„У македонским планинама, далеко од Русије“

Искрцавање војника Руског експедиционог корпуса у Солуну.

Искрцавање војника Руског експедиционог корпуса у Солуну.

Дописница „Руске речи“ посетила је места славних ратних подвига руске војске у време Првог светског рата на Балкану. Ово је прилика да се сетимо доприноса који су војници Руске Империје дали у борби на Солунском фронту и оживимо успомену на судбину Руског експедиционог корпуса.

У јесен 1915. у Солуну се искрцао први енглеско-француски експедициони корпус. Тако је у Првом светском рату формиран Солунски фронт. Он је постојао све до 1918. и, како тврде историчари, одиграо је важну улогу у коначној победи сила Антанте.

Малобројни, али одважни

Савезничка армија на Солунском фронту углавном се састојала од енглеског, француског и италијанског контингента. Међу савезницима се налазило и 18 хиљада руских војника који су током 1916. дошли на молбу Француза. По одобрењу императора Николаја II у савезничке трупе су увршћене Друга руска посебна пешадијска бригада под командом генерал-мајора Дитерихса и Четврта руска посебна бригада под командом генерал-мајора Леонтјева.

И данас је познато место на које су морем пристизале савезничке трупе из Солуна. Истина, данас у солунској луци ништа не говори о томе да је некада овуда пролазила руска војска. Руске јединице су из Архангелска најпре стизале у Брест, а затим кроз целу Француску у Марсељ, одакле су доспевале до обала Грчке. Све старе зграде у луци које су видели војници Руског експедиционог корпуса данас су срушене или другачије изгледају, а неке од њих су преуређене у изложбени простор. Са почетка прошлог века до данас је остала нетакнута само пруга којом су сви, па и руски војници са бродова одлазили даље на фронт.

Фото-галерија: Солунска лука.

Прва битка на Солунском фронту у којој су учествовале руске јединице одиграла се 10. септембра 1916. Тада је генерал Дитерихс имао на располагању само један пук и кренуо је у битку заједно са француским јединицама. Дитерихсова јединица је у нападу била у првим редовима. Операција је била успешна и поред тешких планинских услова и несташице муниције. Затим су уследиле и друге битке у којима су савезници имали успеха, што је документовано и овековечено у уџбеницима из војне историје.

Утеха у позадини

Међутим, ефектне победе руске војске имале су и своју велику цену. Било је тако много рањених и болесних да их је било врло тешко евакуисати са прве борбене линије у болнице Солуна. Како сведоче писма В.Ф. Каља, последњег генералног конзула Руске Империје у Солуну, пре него што су евакуисани у болницу поједини борци су и по неколико дана лежали на земљи са отвореним ранама и без хране.

„Официри и војници су после евакуације са фронта распоређивани у осам француских болница које су се налазиле како у самом граду, тако и у његовој околини, и многи од њих, нарочито обични војници, доспевали су у врло тешке услове“, писао је Каљ. Ствар се, по његовим речима, компликовала још и тиме што су војне болнице биле препуне оболелих од маларије која је у то време харала по Грчкој Македонији и избацивала из строја десетине хиљада војника. Поред тога, до конзула су допирале гласине да су се поједини француски лекари са презрењем односили према руским пацијентима.

Све то је подстакло Каља да замоли начелника француске санитарне јединице да све Русе евакуише у болницу „Свети Димитрије Солунски“. Та болница је била саграђена новцем руске заједнице и личним средствима императора Николаја II, који је потпуно опремио њено хируршко одељење. Старе фотографије те болнице чувају се у генералном конзулату Русије у Солуну.

Фото-галерија: Искрцавање Руског експедиционог корпуса у солунској луци и руска болница „Свети Димитрије Солунски“. Фотографије су ставили на располагање генерални конзулат Русије у Солуну и Власис Власидис, професор на Одсеку за балканска и источна истраживања Универзитета Македоније (Грчка).

Болнички персонал се састојао углавном од држављана Руске Империје. Болница је била активна у време Првог светског рата и поред несташице лекова са којом је често морала да излази на крај сопственим снагама. На пример, доктор Софотеров, доцент и главни лекар руске болнице који је међу Србима уживао огромну репутацију као један од најбољих хирурга у Србији за време Балканских ратова, лично је издејствовао за српске и руске болеснике топломере, материјал за превијање и електричне каблове.

Руска болница је за оно време имала најсавременију опрему. Касније је зграда преуређена у гимназију, а сада се у њој налази архив. Данас је зграда под грчком јурисдикцијом.

„Грци су 1980. донели једнострану одлуку да болницу 'Свети Димитрије Солунски' преведу под своју јурисдикцију. Ја већ дуже време покрећем питање њеног враћања руској страни“, рекао је за „Руску реч“ Алексеј Попов, генерални конзул Руске Федерације у Солуну.

Славне победе и неславан крај

Руски војници су учествовали у интензивним борбама на Солунском фронту све до Октобарске револуције, када су изгубили контакт са центром, тако да правни статус руских бригада више није био јасно дефинисан. Када је совјетска власт донела Декрет о миру војници су захтевали да се одмах врате у Русију. Међутим, француска команда је изјавила да Декрет о миру не важи за руске трупе у иностранству.

Французи су крајем фебруара 1918. поделили руске јединице на три категорије. У првој категорији су били они који су после Октобарске револуције пристали да се боре на страни Француске. Један део тих бораца је сахрањен на великом савезничком гробљу Зејтинлик, где се још увек чува руска парцела. У другој категорији војника Руског експедиционог корпуса били су они који су одбили да учествују у борбеним дејствима, али су добровољно пристали да раде за савезнике. Касније је део тих војника упућен у северну Африку, одакле су појединци 1920-их успели да се врате у Русију. Трећа категорија су били они који нису хтели ни да ратују, ни да раде за савезнике, него су инсистирали да се врате у отаџбину. Њих су савезници задржали као заробљенике и од њих су формирали радни батаљон.

Власис Власидис, професор на Одсеку за балканска и источна истраживања Универзитета Македоније (Грчка), испричао је за „Руску реч“ да су пре неколико година у једном селу близу Солуна пронађене људске кости. Њихова идентификација је још увек у току, али је већ извесно да посмртни остаци припадају војницима. По Власидисовим речима, у научним круговима се претпоставља да те кости припадају руским војницима треће категорије које су савезници вероватно стрељали.

По завршетку рата су преживели војници радног батаљона близу села Градобор (данас Пендалофос) за свој новац подигли споменик ратним друговима. Споменик је званично откривен 28. септембра 1919. Од тада је два пута рестаурисан на иницијативу и средствима амбасаде СССР-а у Грчкој и генералног конзулата Русије у Солуну.

Фото-галерија: Споменик руским војницима на путу Солун-Килкис.

Није лако доћи до споменика. Од Солуна до брда на коме се он налази аутомобилом се неколико сати путује кроз планину. Путник од сталне промене надморске висине непрекидно осећа притисак у ушима и поспаност, али те ситнице, по свему судећи, нису препрека за оне који памте помоћ савезничке руске војске. Неко је, наиме, оставио испред споменика савремене руске новчиће, што значи да је ово место ипак посећено.

Фотографије: Јекатерина Туришева.

Росијскаја газета. Сва права задржана.