, спољна политика Петербурга била је аморфна и неразговетна, понекад прилично непромишљена, на двору је владала бирократија и јак је био утицај агената Запада који су упорно ширили идеју о томе да Русији „нису потребна дивља далекоисточна подручја“. Тако је Империја брзо изгубила све што је стекла у претходном периоду. Форт Рос и Руска Америка продати су у бесцење, тако да је Русија изгубила све своје позиције на Америчком континенту и могућност контроле северног дела Тихог океана.

Јапански разарачи нападају Порт Артур. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904.

Јапан је вековима дремао у самоизолацији, а затим се пробудио под ударцима бруталних реформи прозападног императора Меиџија и хитно се вестернизовао под пажљивим патронатом Велике Британије и САД којима је било у интересу да се створи противтежа потенцијалној доминацији Русије у региону. Јапан се великом брзином наоружавао најмодернијом војном техником, а у обуци и снабдевању помагали су му већ поменути господари. Крајем века је Јапан већ имао моћну армију и флоту, обучену по европским стандардима, и убрзо је постао ратоборан.

Укрепљивање и слабљење руских граница

Руси су култивисали азијско-тихоокеански регион са великим пожртвовањем, јунаштвом и подвигом, али је било и доста примера немарности, грамзивости, глупости и отворене издаје националних интереса Русије. Док су подвижници и високи достојанственици попут Александра Баранова (првог главног управника руских насеобина у Америци) и Николаја Муравјова-Амурског откривали, градили и утврђивали нова погранична подручја, дотле су појединци давали и продавали територије, или су игнорисали могућности које су се пред њима отварале.

До одмеравања снага је дошло на територији Кине. Јапанско-кинески рат 1894-1895. завршен је потпуном победом Јапанске империје и сломом деморалисане Кине, која је била принуђена да „заувек“ преда Јапану острво Тајван, Пескадорска острва и полуострво Љаодонг, а такође и да плати велику ратну одштету коју су Јапанци искористили за даљу милитаризацију. 

Умешале су се Русија, Немачка и Француска, и отеле су Јапану део плена. Јапан је био принуђен да повуче трупе са полуострва Љаодонг. Русија је склопила савезнички споразум са Кином и стекла право на изградњу железнице кроз Манџурију, да би 1898. добила луке Порт Артур и Даљен са околном копненом и морском територијом. Такође је стекла право да изгради пругу од Манџуријске железнице до поменутих лука. Тако је Русија одузела Јапану полуострво Љаодонг, што је изазвало нови талас милитаризације Јапана и даљи раст антируског расположења у овој земљи.

Бићу у највећој могућој мери задовољан победом Јапана, јер Јапан игра нашу игру

Теодор Рузвелт, председник САД

Па ипак, и даље се тражила могућност компромиса између Русије и Јапана око спорних питања (изградња Кинеске источне железничке пруге од Транссибирске железнице, Манџурија, Кореја, полуострво Љаодонг са лукама Даљен и Порт Артур, Курилска острва, Сахалин), али је и у једној и у другој империји „партија рата“ из године у годину успевала да осујети све компромисне варијанте, иако су обе земље заправо биле заинтересоване за миран исход конфронтације и за разграничење сфера утицаја. Јапан је морао бити свестан разлике у војном потенцијалу, будући да је Русија имала далеко веће економске могућности и огромну милионску армију која је регуларно ратовала и пре или касније би згромила јапанску армију са њених 180 хиљада војника. Јапанци су били добро наоружани и обучени, и имали су подршку Велике Британије и САД, али нису имали квалитетно ратно искуство. Русији је била потребна стабилност на источним границама, као и стабилност на целој територији, уз очување традиционалних зона утицаја.

Руски плакат на почетку Руско-јапанског рата (1904): „Јапански император и његови лукави добронамерници: Џон Бул (Енглеска) и Ујка Сем (САД)“.

Међутим, обе стране су наставиле да разговарају језиком ултиматума и конфликт се све више заоштравао.

Почетком 1904. у Јапан је на специјалан позив јапанског императора допутовао амерички војни министар Тафт и пренео Рузвелтово обећање да ће САД пружити Јапану војну подршку уколико на страни Русије буду Француска и Немачка. Тако је Јапан одлучио да крене у рат.

Јапанска флота је хтела да нанесе одлучујући ударац руској Првој тихоокеанској ескадри и тако реши задатак доминације на мору и добије могућност да неометано искрца десантне трупе и да их снабдева. Надмоћнија јапанска ескадра (2 тешке и 2 оклопне крстарице и 8 разарача) напала је оклопну крстарицу „Варјаг“ и топовњачу „Корејац“ које су се налазиле у неутрајлој корејској луци Инчон. Руски бродови су одговорили паљбом, потопили два непријатељска брода и још један озбиљно оштетили. Када је „Варјаг“ пробијен на десетак места, Капетан Всеволод Рудњев је донео одлуку да евакуише посаду, потопи брод и дигне у ваздух топовњачу.

Запетљани интереси

Ни Великој Британији ни Сједињеним Америчким Државама није било у интересу претерано активно присуство Русије у региону. Такође им није одговарало слабљење интересовања Русије за европске прилике, с обзиром да је конкуренција између Англосаксонаца и Немачке временом постајала све већа.

Тако је почео крвави рат, пун херојских подвига руских морнара и војника на чијим плећима су се преломиле све предратне и ратне грешке државног врха. И поред многих пораза на копну и мору, руске оружане снаге су практично однеле победу над јапанском империјом. Међутим, слаба политичка воља Петербурга и закулисне интриге довеле су до тога да је Русија пристала на мировне преговоре и уступила победу Јапану који је већ био на граници потпуног пораза и коме је претио финансијски банкрот (Јапан је могао да ратује само захваљујући ангосаксонским и јеврејским кредитима). Руска армија је испунила Куропаткинов стратешки план који је фактички био поновљени маневар Михаила Кутузова из 1812. Пре почетка политичких преговора руска армија је била на врхунцу своје моћи, а јапанска армија више није могла да напада и била је на измаку снага. Руске трупе су припремале офанзиву која је Јапанцима могла донети војнополитичку катастрофу. Јапан је имао знатно мање становника од Русије, тако да је његов демографски ресурс већ био исцрпљен. Јапански резервисти су већ изгинули у борбама, а Русија се тек „загрејала“.

Руски и јапански војник у болници. Потпис испод слике у часопису: „Сада више нисмо непријатељи“. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904.

На копну су руске трупе биле вештије од јапанских, о чему сведоче губици једних и других. У раду В. и Л. Шацила „Руско-јапански рат. 1904-1905. Чињенице. Документи“ саопштава се да су Руси игубили 50 хиљада, а Јапанци преко 89 хиљада војника. У „Историји ратних губитака“ Б. Урланиса пише да су Руси на копну изгубили 177 хиљада војника (од тога 31 хиљада убијених и оних који су подлегли ранама), а јапанци 232 хиљаде (58 хиљада је убијено или подлегло ранама). Према подацима генерала Куропаткина укупни губици Јапана (мртви, рањени и болесни) износили су 554800 људи, а само у Токију је на почасном гробљу сахрањено преко 60 хиљада војника.

Црна Гора против Јапана

Јапану је 1904. објавила рат и Црна Гора, са жељом да подржи Русију. Наравно, Црногорци нису организовано учествовали у ратним дејствима, тако да се приликом склапања мира нико није сетио Црне Горе. Мировни споразум између Црне Горе и Јапана склопљен је тек 2006. Фамозни „рат“ између Јапана и Црне Горе био је најдужи рат 20. века.

Роман Романович Розен, изасланик Русије у Јапану, а затим и други опуномоћеник Русије на мировним преговорима у Портсмуту, у своме извештају министру спољних послова В. Н. Ламздорфу пише: „...и поред свих победа на мору и копну Јапан нема никаква средства којима би могао приморати Русију на склапање мира и плаћање ратне одштете уколико би Русија нашла за сходно да то избегне и одлучила да настави са пружањем макар и пасивног отпора“. Једноставно речено, Јапан није имао снаге да пренесе рат на руске територије, па чак ни на зону Манџуријске железнице.

Према томе, Јапан није победио захваљујући својој војној и економској надмоћи, него зато што је Петербург одлучио да се преда. Тачније, западни „партнери и пријатељи“ Русије убедили су руски државни врх да склопи мировни споразум. Склапање мировног споразума је отворено лобирао и премијер Сергеј Вите. И само ступање Јапана у рат против Русије (с обзиром на огромну разлику у потенцијалу) било је могуће само захваљујући свеобухватној политичкој, дипломатској, информационој, војно-материјалној и финансијској подршци Британске империје и САД. Управо та подршка је и однела победу.

Неуспели рат против Јапана био је прва у низу геополитичких катастрофа које су задесиле Русију у 20. веку.

Руски текст на сајту пројекта „_serbianBeginIgnore_Военное обозрение_serbianEndIgnore_“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.