У вршењу притисака на Русију Запад покушава да примени старе идеолошке шаблоне. Извор: Reuters.
У последњих неколико месеци Запад врши на Русију притисак који није забележен од распада Совјетског Савеза. Кулминација је наступила када се на украјинску кризу надовезало отварање Олимпијаде у Сочију.
Понекад то изгледа врло комично. Сами западни политичари буквално нису избијали са кијевског Мајдана и (како је показало објављено прислушкивање телефонских разговора заменице државног секретара са америчким амбасадором) интензивно су плели мрежу интрига и контактирали са лидерима опозиције која већ увелико није била мирна, а истовремено су амерички сенатори и европски парламентарци регуларно наступали са захтевима да Москва престане са вршењем притисака на Украјину и да одустане од својих империјалистичких амбиција.
Комедија је прерасла у фарсу када је постала актуелна тема Олимпијаде. Још пре почетка такмичења потекле су бујице репортажа западних новинара о недовршеним хотелима и другим контроверзним појавама у Сочију. Стицао се утисак да би им изузетно одговарало када би све заиста било у лошем стању и страшно су се нервирали што није било тако. Чак је ухваћен Енглез који је најпре сам ломио нове браве, а затим фотографисао детаље тог „расула“ и постављао фотографије на Интернету. Међутим, отварање Игара је било феноменално, што је по свему судећи код западних новинара изазвало нервни слом.
Западна реторика изгледа као нешто већ виђено. Из нафталина су извађени пропагандни шаблони из доба хладног рата и сада се поново користе, али не против Совјетског Савеза као бедема комунизма, него против либерално-капиталистичке Русије. Социјализам је одавно побеђен, а СССР се одавно распао. Зашто онда Запад поново покушава да створи представу о некаквом непријатељу? Некада је то била принципијелна идеолошка конфронтација између два цивилизацијска модела, а на чему се заснивају садашње супротности? Чиме савремена Русија толико иритира Запад?
По инерцији
Садашње заоштравање односа између Русије и Запада, пре свега САД, умногоме је, наравно, везано за изузетну инертност америчког политичког система. У Русији су људи навикли на нагле промене политичког режима и исто тако нагле заокрете у спољној политици, те им је зато тешко да схвате толику стабилност спољнополитичких модела САД. Такав степен стабилности политичког система могућ је само у земљи која није осетила озбиљне последице светских ратова, нити је доживела револуције и преврате, али која има могућност да активно учествује у преуређивању света, и то у оном правцу који њој изгледа као најразумнији.
Често се каже да САД немају јасну спољну политику. Међутим, одсуство конкретног плана не значи и одсуство става. Став постоји и он се не мења много. Амерички политичари су у суштини већ после Првог светског рата формулисали питања као што је политика према Русији или најприхватљивији (за Америку) облик постојања земаља у Источној Европи. Коначну оквирну конструкцију спољне политике према појединим регионима САД су формулисале после Другог светског рата, и од тада политика Реганове, Клинтонове, Бушове или Обамине администрације варира само у задатим оквирима. Генерални правац и размере тог варирања се не мењају.
Политику „одвраћања“ Русије у главним цртама је формулисао амерички дипломата Џорџ Кенан почетком 1946. Занимљиво је да сам Кенан, као и многи други амерички политичари, није веровао у одрживост комунистичког СССР-а и идеолошку конфронтацију је доживљавао углавном као врло ефикасан инструмент за деловање на сопствене бираче (трка у наоружању у САД реализована је за новац пореских обвезника које је најпре требало убедити у озбиљност комунистичке опасности). Кенан је и царску и бољшевичку Русију третирао као „заостало варварско друштво, а њене владаре као људе који су мотивисани традиционалним инстинктом самоуништења и који се увек изолују од спољног света. Он их је доживљавао као аутократе које се труде да успоставе мир само путем исцрпљујуће смртоносне борбе до потпуног уништења противника.“
„Смисао његове тезе“, писао је касније изванредни британски историчар Ерик Хобзбаум, „састојао се у томе да су САД као једина сила која може да се супротстави СССР-у обавезне да сузбијају његово напредовање уз помоћ исто тако бескомпромисне конфронтације“.
Један од праваца те бескомпромисне конфронтације односио се и на стварање антируски настројених земаља у „тампон зони“ између Русије и Западне Европе, тј. у Источној Европи. Данас мало ко обраћа пажњу на чињеницу да је територија Аустроугарске империје после Првог светског рата „исецкана“ на ситне државе са националистичким владама управо на инсистирање америчког председника Вудроа Вилсона (Велика Британија и Француска су биле против). Тај процес уопште није био толико природан, упркос устаљеном мишљењу у тим земљама. „На месту хабзбуршке империје створене су нове државе-нације са надом (која се обистинила) да ће савезници из табора победника радије изабрати своју државу и нацију него ризике бољшевичке револуције. И заиста, када су бољшевици позвали народе да склопе мир и затим објавили тајне споразуме из којих се види како су савезници поделили Европу, прва реакција Запада било је објављивање ‘Четрнаест тачака’ председника Вилсона. Он је играо на националистичку карту против Лењиновог интернационализма. Зона малих држава-нација имала је за циљ да створи својеврстан појас у виду карантина против ‘црвеног вируса’“, пише Хобзбаум.
Русија поново опасна
У Русији се после распада Совјетског Савеза прилично дуго веровало да је конфронтација са Западом заувек окончана с обзиром на колапс комунизма и њен прелазак у табор капиталистичких земаља. За време Бориса Јељцина Русија је пуцала по свим шавовима и бацала своје карте једну за другом. Таква Русија се допадала Западу и у то време нико није марио ни за непоштовање људских права, ни за проневере високих функционера. Запад је инсистирао на томе да Русија постепено препусти своје ресурсе њему и да се претвори у „нормалну европску државу“, можда и путем даље поделе на ситније делове (ЦИА још увек сваке године објављује прогнозе о распаду Русије на шест делова).
Проблеми су почели када је 2002. постало јасно да је Русија престала да се расипа и да се, напротив, поново сабира (две године после доласка Владимира Путина на власт Русија је одбила да се интегрише са деловима Европске уније). Тог тренутка је Запад престао да се „умиљава“ и вратио се на стари опробани начин идеолошких притисака.
Више није било могуће оптуживати Русију за приврженост комунизму, те је као полазиште за идеолошки напад изабран „ниво демократије“. Друго објашњење опасности која прети од стране Русије формулисано је као њена тежња за обнављањем империје.
Те нове формулације су изабране као замена за некадашњу борбу против комунистичке опасности. САД су почеле да их користе као универзални принцип за мешање у унутрашње ствари оних држава које се не уклапају у њихову слику света. Упад у Ирак, растурање Ливије, покушај уништења Сирије – све је то праћено демонизацијом легитимних власти поменутих држава, и све то показује да САД примењују један исти модел према различитим земљама.
Стихијска демонизација
Међутим, када је у питању Русија, данас смо сведоци потпуно друкчијег феномена. У питању је стихијска демонизација. Многи стручњаци за међународне односе (како руски, тако и западни) наглашавају да садашња кампања медијске демонизације Русије у целини, и конкретно Владимира Путина, није могла бити организована из једног центра. Пред нама је сложени комплекс многих фактора.
Пре свега, Јељцинова Русија је на Западу доживљавана као продор у правцу слободе. То је посебно било карактеристично за младе политикологе и новинаре. При томе је игнорисана далеко сложенија суштина процеса, са свим његовим позитивним и негативним странама. Многе појаве због којих се данас критикује Русија постојале су у Јељциново време, и то у још већој мери, али су тада игнорисане. Са друге стране, обнављање државности и самосталности за време Владимира Путина посматра се искључиво кроз призму одбацивања ранијег курса, и поред тога што се садашњи курс умногоме надовезује на претходни (на пример, у економији).
Парадоксално је што се Русија не критикује због стања у коме се сада налази, него због њених некадашњих илузија и разочарања, тј. због онога што је чинила док су је сви хвалили. Јасно је да садашња Русија није идеална, али се свакако не може рећи ни да се по било чему радикално разликује од многих савремених развијених земаља или земаља у развоју. Русија је уствари потпуно природна, са свим њеним врлинама и манама, а критика је попримила потпуно неприродне размере.
Медијска хистерија се делимично потхрањује и тиме што су и данас у многим западним медијима за њу задужени исти они новинари који су то радили 1990-их. Они и даље посматрају Русију кроз призму свог специфичног искуства, и штавише још чвршће верују у исправност својих погледа захваљујући читавој мрежи контаката успостављених 1990-их. Тако се њихове унутрашње и спољашње побуде међусобно стимулишу и још више утврђују њихова убеђења.
Запад, међутим, и сам губи снагу. Његово војнополитичко и економско вођство подрива се великом брзином, а у тим условима је згодно да се сви страхови усмере на Русију, чак и ако од ње не прети директна опасност. Запад има шта да изгуби (САД могу да изгубе хегемонију, а Европа врло комфоран живот) и зато се боји самосталности Русије.
У вршењу притисака на Русију Запад покушава да примени старе идеолошке шаблоне и све време говори о некаквим различитим вредностима код нас и код њих, а нико нигде не прецизира по чему се толико разликујемо. Уствари они и сами не знају по чему се разликујемо и не верују својим сопственим тврдњама. Једноставно речено, никако не могу да искористе старе антикомунистичке формулације.
Руски текст на сајту „Експерта“.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
