Од Хага до Крима: дух „косовског преседана“

Недавно је председник Русије Владимир Путин изјавио да само грађани који живе на одређеној територији могу и треба да одреде своју будућност путем слободног изражавања воље у безбедним условима. Та изјава је озбиљно забринула део српске јавности. Иако су речи руског лидера биле упућене првенствено западним политичарима и тицале се ситуације око Крима, многи у Србији су у њима одмах видели косовску аналогију. Чак ни сам председник Путин није скривао да постоје одређене паралеле: „Ако је то било дозвољено, рецимо, косовским Албанцима, и ако је било дозвољено у свим деловима света, онда то значи да још увек важи право нације на самоопредељење, а оно је, колико знам, утврђено у одговарајућим документима УН“, нагласио је он и додао: „Ја сматрам да само грађани који живе на одређеним територијама имају право да одреде своју судбину“.

Одмах су реаговали српски медији. Многа издања су објавила наслове попут „Русија преиспитује свој став према Косову“. Појединци су чак доживели ове догађаје као цинично геополитичко ценкање, тврдећи да ће Русија признати Косово с тим да заузврат западне силе признају вољу становника Крима исказану на референдуму 16. марта.

Да ли је, међутим, Русија заиста одлучила да жртвује залагање за територијалну целовитост Србије и интересе косовских Срба ради геополитичких амбиција везаних за Крим? Објективно гледано, нема никаквих основа за извођење таквих закључака. То је конкретно речено и у саопштењу руске амбасаде у Београду, где је наглашено да позиција Русије по питању Косова остаје непромењена и да се заснива на резолуцији 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999, која „у потпуности остаје на снази“.

Размотримо ситуацију мало детаљније. Пре свега, да је Москва заиста имала у плану такву геополитичку „размену“, она би је реализовала још у другој половини 2008, када је признала независност Абхазије и Јужне Осетије. Тада је ситуација била далеко повољнија за повлачење таквог потеза, с обзиром на време које је већ било прошло после самопроглашења независности Косова и с обзиром на пометњу у политичким круговима и јавном мњењу Запада изазвану августовским ратом у Јужној Осетији. Русија тада није искористила признавање Косова као адут за достизање сопствених циљева на Кавказу, а то значи да косовски правац у руској спољној политици и даље има приоритет, и да позиција непризнавања самопроглашене независности Косова остаје непромењена. Није случајно што америчко утицајно издање The USA Today у редакцијском чланку на украјинску тему назива садашње догађаје „партијом покера“, али се уздржава од било каквих паралела и прогноза везаних за Косово и ограничава се само на простор бившег СССР-а. „Можда је Крим већ изгубљен, што је, наравно, забрињавајуће, с обзиром на слично понашање Русије у Грузији 2008“, расуђује аутор чланка са позиције интереса Запада.

Друго, у Путиновим речима уопште нема поређења суштине процеса који се одвијају последњих година и деценија на Косову и Криму (они се драстично разликују по многим параметрима), него се само помиње чињеница самопроглашења независности и реакције Запада на тај чин. Таква позиција се заснива на одлуци коју је Међународни суд УН у Хагу 22. јула 2010. донео о Косову и фактички признао да су такве једностране декларације у складу са међународним правом. „Међународне правне норме не садрже никакве важеће одредбе којима би се ограничавале декларације о независности. На основу тога можемо закључити да [косовска] декларација од 17. фебруара 2008. не представља кршење међународних правних норми“, пише у одлуци коју је тада прочитао председник Међународног суда УН, Јапанац Хисаши Овада. По његовим речима, међународно право „не садржи примењиву забрану“ декларација о независности. У документу је такође речено да суд није везао разматрање примене принципа самоопредељења нација или одвајања територија искључиво за косовски случај.

Више о агресији НАТО-а на СРЈ 1999

Карактеристично је да је таква позиција у потпуности одговарала аргументима које су наводиле САД. Бела кућа је још у јулу 2009. упутила Међународном суду УН коментар у вези са разматрањем ситуације на Косову. Тада је Вашингтон изјавио да „правни принцип територијалне целовитости не спречава ентитете који немају државност да мирним путем прогласе своју независност“.

У том кључу треба схватити и напомену коју је ових дана изнела председница Савета Федерације (горњег дома руског парламента) Валентина Матвијенко. Она је подсетила на поменуту одлуку Међународног суда УН, којом је на основу Повеље УН створен преседан у складу са којим за решавање питања самоопредељења једног дела државе није потребна дозвола централних власти.

Дакле, одлука руководства Крима, нарочито она која се заснива на резултатима референдума, у потпуности одговара горепоменутој одлуци Међународног суда УН за Косово.

Што се пак тиче међународног признања декларације о независности, то је сасвим друго питање и њега ће свака држава различито разматрати у зависности од подручја и региона о коме је реч. Управо то је имао у виду Владимир Путин када је говорио о сличности одлука донетих на Косову и Криму. Дакле, то ни у ком случају није била најава даљих корака Русије у погледу ова два толико различита случаја. Добро је у вези са тим рекао познати амерички политиколог Томас Фридман у листу „Њујорк тајмс“ — да су САД и Запад у целини гледано заузели погрешну позицију према Русији када су донели одлуку о ширењу НАТО-а на исток. Они су постали таоци те своје одлуке и сада поступају недоследно и наглашавају своју тежњу да и даље живе у свету који више не постоји. С друге стране, немачка канцеларка Ангела Меркел је изјавила да ситуација на Косову „никако не може да се пореди са садашњим стањем“ у Украјини, имајући у виду исте оне сумњиве и тенденциозне аргументе у корист косовске независности који су и послужили као повод за бомбардовање Југославије 1999.

Више о руско-украјинским односима

У таквој ситуацији Србија нема никаквог основа да сумња у непроменљивост и принципијелност позиције Русије по питању Косова. Подсећање на догађаје из 2008. уствари је подсећање међународних партнера на њихове сопствене „двоструке стандарде“. Такође нема сумње да ће се све више заоштравати спорови о духу и слову одлуке Међународног суда УН о Косову у контексту развоја догађаја на другим територијама по свету које претендују на самоопредељење.

У вези са тим било би добро сетити се познате концепције америчког економисте Пола Дејвида која се доста примењује у политикологији и теорији историјског процеса. Он каже да „првобитни догађаји“ (такозвани „критични спојеви“) покрећу „специфичне трајекторије или низове догађаја који са своје стране појачавају првобитно задати пут тако да га је временом све теже изменити“. Такви процеси „генеришу механизме самопојачавања“, а резултат њиховог дејства је тај да „са сваким кораком који се направи у одређеном правцу постаје све теже вратити се истим путем“, пише присталица такве концепције, амерички истраживач Пол Пирсон. Управо такав процес су 2008. покренуле западне силе својим признавањем (а не самопроглашењем) независности Косова. Развој ситуације око Крима је само још једна манифестација поменутог процеса.

Росијскаја газета. Сва права задржана.