Босански Мајдан и српски Пијемонт

„Запад потхрањује садашње догађаје у Босни са циљем да стихијни народни протест усмери тако да дестабилизује ситуацију око Републике Српске и унутар ње“. Извор: ИТАР-ТАСС.

„Запад потхрањује садашње догађаје у Босни са циљем да стихијни народни протест усмери тако да дестабилизује ситуацију око Републике Српске и унутар ње“. Извор: ИТАР-ТАСС.

„Руска реч“ наставља са анализом разлога садашње оштре кризе у Федерацији Босне и Херцеговине. Никита Бондарeв, доктор историјских наука и старији научни сарадник Центра за евроатлантска истраживања Руског института за стратешке студије, разговара са нашим издањем о томе како су догађаји у Федерацији БиХ везани за планове Запада у погледу Републике Српске и Србије, као и о ставу који Русија треба да заузме у овом конфликту.

Шта је формални узрок кризе?

Никита Бондарeв: Босну и Херцеговину је запљуснуо талас народних протеста који су у почетку имали искључиво социјални предзнак. Наиме, радници фабрике у Тузли три месеца нису примали плату и изашли су на митинг испред своје дирекције. Даље се незадовољство поводом тог догађаја пренело на целу Тузлу, а затим и на целу Босну. Протести су се проширили и удаљили од социјалних аспеката. Талас протеста захватио је читав муслиманско-хрватски део Босне (Федерацију БиХ), али не и Републику Српску. Дошло је до озбиљних сукоба демонстраната и полиције, са обе стране има повређених.

Рекло би се да је кабинет Милорада Додика доследан и истински родољубив, нарочито ако се упореди са кабинетом који је сада на власти у Србији.

Влади Федерације БиХ упућен је ултиматум до 19. фебруара, али ту ситуација није сасвим јасна. Питање је колико се аутори ултиматума могу третирати као репрезентативна снага која заиста представља интересе демонстраната. Засада је нејасно у којој мери влада планира да одговори на захтеве ултиматума.

Шта је узрок тих догађаја? Да ли је реч о неком „поновном активирању“ или „преформатирању“ БиХ? Како је све то повезано са Србијом и ситуацијом око Косова?

Н.Б.: Што се тиче узрока свих ових догађаја, како ја сагледавам, у Босни се истовремено одвијају два процеса. Они се делимично подударају и тако се ствара моћан кумулативни ефекат. То је, са једне стране, заинтересованост Запада и пре свега САД да се коначно реши питање Босне. Босна је специфична држава. Чине је две половине које су само формално делови једне државе, али практично немају никаквих додира. Промет робе између тих делова је минималан. Република Српска је више повезана са Србијом него са Федерацијом БиХ, а Федерација БиХ је више везана за Хрватску.

У суштини, унутар једне државе постоје две државе које су слабо међусобно повезане. И иначе Босна и Херцеговина у садашњем облику није много ефикасна као државна творевина. Очигледно је да ту нешто треба предузети, поготово што Република Српска иритира Запад као државни ентитет који постоји сам за себе и на чију спољну и унутрашњу политику западне земље и САД имају минималан утицај. Сами Срби називају Републику Српску „бастионом српства“, што она у великој мери и јесте. Рекло би се да је кабинет Милорада Додика доследан и истински родољубив, нарочито ако се упореди са кабинетом који је сада на власти у Србији. Овај други има популистичку реторику, али је у суштини прозападно оријентисан. Ако све иде ка томе да ће ове године званични Београд и формално признати независност Косова, а ја мислим да је баш тако, онда су превремени парламентарни избори у Србији заказани за март управо да би владајући кабинет дошао на власт и да би једна партија („напредњаци“) формирала владу која ће затим моћи да призна независност Косова.

Косово неће моћи да се „преда“ тихо и без дизања прашине докле год је у Републици Српској на власти националистички настројени Додик.

Међутим, Косово неће моћи да се „преда“ тихо и без дизања прашине докле год је у Републици Српској на власти националистички настројени Додик. Можда у самој Србији медији и политичке снаге и неће дићи свој глас, али ће се зато побунити Република Српска. У таквој ситуацији Додик може постати перјаница свесрпског протеста против „предаје“ Косова. У ситуацији када у Србији нема тако крупних политичких снага Република Српска може одиграти улогу „српског Пијемонта“.

Дакле, први задатак је дестабилизација ситуације у Републици Српској, а други је преиспитивање „дејтонских“ и „вашингтонских“ принципа на којима Босна почива као држава.

Да ли се планира нека врста „мајданизације“ Републике Српске?

Н.Б.: Главни циљ је да се Република Српска растури или уништи, али с обзиром да то није једноставно треба довести и Додика и Републику Српску у такву ситуацију да им Србија и Косово буду последња брига, тј. у ситуацију када ће бити толико заузети локалним проблемима да једноставно неће имати снаге за удубљивање у проблеме целокупног српског народа. Мени се чини да Запад потхрањује садашње догађаје у Босни управо из тог разлога, тј. са циљем да стихијни народни протест усмери тако да дестабилизује ситуацију око Републике Српске и унутар ње.

Додуше, засада му то не полази за руком. Била је нека смешна акција протеста у Бањалуци, двадесетак људи је изашло на трг, мало су галамили и разишли се. Међутим, крајњи циљ Запада је да реши проблем двојног, ако не и тројног статуса Босне, јер у њеном садашњем облику она не може бити примљена ни у једну међународну организацију, ни у Европску унију, ни у НАТО. Ако пођемо од принципа на коме је Босна створена, можемо констатовати да је она заправо квазидржава. Ако Запад нешто хоће са њоме да учини, мора да предузме одређене мере.

Први задатак је дестабилизација ситуације у Републици Српској, а други је преиспитивање „дејтонских“ и „вашингтонских“ принципа на којима Босна почива као држава.

Када је реч о чисто технолошкој реализацији покушаја руковођења народним протестом, видимо исте оне технологије, исту методику и симболику коју смо видели у Србији за време свргавања Слободана Милошевића, у Украјини за време „наранџасте револуције“, у Грузији за време „револуције ружа“ и у извесној мери сада на Мајдану. Основно усмерење свим народним протестима давао је извесни народни покрет „Удар“ на чијем амблему је приказана подигнута песница. Та иконографија је позната још од догађаја у Србији, чак су и називи остали исти: „Отпор“ или „Удар“. У питању је стара, у више наврата испробана технологија. Управо ту технологију користе они који протесте у Босни сада желе да усмере у већ познатом правцу. Чак се нису потрудили да је бар мало измене или камуфлирају. Лако су препознатљиве пароле организације „Удар“, чак су и текстови које она шири препознатљиви и врло слични ономе што смо већ видели у Грузији и Украјини. Све се то пише по истом шаблону.

Да ли је Запад јединствен у овом подухвату?

Н.Б.: Одмах бих желео да истакнем да Запад, по мом мишљењу, није јединствен по овом питању. Ја јасно сагледавам улогу Америке у организацији „Удар“, и не само у њој. Чини ми се да је улога Европе и конкретно Немачке мања од улоге Америке. Погледајте прве изјаве европских представника у Босни. Њихова прва реакција је било чуђење и осуда. Већ сутрадан су реаговали сасвим друкчије, тврдећи да су захтеви демонстраната легитимни и да их они у потпуности подржавају. Али чињеница да је прва реакција била супротна сведочи да читаву акцију подстиче и контролише Америка, а не Европа.

Конфликт локалних интереса је такође евидентан. У чему је његова суштина?

Н.Б.: Локални интереси се једним делом поклапају са западном тенденцијом да се БиХ укине у њеном садашњем облику, док су другим делом супротни тој тенденцији. Ради се пре свега о јачању самосвести босанских муслимана и њиховог национализма.

Крајњи циљ Запада је да реши проблем двојног, ако не и тројног статуса Босне, јер у њеном садашњем облику она не може бити примљена ни у једну међународну организацију, ни у Европску унију, ни у НАТО.

Отприлике годину дана пре уласка Хрватске у ЕУ хрватски политичари и политиколози десничарске оријентације писали су да ће у Босни после уласка Хрватске у ЕУ почети да јача тенденција потискивања Хрвата из Федерације од стране локалног муслиманског становништва. Као што видимо, били су у праву. Сви Хрвати у Босни имали су хрватске пасоше, а после ступања у ЕУ добили су пасоше Европске уније и сада, да тако кажемо, имају где да побегну. Да је потискивање Хрвата из Босне почело пре три-четири године, они не би имали где да оду, јер у Хрватској за њих није било слободних радних места. Ко је могао да побегне у Хрватску учинио је то још 90-их.

Сада, међутим, Хрвати из Босне имају могућност да оду у Аустрију или Немачку. Другим речима, појавила се „ниша“ у коју се може потиснути хрватско становништво из Федерације БиХ, чиме је у великој мери подгрејано антихрватско расположење муслимана. На пример, догађаји у Мостару су били изразито националистички обојени. Демонстранти су прешли са муслиманске на хрватску обалу Неретве, демолирали су институције и на зидовима оставили натписе националистичке садржине, међу којима је најчешћи „Ово је Босна“. Та парола се у конкретном случају недвосмислено схвата у смислу „Босна припада муслиманима“.

Реторика тих група којима управља Вашингтон може се схватити двојако. Са једне стране, они се залажу за борбу против национализма и мултикултурализма, али са друге стране њихова борба против национализма подразумева преиспитивање принципа на којима данас почива БиХ, а такође ликвидацију Републике Српске, укидање унутарње дихотомије, ширење кантона на читаву територију БиХ и уопште одбацивање вишенационалног статуса БиХ. Другим речима, Босна и Херцеговина треба да буде држава у којој живе Босанци и у којој су све конфесије равноправне. У садашњој ситуацији одбацивање национализма у Босни значи заправо одбацивање српског и хрватског идентитета. Другим речима, у Босни нема Срба и Хрвата, постоје само Босанци православне, католичке и муслиманске вере.

Видимо исте оне технологије, исту методику и симболику коју смо видели у Србији за време свргавања Слободана Милошевића, у Украјини за време „наранџасте револуције“, у Грузији за време „револуције ружа“ и у извесној мери сада на Мајдану.

Коме таква борба против национализма иде у прилог? Пре свега босанским муслиманима. Ту се појављује кумулативни ефекат о коме сам већ говорио. Запад је заинтересован за ликвидацију Републике Српске и то се одлично надовезује на јачање национализма босанских муслимана и њихову жељу да потисну Хрвате из Федерације, оставивши само неки неопходан минимум који ће моћи да се користи као параван за прикривање националистичког карактера муслиманског дела БиХ.

Да ли се у конфликту прослеђује траг међународног исламизма?

Н.Б.: Можемо само претпоставити да се протестне организације не финансирају толико из САД, колико из Саудијске Арабије. Међутим, засада се финансијски траг Саудијске Арабије не сагледава тако јасно као траг технологија које потичу из САД. Наравно, ако се све то буде и даље развијало и Арапи ће у већој мери доћи до изражаја. И досада се ситуација развијала у складу са америчким смерницама, а главни спонзори Федерације су били Арапи, тако да они могу бити спонзори и ових садашњих нереда.

Какав је став Русије према конфликту?

Н.Б.: Став Русије је јасан и једноставан. Постоји држава БиХ у своме садашњем облику. Она је настала у крвавим борбама, помало је чудно њено устројство, али је ипак призната од стране УН. Став Русије је да Босна треба да постоји управо у овом облику у коме постоји. Било какви покушаји преиспитивања принципа на којима почива БиХ неизбежно ће изазвати нови талас насиља и ескалацију конфликтне ситуације, а видимо да се управо то и дешава. Можда та држава није нарочито ефикасна, али такво њено устројство бар може да гарантује какав-такав, макар и релативан мир на Балкану. Ако сада неко покуша да преуреди Босну, опет ће се пролити крв. То није потребно ни становништву БиХ, ни Русији.

Запад је заинтересован за ликвидацију Републике Српске и то се одлично надовезује на јачање национализма босанских муслимана и њихову жељу да потисну Хрвате из Федерације, оставивши само неки неопходан минимум који ће моћи да се користи као параван за прикривање националистичког карактера муслиманског дела БиХ.

Што се тиче Републике Српске, чини ми се да је досадашњи развој наших односа био логичан. Руске корпорације које су присутне на босанском тржишту (пре свега тржишту енергената) базиране су у Бањалуци. Нама је згодно да инвестирамо свој капитал у Босну управо преко Бањалуке. Друга је ствар што су се непосредно пре ових догађаја у медијима појавиле информације да руске корпорације намеравају да пренесу седиште из Бањалуке у Сарајево. Сада су се вероватно угризле за језик. Требало је да се доследније држе Републике Српске. Мислим да су садашњи догађаји у Босни добра лекција представницима крупног руског бизниса који имају своје интересе у Босни. Треба се држати Републике Српске, јер је тамо ситуација стабилнија и боље се контролише.

Са Републиком Српском је све прилично јасно, али заиста не знам како Русија у случају ескалације кризе може непосредно, а не на нивоу изјава руског Министарства спољних послова, утицати на ситуацију у Федерацији. Бојим се да не може никако. Са друге стране, у Русији има много оних који су служили у Босни у оквиру мировних снага УН. То су увежбани људи који познају терен и локалну специфику. Ово говорим искључиво теоретски. Русија има кадрове од којих би могла да формира известан војни контингент уколико изненада одлучи да управо на тај начин стабилизује ситуацију.

Многи су били крајње изненађени када је Високи представник међународне заједнице у БиХ Валентин Инцко поменуо могућност учешћа „трупа ЕУ“ у конфликту, уколико се ситуација искомпликује. Ако се тако нешто деси Русија треба да се постави тако да и она учествује у томе. Другим речима, то треба да буде међународни контингент у коме би Русија имала своје јединице, а ми за тако нешто имамо потребне кадрове.

Какве су Ваше прогнозе што се тиче даљег развоја ситуације?

Н.Б.: Чини ми се да до лета неће бити озбиљних измена у статусу и државном устројству БиХ, али ће конфликти и протести у муслиманско-хрватском делу ескалирати. У Босни је планиран читав низ међународних активности поводом годишњице почетка Првог светског рата. Биће велика конференција у Сарајеву, у којој ће учествовати сав крем светске науке. Њен циљ и смисао се такође у извесној мери подудара са протестима, у том смислу што треба осудити национализам, и то пре свега српски, и приказати националисте као главне виновнике рата, што је веома далеко од реалности. Сарајево може и треба да постане платформа за остварење тог циља. До конференције неће бити суштинских промена, али ће конфликт ипак ескалирати. А када прођу све планиране конференције и манифестације до којих је и Западу стало, тада може да почне озбиљније растурање БиХ као државе. Мислим да се крупни догађаји могу очекивати крајем лета и почетком јесени.

Једино што у читавој овој ситуацији засада охрабрује јесте чињеница да се сви поменути процеси још увек не тичу директно Републике Српске, у коју засада нису успешно имплементирани грчевити покушаји муслимана да претворе Босну у етнички хомогену државу, као ни западна тактика растурања БиХ. Надам се да ће се Република Српска и убудуће успешно бранити од спреге „обојених“ технологија и босанско-муслиманског национализма.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“