„Само федерализација може спречити поделу Украјине“

Знатан део украјинског друштва је поверовао да споразум о асоцијацији са ЕУ представља облик реализације њиховог европског избора. Извор: Reuters.

Знатан део украјинског друштва је поверовао да споразум о асоцијацији са ЕУ представља облик реализације њиховог европског избора. Извор: Reuters.

Михаил Ремизов, познати руски аналитичар и директор Института за националну стратегију, у интервјуу износи своје виђење ситуације у Украјини и објашњава зашто такав сценарио није могућ у Русији.

На украјинском Мајдану преплиће се неколико различитих садржаја. Како се они међусобно преплићу?

Михаил Ремизов: Мајдан је прошао кроз неколико фаза. Прва је била фаза Евромајдана. То је била велика пропагандна кампања која је убеђивала Украјинце да је асоцијација са ЕУ остварење њихових снова, иако споразум о асоцијацији са ЕУ није имао никаквог додира са унутрашњом европеизацијом земље ни у културном, ни у социјалном, ни у економском смислу. Он није пружао никакве олакшице Украјини: није подразумевао ни безвизни режим, није обећавао никакве инвестиције...  Па ипак је знатан део украјинског друштва поверовао да споразум о асоцијацији представља облик реализације њиховог европског избора. И сама спремност са којом је друштво поверовало у то сведочи о извесној незрелости украјинске националне свести.

Народи обично организују национално-ослободилачке покрете управо са циљем да не буду нечија колонија, а у овом случају видимо сасвим супротан преседан.

Очигледна је њихова жеља да своју судбину повере неком другом, неком ко је са историјског гледишта успешнији (узгред, руски либерали су веома слични Украјинцима, јер гаје утопијску идеју да ће све бити добро ако се национална судбина Русије, која је по њиховом мишљењу неуспешна, депонује у поуздану европску банку). Звучи парадоксално, али Украјинци су у фази Евромајдана показали висок степен националне консолидације само да би потписали понижавајући документ о колонизацији. Народи обично организују национално-ослободилачке покрете управо са циљем да не буду нечија колонија, а у овом случају видимо сасвим супротан преседан.

Да ли је све то резултат ефикасне пропаганде?

М.Р.: Не, пропаганда сама по себи не би имала такав ефекат. Ипак се, по свему судећи, у свести знатног дела Украјинаца крије неки комплекс ниже вредности и провинцијализма. Отуд и потреба за хиперкомпензацијом у виду приближавања Европи.

А зашто споразум о асоцијацији са ЕУ није понуђен док је Јушченко био председник, јер је он...

М.Р.: ... јер је он очигледно био спреман да потпише било који документ мастилом Еврокомисије. Пре свега, тада се вероватно мислило да Украјина са Јушченком на челу свакако није у ситуацији да бира. Друго, тек касније је Пољска иницирала пројекат „Источно партнерство“, а тада он још није био на дневном реду. И трећи, одлучујући фактор се састоји у томе што је за време Јушченка пројекат Царинске уније још увек био у фази преговора. Иницирање споразума о асоцијацији са ЕУ је у великој мери био начин да се блокира могућност придруживања Украјине Царинској унији.

Ипак се, по свему судећи, у свести знатног дела Украјинаца крије неки комплекс ниже вредности и провинцијализма. Отуд и потреба за хиперкомпензацијом у виду приближавања Европи.

Па ипак, Мајдан је брзо прошао ту релативно мирну „европску“ фазу. Следећа фаза је била примена силе са наглим порастом грубог национализма. Занимљиво је да инспирација интелигенције нимало не одудара од дејстава јуришних одреда националиста.

Екстремно радикални, необразовани, улични национализам може бити веома далек од интелигенције у социјалном смислу, али су ти људи у суштини задојени украјинским митовима које је створила управо интелигенција. Она је творац национализма. Она измишља националне митове на којима почива постојање те нације.

Зар украјинске интелектуалце не ужасава пример песникиње Дијане Камљук која је учествовала у убиству на расној основи?

М.Р.: Мислим да интелигенција ипак доживљава такве људе као „своје“, иако сматра да су отишли сувише далеко. Ако украјински митови које је створила интелигенција убеђују присталицу да су Руси асимиловали источне Украјинце и да су ови због тога заборавили своје порекло, онда ће се такав став на крају крајева преточити у уверење да источни Украјинци немају право гласа у украјинском политичком животу.

Проблем Украјине није у спрези национализма и интелигенције, него у самом украјинском националном миту „западњачког“ типа. Он је, нажалост, хистерично-негативан. Он је заснован на „анти“ принципу. Да би се доказало како су Украјинци од самог почетка били засебан народ потребно је „узурпирати“ одређени део наше заједничке историје, тј. избрисати Русе из те историје. У таквом стремљењу они троше превише напора да докажу како „ми нисмо Русија“. Уместо тога, могли би једноставно да буду оно што јесу. Украјинском национализму недостаје позитивна оријентација и фундаментално самопоуздање. Он није покретач успешног стваралаштва.

Ко су заправо јуришници Мајдана?

М.Р.: Они су врло слични радикалним десничарима источноевропских и западноевропских земаља. Супкултура радикалне деснице култивише неонацистичку естетику. Она се у престижној Европи доводи у везу са антиимигрантским иницијативама и супкултуром фудбалских фанатика и скинхедса. Та „мешавина“ постоји у многим земљама, с тим што се украјинска варијанта доста разликује од осталих. Украјински „десни сектор“ стекао је веома јаку регионалну базу у западним областима земље.

Проблем Украјине није у спрези национализма и интелигенције, него у самом украјинском националном миту „западњачког“ типа.

Друга важна одлика је чињеница да је изразито националистичка партија Олега Тјагнибока „Свобода“ доспела у парламент. То је директна последица политичке игре Виктора Јануковича који је у почетку са украјинске политичке сцене уклонио цео „руски сектор“ како би „Партију региона“ заштитио од конкуренције, а затим је увукао Тјагнибока у велику политику са циљем да одвуче гласаче од партије „Батковшчина“ и осталих противника, јер је био уверен да ће у другом кругу председничких избора лако победити Тјагнибока.

У садашњој фази већ више ни „Свобода“ не контролише екстремно радикалне формације Мајдана. Велика је разлика између супкултуре и парламентарне политике. Тјагнибоку је занимљиво да се ценка око функција и да захтева ванредне изборе, а ове полувојне формације уопште нису заинтересоване за ценкање у парламенту. Њима је важно да учествују у историјској акцији, да изађу на сцену где тријумфује „култ директне акције“, што је од самог почетка било карактеристично за нацизам. Исти такав култ је постојао у Мусолинијевим одредима, задојеним антибољшевичком идејом. „Култ директне акције“ је када се пребијају политички противници. Он пружа могућност да се наступи у организованој збијеној групи и да се изврши директан притисак употребом силе. То је препознатљиви стил нацистичке политике. И тај стил сада привлачи украјинску омладину.

Колико је велики утицај страних дипломата и обавештајних служби, на пример америчких?

М.Р.: Они свакако покушавају да утичу на ситуацију, али ја нисам сигуран да је њихов утицај већи од утицаја самих Украјинаца који „спонзоришу“ групе јуришника.

Мислите на олигархе?

Украјинском национализму недостаје позитивна оријентација и фундаментално самопоуздање. Он није покретач успешног стваралаштва.

М.Р.: Наравно. Од свих земаља на постсовјетском простору Украјина је највише изложена утицају олигарха. Није случајно што су украјински олигарси главни противници зближавања са Русијом и ступања у Царинску унију. Они се плаше да ће их руски олигарси прогутати. Не знам да ли је тај њихов страх оправдан.

И код нас постоји олигархијски систем, с тим што је наша варијанта у далеко већој мери везана, и на Западу је далеко истанчанија и префињенија. У извесном смислу се може говорити о различитим фазама еволуције олигархијских режима. Вероватно Украјину заиста може ујединити само онај ко сруши тај олигархијски режим. Јанукович то није постигао, мада је показао високу технолошку ефикасност у консолидовању власти.

Сви наслућују да иза кулиса стоје олигарси, али откуд средња класа на барикадама, и на кијевском Мајдану, и на московском Болотном тргу?

М.Р.: То је занимљива појава. И у Москви и у Кијеву је средња класа прилично узак социјални слој. То није класа у смислу већине друштва, како је то било 60-80-их на Западу. Па ипак, у великим градовима је тај слој прилично запажен, и његови представници су навикли да себе доживљавају као самосталне људе који имају право да „диктирају услове“, а заправо су врло рањиви и зависни од економске ситуације и државног тржишта, али су зато психолошки прилично самоуверени. Они су навикли да се потрошачко друштво односи према њима као према господарима ситуације, да покушава да се прилагоди њиховим потребама и да им нуди оптималне услуге, за разлику од државе. Услуге државе њима делују као неудобне и неквалитетне. Њихов излазак на трг је знак бунта потрошача против државе која се по њиховом мишљењу понаша као „откачени штампач“, као лош сервис.

Од свих земаља на постсовјетском простору Украјина је највише изложена утицају олигарха.

Такав однос је у суштини погрешан. Држава није сервис, него историјска институција, али већ је стасало читаво поколење са „сервисним“ схватањима. То је својеврстан културни протест, чија парола гласи: „Зар ми, овако успешни и образовани, да се потчињавамо глупим и некоректним представницима државе?“ То је универзални протестни мотив потрошачке супкултуре. Истини за вољу, тај тип мотивације више одговара Болотном тргу...

Болотни трг ипак није постао Мајдан... 

М.Р.: Зато што је наша власт била паметнија. Осим тога, код нас је изузетно велика доза озлојеђености и мржње према власти присутна само код занемарљиве мањине, а за тако интензивне догађаје као на Мајдану потребна је врло велика доза ирационалне мржње. Украјина се невероватно брзо консолидује против онога ко је на власти.

Можда они траже да власт буде безгрешна, а ми смо скептичнији и трезвенији?

М.Р.: Вероватно Русија има јачи државотворни инстикт. Украјинска политичка култура се гради по архетипу „козачког круга“, Запорошке Сече. Она је архаичнија. А код нас људи углавном размишљају овако: „Јесте да држава не ваља, али ипак су боље ове и овакве институције, него да нема никаквих институција“. Има смисла свргавати некога само онда када влада уверење да постоји добра алтернатива. Архаични инстинкт, напротив, диктира овакво размишљање: „Идемо у бој, па шта нам буде. А успут ћемо се и ‘загрејати’, тј. осетићемо збијеност редова, солидарност и узвишеност борбе.“ 

Како се Мајдан одражава у огледалу традиционалних медија и друштвених мрежа?

М.Р.: „Мреже“ стварају додатне могућности за самоорганизацију и координацију уличне политике. Није случајно „арапско пролеће“ добило назив „твитер револуција“. Број оних који су излазили на Болотни трг углавном је одговарао броју чланова одговарајућих група у друштвеним мрежама.

Модел „држава као бизнис“, који покушавају да реализују елите постсовјетских земаља, не функционише добро. Револуцију не стварају револуционари, него власти.

Међутим, у друштвеним мрежама људи формирају групе за комуникацију у које се бирају углавном истомишљеници. Они стичу погрешан утисак да сви нормални људи мисле отприлике исто као и они. Понекад на границама тих група долази до неумесне жустре полемике пуне варница и псовки. Та нова политичка средина је изазов за демократију, јер демократија претпоставља заједнички јавни простор, док је политички простор друштвених мрежа фрагментиран и бескрајно мозаичан. У друштвеним мрежама свако има своју републику. 

Какве суштински важне поуке Русија може да извуче из Мајдана?

М.Р.: Главна поука је следећа: ако је власт у неком тренутку помислила да за њу не постоје ограничења, да експанзија „моћне породице“ и корупционих односа својствених клановима неће имати граница, и ако се услед тога упусти у политичку трговину, онда то значи да је дотична власт заборавила да се на крају крајева све дешава у јавном простору, у друштву, и да људи све виде. Таква власт ће доживети крах. Друштво које су они навикли да третирају као статисту уствари има свој набој и у сваком тренутку може активно да се укључи у игру.

Модел „држава као бизнис“, који покушавају да реализују елите постсовјетских земаља, не функционише добро. Револуцију не стварају револуционари, него власти.

О томе сведочи украјински Мајдан. Тачно је да су на појаву „Мајдана 2“ утицали и културни архетипови, и особености кијевске интелигенције, и олигарси, и моћан „десни сектор“... Међутим, пре свега је власт сама својим потезима (у чији успех није сумњала) копала себи револуционарну јаму.

Сва та рачуница по којој се нешто може добити од Европљана или од Москве, сва та аритметика, изненада се срушила као кула од карата.

Да ли учешће интелигенције ипак даје легитимност револуцији?

М.Р.: Да, свакако. Сви политички ставови се на овај или онај начин формирају унутар образоване, „гласне“ класе. Због тога интелигенција као политичка сила не треба да буде са једне стране барикада. То што се у Украјини она у суштини нашла углавном са једне стране барикада прилично је чудно. Ако се образована класа и поред свих идеолошких неслагања недвосмислено консолидује против власти, пораз те власти је неминован.

Власт не поступа сасвим исправно ако очекује да ће је у тој ситуацији спасти и подржати „безгласна већина“. Оно што данас говори образована класа сутра ће понављати људи који се третирају као пасивни потрошачи информације. Због тога је опасно губити „гласну класу“ тешећи се тиме да је она у мањини, а да у демократском друштву све решава већина.

Какве су Ваше прогнозе у вези са Мајданом?

М.Р.: Тешко је прогнозирати. Све је прешло у мирнију фазу политичке трговине, али ситуација ипак није решена. Јанукович нема ресурсе за сценарио са грубом применом силе. Ни војска, ни полиција, ни пословне елите нису спремне да са њим „иду до краја“. Он кроз Раду не може да провуче одлуку о ванредном стању. Може самостално да изда председнички указ о увођењу ванредног стања, али ће онда остати без јединог свог адута, тј. без легитимности председничког статуса. Ипак је он председник по закону, и ако прекорачи закон самим тим губи тај једини адут.

Са друге стране, Јануковичу неће бити лако да дуже остане на власти без примене силе. Због тога мислим да ће се ситуација решити на изборима.

Ванредним или редовним?

М.Р.: То већ није толико битно. Можда ће југоисток Украјине на овим изборима истаћи неутралнију и јаку личност која ће победити на изборима. Али у том случају се поставља питање како ће на ту победу реаговати западне области, и да ли ће донети одлуку о самоопредељењу? Ако победи лидер опозиције, онда се поставља питање у којој мери ће он бити радикалан.

У режиму који ће доћи после „Мајдана 2“ свакако ће веома важну улогу играти западноукрајински национализам, и свакако ће се вршити већи притисак на југоисток земље.

Генерално гледано, главни правац Руске политике не треба да буде стварање проруских снага, него подизање субјективитета југоистока Украјине на виши ниво у оквиру украјинског политичког и грађанског процеса. Тако би се створили услови за федерализацију Украјине, а не за њену поделу. Украјина је разнолика земља и њена подела се може спречити само ако региони буду довољно самостални. Засада на југоистоку очигледно нема довољно друштвених заједница које су спремне да гласно говоре о својим правима, али је већ у великој мери дошло до психолошког раздвајања. Видећемо како ће југоисток реаговати када дођу бандеровски комесари да уче народ како се постаје „прави Украјинац“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“