Совјетска операција у Авганистану: „Нико није очекивао деветогодишњи рат“

Совјетски војници пре одласка из Авганистана, 1989. Извор: РИА „Новости“.

Совјетски војници пре одласка из Авганистана, 1989. Извор: РИА „Новости“.

Током 9 година рата у Авганистану је погинуло готово 14 хиљада и рањено око 50 хиљада совјетских војника. Ова војна кампања до данас изазива дискусије међу историчарима и ветеранима.

Совјетска армија је почела операцију у Авганистану 25. децембра 1979. године. а напустила територију ове земље 15. фебруара 1989. Последњи совјетски војник које је прешао мост преко реке Аму Дарја био је командант 40. армије генерал Борис Громов, који је тада изговорио чувену реченицу: „Иза мојих леђа нема ниједног совјетског војника“.

Размештање совјетске војске у Авганистану започело је у децембру 1979, када су специјалне јединице КГБ-а уз подршку јединица војске свргле с власти комунистичког председника Хафизулу Амина, који је против воље Москве интензивирао процес увођења комунистичког уређења у полусредњовековну земљу.

Ниједан побуњенички покрет у целој људској историји није из иностранства добијао подршку таквих размера.

У почетку се совјетским генералима чинило да ће мисија у Авганистану бити кратка и једноставна. Међутим, веома брзо је прерасла у дуготрајан и исцрпљујући рат. Совјетска војска је започела борбу против шачице фанатика, а до 1989. се већ борила против добро организоване побуњеничке војске, иза које су стајали ресурси Запада, арапских земаља, па чак и Кине. Ниједан побуњенички покрет у целој људској историји није из иностранства добијао подршку таквих размера.

Прећи преко моста који води у Авганистан било је једноставно, али испоставило се да је веома тешко вратити се. 

„Највише руководство земље потценило је сложеност ситуације у самом Авганистану. Сматрали су да ће присуство Ваздушно-десантних снага и слање неколико јединица бити довољно да свуда завлада мир, али, на жалост, реакција је била другачија. Разлог за то била је слободољубивост авганистанског народа, али и интервенција САД, које су муџахединима пружале изузетно велику помоћ. У Авганистану су сви почели да се наоружавају и, у суштини, створен је светски тероризам на челу са Осамом бин Ладеном“, сматра генерал-пуковник Георгиј Шпак, командант 350. гардијског падобранско-десантног пука, који је први ступио на територију Авганистана. „Говорили су нам да ћемо извршити свој задатак и вратити се кући. Али догодило се да смо остали девет година.“

Совјетски амбасадор у Кабулу Фикрјат Табејев изјавио је у лето 1983: „У Кремљу је сада Андропов, а он је свестан све бесмислености нашег присуства у Авганистану. Ускоро ће се све променити“. Међутим, Андорпов је умро, а болесни Черњенко није стигао да се позабави ратом, и тек са доласком Горбачова на власт СССР је почео да тражи излаз из авганистанске замке.

„Као да су нас бацили у ужарену лаву“, каже гардијски пуковник Ваздушно-десантних снага Владимир Савицки. Као и многи други совјетски војници, пошто је десет година провео у Авганистану, он је једнозначно закључио да је ову земљу „немогуће победити оружјем“. При томе је архаично авганистанско друштво одбацивало идеологију коју је донео СССР. „Ми смо губили у погледу идеологије, а тамо је религија веома снажно укорењена. Уосталом, тамо и није требало уводити наш социјализам“, сматра официр. 

Пуковник Савицки се сећа како су Авганистанци веома бурно реаговали на покушаје да се мешају у њихов живот, али да су од совјетских војника са задовољством прихватали хуманитарну помоћ.

Ветеран специјалне јединице „Алфа“ Сергеј Гончаров, који је такође учествовао у операцијама у Авганистану, потврђује речи Савицког.

„Када смо улазили у насеља која смо освојили, са собом смо доводили лекаре, које је народ звао ‘табиби’, и делили смо намирнице. Имали смо сасвим другачији однос према становништву. Американци се понашају на други начин. За њих је то територија коју једноставно треба освојити“, сећа се Гончаров.

Амерички војници су проучили совјетско искуство, али су доспели у исту замку као и СССР, пошто се Авганистанци једнако непријатељски односе према безбожним социјалистима и према западној демократији. За њих се такође брза операција против терориста претворила у вишегодишњи рат.

Чак и четврт века касније у руском друштву још траје дискусија о томе какав став треба заузети према авганистанској војној кампањи.

Руски савез ветерана авганистанског рата намерава да се обрати председнику РФ тражећи ревизију политичке оцене уласка совјетске војске у Авганистан. Наиме, Конгрес народних посланика СССР-а је 1989. овај рат оценио као „катастрофалну авантуру“.

„Прошло је 25 година и тешко је судити о догађајима из тих година, да ли су били добри или лоши, али, ако ништа друго, веровали смо да се боримо за правду и у то нисмо сумњали“, сматра ветеран специјалне јединице „Алфа“ Сергеј Гончаров.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“