Одвајање Крима, још једна у низу криза

У светлу догађаја у Украјини и на Криму поново се поставља питање колико су ефикасни механизми спречавања кризних ситуација, јер се принцип поштовања територијалног интегритета и суверенитета све чешће сукобљава са правом народа на самоопредељење, што се обично завршава оснивањем нових држава.

Најзанимљивији је пример Северног Кипра. У јулу 1974. уз подршку грчке војне хунте на острву је дошло до војног преврата, председник Макариос је склоњен са власти, а контролу на острву је преузео Никос Сампсон, представник грчке илегалне организације која се залагала за присаједињење Кипра Грчкој. Турска је реаговала тако што је на Кипар довела своју војску, која је требало да „заштити интересе турског становништва“. Војна акција је довела до поделе острва. Турску Републику Северни Кипар званично нису признале државе чланице УН, осим Турске.

5 питања о Криму
„Руска реч“ одговара на најчешћа питања о статусу Крима, његовој историји и становништву, подсећа на детаље процеса којим се нашао у саставу независне Украјине и на постојеће уговоре о руском војном присуству на полуострву.

Ту и је и пример Курда, који су се вољом колонијалних земаља нашли у четири државе (Ирак, Иран, Сирија и Турска) и до данас се боре за сопствену државу. Ирачки Курди су 1991. дигли побуну против Садама Хусеина, а САД су их подржале и успоставиле зону забрањеног лета над севером Ирака. Данас тамо постоји дефакто национална држава готово сасвим независна од Багдада.

Можемо се сетити и Африке. Тамо је проблем прекројавања граница много заоштренији него у Европи, јер су на црном континенту границе повучене „помоћу лењира“, што је довело до тога да су се неки народи нашли у више држава, а заклети непријатељи у оквиру исте државе. То је резултирало непрекидним низом међудржавних и унутардржавних конфликата, од којих су неки довели до формирања нових држава. Тако је 1993. дошло до одвајања Еритреје од Етиопије, а 2011. Јужног Судана од Судана. Треба истаћи да су се нове земље појавиле уз одобрење и подршку УН, као и западних земаља, које су често, из разних разлога, финансирале и борбу за независност. 

У Африци постоје и замрзнути конфликти. На пример, од 1976. Мароко уз прећутну сагласност САД и ЕУ под окупацијом држи Западну Сахару, чије становништво гаји жељу да оснује сопствену државу. 

На постсовјетском простору такође се могу срести примери ситуација у којима је жеља да се заштите сународници довела до територијалних конфликта. Током рата за Нагорно-Карабах 1991-94. између Азербејџана и самопрокламоване Републике Нагорно-Карабах Азербејџан је успоставио контролу над територијом Шаумјановског рејона Азербејџанске ССР, коју су некада углавном насељавали Јермени, док су Јермени заузели територију бивше Нагорно-Карабашке Аутономне Области и неке суседне рејоне. Овај конфликт до данас тиња и доводи до повременог заоштравања односа између Азербејџана и Јерменије, који се тако ревносно припремају за могући рат да стручњаци за Кавказ говоре о регионалној трци у наоружању. 

Више о руско-украјинским односима

Треба се сетити и политике великих држава које су без двоумљења занемаривале принцип суверенитета када се радило о њиховим интересима. На Косову је 1999. победио „принцип самоопредељења“, овог пута помогнут конкретним иностраним војним дејствима против једне стране у сукобу. Као повод су послужиле тврдње о наводном етничком чишћењу којем је подвргнуто албанско становништво у покрајини. 

Принцип суверенитета је у једнакој мери занемарен и током америчко-британске агресије на Ирак 2003, која је реализована под измишљеним изговором да треба ликвидирати залихе „наоружања за масовно уништење“.

Веома спорно је и директно мешање НАТО-а (пре свега Француске и Велике Британије) у грађански рат у Либији 2011. Западне земље су тада говориле о „заштити цивилног становништва“, а њихови критичари о свргавању са власти непожељне владе Муамера Гадафија. 

Навешћемо и пример везан за савремену политику Кине, која доследно јача свој нови статус лидера и водеће силе у Азији. После мирног повратка Хонгконга и Макаоа под окриље Кине, Кинези са Јапаном воде спор око групе острва Сенкаку (у Кини познатих као Дјаојудао), а са Вијетнамом за контролу над Јужнокинеским морем. У тајванском питању демонстрирају своју снагу, и истовремено, упркос бурним протестима многих моћних држава, настављају да држе Тибет, присаједињен 1950. 

Сви наведени случајеви указују на то да, упркос стварању УН и развијеном систему међународног права, у односима између држава, као и некада, све зависи од односа снага. Двоструки стандарди међународног права омогућавају да се законске одредбе тумаче онако како одговара победнику. Све велике државе без изузетка се често ослањају на онај принцип који им одговара полазећи од геополитичких интереса. И све док ови двоструки стандарди опстају, није могуће креирати ефикасан механизам за решавање конфликата, што значи да ће до криза као што је садашња долазити и убудуће.

Росијскаја газета. Сва права задржана.