Заборављени Отаџбински рат

Данас је модерно оптуживати Русију за империјалистичке амбиције и вођење ратова у циљу проширивања територија. Извор: РИА „Новости“.

Данас је модерно оптуживати Русију за империјалистичке амбиције и вођење ратова у циљу проширивања територија. Извор: РИА „Новости“.

Уочи своје стогодишњице Први светски рат је у Русији и даље готово непознат и несхватљив, мада је 1914. проглашен „Отаџбинским“. И тада је постојање земље доведено у питање, као и у друга два отаџбинска рата која је водила Русија.

Да ли је то био наш рат?

У совјетско доба Први светски рат је био жигосан као „империјалистички“. Ретко и овлаш се говорило о агресивним циљевима кајзерове Немачке, мада су пангерманисти од 80-их година 19. века правили планове поделе Русије. Геополитичар Е. Хартман који је писао за часопис Die Gegenwart предлагао је да се од Русије одвоје „Балтичко“ и „Кијевско“ „краљевство“. Границе које је он зацртао готово у потпуности се подударају са рајхскомесаријатима Остланд и Украјина које су 1942. формирали нацисти. Кајзеру Вилхелму Другом 1914. је представљен меморандум Класа и Хугенберга у коме се препоручује да се територија Балтика, Белорусије и Великорусије западно од линије Петроград-Смоленск очисти за насељавање Немаца. Укупно 1347 немачких професора је у лето 1915. на конгресу у Берлину потписало меморандум у коме је речено да сав простор западно од Волге треба да се искористи за немачку колонизацију. Према томе, руска армија се у том рату борила пре свега за слободу и независност своје Отаџбине.

Сада нам већ не предстоји само да заштитимо Нама сродну земљу којој су нанете неправда и увреда, него и да одбранимо част, достојанство и целовитост Русије и њен положај међу великим силама... Нека Русија устане као један човек и нека одбије дрске нападе непријатеља.

Највиши царски манифест од 20. јула (2. августа) 1914.

И поред тога што се у последњих 20 година у научној и публицистичкој литератури све више говори о Првом светском рату, ипак се он и даље приказује као бесмислена кланица, као рат који је изазвао револуцију, а затим и ужас братоубилачких борби, да би се завршио Брест-литовским мировним споразумом (који су сами бољшевици назвали „бестидним“, иако су га потписали) и губитком територија. Треба ли се онда уопште сећати тог рата?

Наравно да треба. Ниједан подвиг руске војске није био неславан. Познате речи „нико није заборављен, ништа није заборављено“ треба да се односе на сваки рат у коме се проливала крв руског војника, а на бојним пољима у Првом светском рату пало је око два милиона грађана Русије.

Хоће ли Запад изврнути и ову историју?

Стогодишњица овог рата обележаваће се 2014. готово свуда у Европи и земљама Комонвелта. Велика је вероватноћа да ће и та прилика у неким земљама бити искоришћена за покретање нове антируске кампање. Видели смо како је Запад 2009. обележио 70-годишњицу почетка Другог светског рата и зато се сада питамо које идеолошке боје ће овога пута преовлађивати у изјавама појединих страних политичара.

Парламентарна скупштина Савета Европе је 2009. званично прогласила да је „Стаљинов режим“ одговоран за почетак Другог светског рата у истој мери као и Хитлеров режим. Да ли ће се и припрема за годишњицу Првог светског рата одвијати под знаком „утврђивања историјске оговорности“?

Та концепција већ постоји и добро је разрађена. Преко 90 година се у школама и на универзитетима Немачке предаје јасна схема почетка Првог светског рата, строго заснована на формалним доказима. Ко је први прогласио општу мобилизацију, Русија или Немачка? Русија. Зашто? Да би извршила притисак на Аустроугарску која је морала да одговори на атентат иза кога је стајала Србија (убиство престолонаследника Франца Фердинанда).

Нико, међутим, не помиње садржај ултиматума који је Аустроугарска поставила Србији. Ултиматум је намерно срочен тако да буде апсолутно неприхватљив за сваку Државу. Немачка је на сваки начин подстицала агресиван тон бечке дипломатије, очекујући да Русија неће моћи да остане по страни и да ће бити принуђена да предузме одговарајући корак у циљу заштите Србије.

Тешко да ће неко поменути и то да је енглески премијер Херберт Асквит изражавао намеру да немачког кајзера Вилхелма Другог преда Хашком трибуналу, формираном 1907. на иницијативу Русије, и то за кршење неутралности Белгије, за примену отровних гасова, за „неограничени подводни рат“ и друге ратне злочине.

Није искључена могућност да аутори нове резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе изнесу на светлост дана стару тезу о царској Русији као „тамници народа“. Тада ће жртвом да прогласе Хабзбуршку Империју која је изазвала рат, а Србију, праву жртву аустријске агресије, прогласиће ондашњим „гнездом међународног тероризма“. И наравно, руског императора Николаја Другог прогласиће „крвавим, тоталитарним диктатором“ који је претио целом свету. Неће им бити тешко да то учине, јер им је „прогресивна“ историографија за ових 100 година добро припремила терен.

Због тога је већ сада потребно да се размишља, нарочито на државном нивоу, о томе како се супротставити тој сасвим предвидљивој антируској кампањи. Не треба да чекамо да нас нападну, треба сами да дејствујемо офанзивно.

Својевремено је лично Винстон Черчил сматрао својом дужношћу да подсети житеље Британске Империје и САД на допринос Русије у победи Антанте. Најпре су 1930-их у једној књизи под називом „Непознати рат: Источни фронт“ објављени одломци 5. и 6. тома његовог великог дела посвећеног Првом светском рату. Познати британски политичар је у том наслову прецизно окарактерисао степен знања (тачније незнања) англофоне публике када је реч о учешћу Русије у Првом светском рату. Уосталом, тај наслов још увек тачно одражава необавештеност друштва, и то не само западног, него и руског, о месту наше земље у том рату.

„Мапа пута“ народног сећања

Као важна компонента кампање коју Русија треба да води за побољшање свог имиџа може послужити рад на стварању центара меморијалног наслеђа Русије који ће овековечити сећање на њено учешће у Првом светском рату. Меморијалне центре руске ратне славе треба подићи свуда где је за част и слободу Отаџбине проливена крв руског војника и официра, а она је проливена у Калињинградској Области РФ (бивша источна Пруска), Пољској, Литванији, Летонији, Естонији, Белорусији, западној Украјини, Румунији и Јерменији. Русија треба да наглашава своју изузетну улогу у победи сила Антанте. У различитим моментима је против Русије ратовала једна трећина, а понекад и половина свих снага Немачке и њених савезника. Чак и после склапања Брест-литовског мировног споразума значајан број немачких и аустријских трупа био је везан за Исток. Немачка је окупирала балтичке земље, Белорусију и Украјину, тј. територије које су пре рата припадале Русији. Међутим, на крају је та окупација Немачкој дошла главе, јер је тамо спласнуо борбени дух кајзерове армије, што је убрзало ширење револуције у Немачкој и резултирало окончањем светског рата 11. новембра 1918.

Извор: РИА „Новости“.

Такве меморијалне центре (и то је посебно важно) треба градити као споменике свим поданицима вишенационалне Руске Империје и свим војницима руске императорске армије. Дакле, у ту активност могу бити укључене све државе које данас постоје на територији бивше Руске Империје.

У Француској постоји споменик војницима посебних руских бригада, док у Грчкој и Македонији не постоји ништа слично, иако су тамо ратовале и руске бригаде у оквиру вишенационалних савезничких снага. Подвизи руских војника на Балкану 1916-1918. уопште нису овековечени. О Русима погинулим на француском фронту снимљен је филм и написано је много књига, а о руским трупама на Солунском фронту постоји само неколико чланака и ништа више.

У Турској је на ободима Галипољског полуострва, на улазу у Дарданеле где је 1915. вођена битка, још у време Кемала Ататурка подигнут огроман меморијални центар посвећен турским и британским војницима. На једном споменику пише: „Почивајте у миру. За нас нема разлике између Џонија и Мехмеда који заједно леже у нашој земљи“. Зашто слични споменици не могу бити подигнути на местима далеко масовнијих битака између руске и турске армије у Првом светском рату, на пример код Сарикамиша, Ерзурма, Трабзона или Ерзинџана?

Тридесетогодишњи отаџбински рат руског народа

Супротстављање ширењу клевета против Русије не треба да буде главни циљ те информационо-меморијалне кампање. Она треба да се спроводи пре свега ради нашег сопственог просвећивања. Запитајмо се да ли је исправна историјска призма кроз коју смо навикли да посматрамо тај рат? Непријатељ јесте ушао на територију Русије, али је на крају отишао, ништа не освојивши. Јесте Русија услед револуције изгубила део својих пограничних територија, али те територије није дала Немачкој и њеним савезницима. Уосталом, за Русију се рат није завршио потписивањем Брест-литовског мира. Русија је и после тога наставила да ратује. У зиму 1918-1919. руске совјетске трупе су поново дошле до западних граница бивше Руске Империје, а и рат против Пољске 1920. такође може сасвим оправдано да се третира као наставак Другог отаџбинског рата.

Ако се погледа мало шире, цео тај рат се може разматрати као прва фаза Великог тридесетогодишњег отаџбинског рата 1914-1945. У том периоду је Русија укупно 14 година ратовала са великим силама, а ако се рачунају и локални ратови, онда је ратовала укупно 22 године. Другим речима, више од две трећине тог периода нека спољна сила је интензивно угрожавала суверенитет Русије. Последње интервентне јединице напустиле су руску земљу тек 1925. (то су били Јапанци са Северног Сахалина), а 1929. је избио Совјетско-кинески рат због Манџуријске железнице. Већ 1937. су избили нови сукоби са Јапаном на Далеком Истоку (Благовештенски инцидент). Познато је шта се затим дешавало све до 1945.

Чим је неки рат отаџбински, то значи да се не води ради заузимања туђе територије, него за сопствену националну независност. Он је отаџбински чак и ако је окончан заузимањем непријатељске престонице. Зар рат 1812. не би био отаџбински да су се руске трупе зауставиле на својој граници (као што је саветовао Кутузов), тј. да нису гониле Наполеона до Париза?

Други отаџбински рат у националној свести одавно треба да заузме место које му припада, напоредо са друга два Отаџбинска рата које је водила Русија.

Руски текст на сајту file-rf.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“