Непознати уметник: Ватромет у част Катарине Велике за време њеног путовања на Крим (1780). Из слободних извора.
Пре 231 годину (19. априла 1783, односно 8. априла по старом календару), „по дужности [...] старања за добробит и моћ Отаџбине и за њену већу корист и безбедност“, императорка Катарина Велика „одлучи да под власт Нашу узме полуострво Кримско“.
Ова мера је, по царичиним речима, била изнуђена. У свом манифесту она детаљно објашњава шта ју је приморало да тако поступи. Политичке елите полуострва нису схватиле какве погодности им пружа аутономија у оквиру Руске Империје, тј. статус „области слободне и независне“, и презреле су „слободу да на место Сахиб-Гираја изаберу другог законитог кана“. Да би обезбедила слободу и транспарентност избора новог кана Шахин-Гираја, Катарина је, према сопственим речима, морала „да покрене војну силу Нашу, да у најсуровије време пошаље знатан корпус на Крим, да га тамо дуго држи, и најзад, да делује против побуњеника силом оружја, због чега умало не букну нови рат са Портом Османлијском“.
Три чињенице из историје Крима
1. Најстарија држава на територији Крима било је Босфорско краљевство, основано око 480. п.н.е. путем постепеног уједињавања старогрчких градова-колонија на Керчанском и Таманском полуострву. Најстарија престоница ове државе био је град Понтикапеј.
2. Дела старогрчког песника Хомера спадају међу најстарије изворе у којима се спомиње Крим. У „Илијади“ и „Одисеји“, које су оквирно настале у периоду од деветог до седмог века п.н.е., Хомер је ову територију описао као Кимерију.
3. Од 2,2 милиона становника Крима готово 1,5 милиона су Руси, 350 хиљада су Украјинци (који већином „руски језик доживљавају као матерњи“), а око 300 хиљада су Кримски Татари.
Све у свему, како пише императорка у манифесту, „овај поступак поништава Наше раније обавезе о слободи и независности татарских народа“ и „даје Нам сва права“ да „узмемо под Нашу власт полуострво Кримско“.
„Новим Нашим поданицима“, како је Катарина називала татарско становништво Крима, предложено је „да се по верности, усрдности и уљудности угледају на старе Наше поданике и заслуже заједно са њима Нашу Царску милост и штедрост“. Кнезу Потемкину је дискретно поверено да код Татара „пробуди жељу“ за „заслуживањем милости“. Већ 10. јула Катарина је добила од њега писмо: „Све угледне личности су већ положиле заклетву, сада ће и сви остали следити њихов пример“.
Онима који су упорно одбијали царску милост, најсветлији кнез је „дао слободу да напусте Крим и преселе се где ко жели“, с тим што је „оним Татарима који су отишли са Крима“ повратак био онемогућен због карантина, јер је у Херсонској Области тада беснела епидемија куге. Потемкинови одреди пуштали су на Крим само „природне Русе, донске козаке и Малорусе који желе да живе на Криму“, као и „остале слободне хришћане: Грке, Јермене, Влахе и Бугаре“.
Затим је Крим ушао у састав Тауријске Губерније, а затим, после низа неспоразума у време Руског грађанског рата, и у састав Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР). Затим је 1954. (непуну годину дана после смрти Стаљина) ушао у састав Украјинске ССР — указом Никите Хрушчова, о чијим мотивима и данас постоје многе опречне теорије, да би се на крају нашао у саставу независне Украјине, и то са статусом Аутономне Републике Крим, прилично чудним за унитарну државу каква је Украјина.
Све, док се 21. марта 2014, пет дана после референдума, није „вратио кући“.
Текст приређен на основу материјала РИА „Новости“.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
