Једина жена-минер у Русији

Снајпериста и минер

Галина Слесарева вешто вози џип и спасава људе. Војни психолог каже да се „у њој сукобљавају мушки и женски принцип, и у зависности од ситуације побеђује час један, час други“. На обуци је све тестове прошла са одличном оценом. Има само један недостатак: превише је осећајна. „Још тада сам питала психолога како да то превазиђем, а он ми је рекао: ‘Никако, то је ваша женска природа’. А у извештају је написао: ‘хармонично уравнотежена личност’“, сећа се Галина.

Пре тога се Слесарева 15 година озбиљно бавила гађањем из стрељачког оружја. Положила је испит за снајперисту и радила као инструктор. „Ја сам уствари хтела да постанем војни пилот“, признаје Галина. „После школе сам у Москви положила све испите. Све је одговарало нормама: и вид у ноћним условима, и издржљивост приликом превртања, и центар за равнотежу. Била сам у одличној форми. Међутим, тада жене нису примане у авијацију, тако да сам и ја одбијена. Онда сам се загрејала за стрељаштво. Физичко-енергетски универзитет је имао јаку стрељачку секцију. Викендом смо стално путовали на такмичења и ја сам из заклона подизала и спуштала мете, а затим помагала у бројању погодака. Понекад сам гађала у мушкој екипи, јер није било довољно такмичара. Свеједно ми је било да ли гађам из пиштоља или пушке.“

Када је у Обњинску формирана спасилачка служба били су им потребни квалификовани минери. Галина је почела да телефонира центрима за обуку, и официри у пензији су јој помогли да у Москви пронађе курсеве за минере. У спасилачкој служби је упознала војне минере и они су је најпре позивали да дође на обуку као „одличан стручњак који познаје немачке мине“, али су убрзо затим поново телефонирали и извињавали се што не могу да је приме, јер „у правилнику пише да је дозвољено примати само лица мушког пола“.

„Онда назовем Центар за обуку минера у граду Брјанску при Министарству унутрашњих послова и питам: ‘Примате ли жене?’. После дужег ћутања добих одговор: ‘Примамо свакога ко плати’. Кад сам се појавила зинули су од чуда. Мислили су да се шалим, али новац је већ био уплаћен. Све ми је било занимљиво. Учила сам даноноћно, радила прорачуне минирања армираног бетона, земљишта... То је практично био комплетан програм високошколске инжењеријске установе“, прича Галина.

Рускиње у војној служби не маштају о јуришу
У руској војсци служи 29 хиљада девојака. Њихова служба открива неке занимљиве разлике између руске и америчке војске. Иако не постоје формалне наредбе те врсте, у руској војсци се увек поштовао прећутни џентлменски договор: нежнији пол треба, колико год је могуће, штитити од опасности.

На полигону је Слесарева прва извршавала све задатке, и то без грешке. Затим је унела и сопствену иновацију. Минери сада увелико користе тај њен „ноу хау“. „Чудно ми је било што се још од Другог светског рата детонатори причвршћују за фишеке са експлозивом обичним канапом. Мушкарцима су шаке крупне, а детонатор је мала алуминијумска цевчица. Она стално испада из руку, поготово када је треба везати у чвор. Право мучење. Ја сам носила са собом обичну гумицу којом везујем косу, па сам почела њоме да везујем детонатор за фишек. Кад је предавач видео зачудио се, па ми каже: ‘Баш си ти неки проналазач!’. Истог дана увече сви навалише: ‘Гаља, имаш ли још гумица?’ Од тада моју досетку користе минери и у армији и у полицији“, прича Галина.

После обуке један пуковник је рекао да од сада треба примати у службу и жене, јер код њих „нагон самоодржања другачије функционише, оне другачије размишљају“.

Бомбе на дну језера и у поткровљу стамбене зграде

Галина годинама ради као минер и већ је неутралисала више хиљада мина и пројектила. И данас, када неко пронађе гранату у поштанском сандучету, димну кутију на аутобуској станици или кутију са кабловима у центру града, спасиоци позивају минера Галину Слесареву.

Када је у лето 2010. у центру једног градића са дна језера извучена авионска бомба тешка 100 kg, пре свих је позвана Слесарева.

По њеним речима, смртоносна замка може да вреба на потпуно неочекиваном месту. На пример, једном је у поткровљу седмоспратне недовршене зграде електричар приметио противпешадијску распрскавајућу мину усмереног дејства у кутији са играчкама испод јелке. Испоставило се да ју је ту заједно са својим стварима привремено оставио полицајац који се вратио са терена.

Галина каже да не осећа опасност на послу, али често страхује за друге људе. Па ипак, и поред огромног искуства Слесарева се често суочава са неповерењем због тога што је жена.

Не треба ни питати Галину зашто је изабрала ризичну професију минера. Очигледно је професија изабрала њу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.