Украјина жели да поврати статус нуклеарне силе?

Руско-украјинска ракета-носач „Дњепар“, конструисана на основу технологија интерконтиненталне балистичке ракете РС-20 (15А18) („Сатана“ по класификацији НАТО-а). Извор: ИТАР-ТАСС.

Руско-украјинска ракета-носач „Дњепар“, конструисана на основу технологија интерконтиненталне балистичке ракете РС-20 (15А18) („Сатана“ по класификацији НАТО-а). Извор: ИТАР-ТАСС.

Грађани који себе доживљавају као лидере данашње Украјине позивају да земља по хитном поступку обезбеди сопствену нуклеарну бомбу и интерконтиненталне ракете. Како објашњавају руски стручњаци, такви њихови апели су наивни - зато што нуклеарно оружје захтева огроман и уходани комплекс образовних, научних, техничких и производних капацитета, који се не може створити преко ноћи - али нису безазлени.

Одавно су се могли чути јавни апели да Кијев напусти режим неширења ракетно-нуклеарних технологија и да поврати статус нуклеарне државе.

Независност или ракете

После распада СССР-а његово нуклеарно оружје се, осим у Русији, нашло и на територији тада већ независних држава Белорусије и Украјине. Минск и Кијев су се одмах сложили да своје опасне арсенале предају Русији. Одговорност пред светском заједницом за такво оружје заиста је била велика, с обзиром на крајње нестабилну политичку ситуацију у земљама које су добиле потпуну независност. У Будимпешти је 5. децембра 1994. потписан меморандум о ненуклеарном статусу Украјине.

Међутим, 28. августа 2009. Тернопољски обласни совјет обратио се тадашњем председнику Украјине Виктору Јушченку, премијерки Јулији Тимошенко и председнику парламента Литвину са апелом да се раскине споразум из Будимпеште и да се обнови нуклеарни статус Украјине. Тада им то није пошло за руком, али зато су се сада ракетно-нуклеарне амбиције још више разбуктале. Чак су се прошириле гласине да је за време предаје нуклеарног арсенала Русији део бојевих глава задржан на украјинској територији и да је сада прави тренутак да се свету покаже сачувана нуклеарна моћ.

Дуготрајно, скупо, веома компликовано

Ево шта о томе каже човек који је добро упућен у проблематику, професор Академије војних наука и дописни члан Академије геополитичких проблема Сергеј Брезкун:

„Тешко да у Украјини има таквих самоубица, тј. људи који би ризиковали да завире у праву нуклеарну бојеву главу. Чак и за војнике нуклеарних снага Совјетске армије, па чак и за припаднике совјетског КГБ-а који су били задужени за војно-техничко обезбеђење функционисања нуклеарног оружја, нуклеарне бојеве главе су увек биле и до данашњег дана су остале 'црне кутије' са којима је контакт био строго ограничен и није подразумевао познавање конструкције бојеве главе. У свету не постоји, нити је постојао, нити може постојати такав стручњак за оружје који самостално влада свом пуноћом научних, инжењерских, производних и експлоатационих информација потребних за свеобухватно опслуживање нуклеарног арсенала. Због самог режима тих информација, тј. због њихове затворености и разуђености, искључена је могућност да се такав стручњак (или мања група стручњака) уопште појави.

„Један човек не може бити универзални творац и конструктор савремене нуклеарне бојеве главе. Навешћу следећу аналогију. Некада је један човек могао да пројектује и сагради летелицу, додуше примитивну, али која је ипак могла да полети. Може ли данас један инжењер (или неколико њих, колико год да су талентовани) пројектовати и произвести млазни авион, укључујући моторе, савремене материјале, авионику, трап и још много тога? За тако нешто је потребан читав комплекс предузећа најразличитијих профила. Са нуклеарном бојевом главом је ситуација још компликованија.

„Да би Украјина имала статус нуклеарне војне силе, она мора да стекне сопствени нуклеарни војни комплекс. То није једноставно, а и много кошта. Та земља једноставно није у стању да створи тако нешто.“

У чије руке ће доспети „Сатана“?

Са друге стране, постоји врло реална опасност да Украјина нуклеарне ракетне технологије стави на располагање трећим земљама. Најмоћније интерконтиненталне балистичке ракете на свету Р-36М2 „Војвода“, или „Сатана“ по класификацији НАТО-а, пројектоване су и направљене у Дњепропетровску, у предузећу „Јужноје“. Тамо се још увек чува комплетна конструкторска и техничка документација. У медијима се појавила инфомација да представници „Јужмаша“ воде тајне преговоре у Турској са некаквим потенцијалним „пословним партнерима“. У самом Дњепропетровску су почели потпуно званични преговори са представницима Кине.

Министарство спољних послова РФ званично је заузело врло оштар став по том питању. „Привукла су пажњу саопштења у многим медијима о преговорима украјинског предузећа ‘Јужмаш’ (Дњепропетровск) са представницима појединих земаља о продаји технологија производње тешких интерконтиненталних балистичких ракета класе ‘Војвода’. У вези са тим бисмо хтели да истакнемо да Украјина као чланица Режима контроле ракетне технологије и потписница Хашког кодекса понашања против ширења балистичких ракета има озбиљне политичке обавезе које је дужна да испуњава“, речено је у саопштењу Министарства спољних послова.

Русију, додуше, то не треба да брине, али зато Америка већ има разлога за забринутост. Ако Пекинг понуди повољан кредит од неколико милијарди, онда ће кинеским ракетним стручњацима бити предата комплетна конструкторска документација и технологије производње „Сатане“.

Нове власти у Кијеву изјавиле су да намеравају да потпуно обуставе војно-техничку сарадњу са Русијом. У том случају ће украјински конструктори ракетног оружја који су остали без посла имати пуно морално право да своја знања продају Кини, Ирану, па чак и Северној Кореји, тј. ономе ко је спреман да плати. А нема сумње да ће такви стручњаци добити врло крупне понуде, и више ће понудити она земља која представља већи проблем за САД.

Што се пак тиче најмоћније ракете наших Стратешких ракетних снага типа Р-36М2 „Војвода“, већ одавно је у току њена постепена замена одговарајућим ракетама руске производње.

Росијскаја газета. Сва права задржана.