Легенда о крстарици „Варјаг“

Рађање легенде

Биографија „Варјага“ датира од бродоградилишта у Филаделфији. Када је брод сишао са навоза, свирао је оркестар, а 565 морнара ускликнуло је „Ура!“. Када су амерички инжењери сазнали да ће брод бити крштен светом водицом, слегли су раменима и отворили боцу шампањца. По америчкој традицији боцу је требало разбити о брод. Ни Руси, ни Американци нису знали да присуствују рођењу легенде руске флоте.

Готово да су се одмах испољили дефекти и технички проблеми: експлодирао је цилиндар динамо-машине. Кварови ће пратити крстарицу током читаве њене историје. Механичари би једва стизали да поправе један квар,  када би се опет нешто друго покварило или пукло. Без обзира на то, „Варјаг“ је послат у Кореју.

Руско-јапански рат: изгубљена победа
Пре 110 година, ноћу између 26. и 27. јануара (8. и 9. фебруара) 1904, пре званичне објаве рата, јапански бродови су напали руску ескадру у Порт Артуру (данас кинеска лука Ли Шун). Тако је Русија ушла у свој први рат у 20. веку. Руско-јапански рат завршен је поразом Русије и губитком територија, после чега је уследила тешка политичка криза и прва руска револуција 1905.

Неисправна крстарица стигла је у луку Чемулпо на преговоре о неутралности Кореје. У луци су стајали бродови Велике Британије, Италије, Немачке, Јапана, Француске и САД. А ујутро 27. јануара  1904. адмирал Уриу шаље ултиматум капетану „Варјага“: „У вези са почетком борбених дејстава између Русије и Јапана, до подне морате напустити Чемулпо са снагама које су под вашом командом. У противном случају отварам ватру“.

Историчари сматрају да је Рудњев обавезно морао да прихвати овај предлог. Постојале су шансе за повратак у Русију преко неутралних вода. „Варјаг“ је чак и са неисправним ходним механизмом био бржи од јапанских бродова за 3-5 чворова. Никако се није смело улазити у бој, јер крстарица није била оклопна и по ватреној моћи је вишеструко била слабија од јапанске.

Било је и других варијанти. Капетан Бејли је предложио „Варјагу“ да се интернира под британском заставом као „неспособан за борбена дејства“. Али Рудњев доноси другачију одлуку: ступити у бој.

Артиљерци са „Варјага“ се нису без разлога сматрали за најбоље у тихоокеанској ескадрили. Они су потопили најмање три јапанске крстарице и један разарач. Али однос снага је био очигледно неравноправан. На „Варјагу“ је више од половине оруђа било ван употребе, кроз пукотине и рупе је покуљала вода. Палуба је на многим местима била пробијена, заливена крвљу и затрпана телима погинулих. Метални чамци за спасавање били су пробушени од погодака, а дрвени су изгорели. Машинско одељење испада из строја, кормило је било сломљено. После кратког саветовања са официрима, Рудњев је упутио сигнал „Гинем, али се не предајем“. И отворен је кингстон вентил. Уосталом, вода је и онако продирала у брод, независно од тога. Он се искривио и труп се изврнуо на леву страну. Најзад су се хладни таласи залива склопили и однели „Варјаг“ за собом.

Међу историчарима постоји верзија да Рудњев није добро проценио околности и да је потопио брод који је био потпуно борбено способан. А заправо га је поклонио јапанској флоти. Када су подигли крстарицу, она је самостално дошла до Јапана и читавих 11 година је пловила у јапанској флоти под називом „Соја“.

Рањеници, погинули, заробљеници

Извор: DPA / Vostock Photo.

Губици „Варјага“ броје 108 чланова посаде, а то је њена петина. Рањенике су прихватили страни бродови. Јапанци су ослободили заробљенике са „Варјага“, уз обећање да ови неће учествовати у ратним дејствима. Самурајски поступак Руса оставио је на њих огроман утисак.

Иначе, нико од морнара то није схватао као херојски поступак. Пре би се рекло обрнуто. Старији навигатор је био убеђен да он и Рудњев треба да одговарају пред судом због пропасти „Варјага“. Ипак, био је рат и у циљу подизања борбеног морала био је потребан симбол јунаштва и непобедивости руског ратника. За ту улогу изабран је „Варјаг“. Тада се први пут и појавила песма која је брод учинила легендарним.

Под туђом заставом

После више од 10 година, када су између Јапана и Русије поново успостављени односи, „Варјаг“ је био откупљен и поново је пловио под руском заставом. Али крстарица је, као борбена јединица, била изложена критикама: механизми су стално морали да се поправљају и крпе, а таква крстарица је била апсолутно бескорисна за херојску руску флоту.

Тада је одлучено да га пошаљу на енглески док, ради комплетног ремонта. А у Русији је ускоро почела револуција. Крстарица је полако опустела. Половина посаде је враћена у Русију. На броду је остало осам морнара, вођа палубе и подофицир. Уза све то, у Ливерпулској луци су одбили да ремонтују „Варјаг“ уз одлагање плаћања, јер бољшевици нису имали средстава да плате ремонт. Завршило се тако што су Енглези разоружали крстарицу: скинули су комплетно оруђе, топовска зрна су одвезли у обалски арсенал, чак су узели и муницију за „тролинејке“ (Тролинеjна пушка Мосина).

Код радио-кабине су се сместили „томи“, са јарбола су скинули Андрејевску заставу и подигли британског лава. Али пошто ратна крстарица више није била потребна ни Енглеској, одмах су је продали Немцима као старо гвожђе. На путу за Немачку „Варјаг“ је био насукан на камење, а затим је био исечен и утоварен на баржу.

То су радили у журби и не нарочито марљиво. Подводни део „Варјага“ је тако остао на дну и одлежао тамо преко 80 година. Тамо у Ирском мору га је и пронашла телевизијска екипа са канала „Русија“ у лето 2003. Чврсти амерички метал од кога је направљен „Варјаг“ скоро да није оштећен током свих ових година.

Росијскаја газета. Сва права задржана.