Како Срби чувају сећање на руске војнике у Грчкој

У претходном тексту дописница „Руске речи“ је писала о учешћу руских војника у Првом светском рату на Солунском фронту. Овај пут текст говори о томе где су борци Руске Империје нашли своје последње уточиште и ко данас чува сећање на њихове ратне подвиге.

Непознати Руси

Фото-галерија: Зејтинлик, капела и гробље. Готово нико не зна да је поред Срба, Француза, Италијана и Енглеза на њему сахрањено и преко 400 руских војника.

„Српско гробље овде познају сви. Срби који долазе у Солун обавезно га посећују, неки чак одмах по доласку, пре него што се распакују. Родољубив народ“, преноси нам своје утиске хотелски службеник, показујући нам на карти пут до Зејтинлика, највећег војничког гробља у Грчкој. На њему почива преко 20 хиљада војника Антанте, који су погинули на Солунском фронту за време Првог светског рата.

Од центра Солуна до гробља има нешто више од километра. Овај пут без проблема можете прећи пешице. Високи чемпреси Зејтинлика, које је гробљу поклонио светогорски манастир Хиландар, виде се издалека и показују вам пут.

Како да стигнете до српског гробља из Првог светског рата заиста вам може рећи сваки пролазник. Међутим, готово нико не зна да је поред Срба, Француза, Италијана и Енглеза на њему сахрањено и преко 400 руских војника.

Прво што ћете угледати кроз металну ограду гробља нису надгробни крстови. Широка алеја од капије води до православне капеле у византијском стилу. Мало коме је познато да је њу пројектовао руски архитекта у емиграцији Николај Краснов.

Чувајући сећање

Једини човек који познаје историју сваког камена на овом месту је чувар гробља Ђорђе Михаиловић, који већ више од пола века дочекује посетиоце Зејтинлика. Пре уласка у крипту, која се налази испод капеле, 86-годишњи Србин нуди госте домаћом ракијом и цитира им стихове српског песника Војислава Илића Млађег, уклесане у гранитну плочу испод мозаика са арханђелом Михаилом: „Овде су нашли вечно уточиште највећи јунаци данашњега доба“.

„Ја не чувам само гробове, њима већ тешко нешто може да се деси. Ја чувам сећање на оне који у њима леже. Оно је данас много више угрожено“, објашњава Ђорђе, вадећи из црвене паклице „дрине“ цигарету без филтера. Према његовим речима, управо такве су пушили војници за време Првог светског рата и друге цигарете он код себе не држи.

На средини крипте широки меморијални сто је затрпан поклонима, фотографијама и гомилицама земље из отаџбине. Ту су и венци које су положили председници Србије, и капе из времена два светска рата, и ознаке са униформи погинулих у рату 1990-их. Чланци из новина, заставице фудбалских клубова, иконе – о сваком предмету који су у крипти оставили посетиоци Зејтинлика Ђорђе може да вам исприча причу. А како успева да запамти податке буквално о свакој ситници остаје тајна његовог заната.

Последња свећа

У крипти увек горе свеће. У томе Ђорђе види значај и смисао свог посла: да пази да на Зејтинлику увек гори пламен. Зато меморијални сто у крипти никада није у потпуном мраку.

Ђорђе Михаиловић, чувар Зејтинлика.

Недалеко до стола, на поду поред витрине са књигама, налази се фотографија на којој Ђорђе стоји ослоњен на крст на гробу некадашњих чувара Зејтинлика. На крсту су два имена: Саво Михаиловић и Ђуро Михаиловић. Саво, први чувар и Ђорђев деда, стигао је на Солунски фронт као добровољац из околине Бококоторског залива. Управо он је сакупио и сахранио посмртне остатке својих ратних другова. У његово време на Зејтинлику су се појавили и руски гробови. Срби и Грци су из захвалности према руским војницима после рата овамо донели њихове остатке, пронађене на бојиштима у северној Грчкој.

Син Сава Ђуро, други чувар гробља, преживео је још један светски рат. Када су у Солун ушли нацисти, само гробље нису дирали, али су све руске гробове раскопали и споменике срушили. На њиховом месту војници Вермахта су одлучили да сахране своје војнике. Још за време Ђуровог живота, 1950-их, између Немачке и СССР-а је склопљен споразум према којем су посмртни остаци немачких војника са Зејтинлика однесени у Немачку, а руски гробови обновљени на местима где су се раније налазили.

Од 1961. обновљене руске гробове надгледа и чува Ђорђе. Али изгледа да ће треће име на породичном гробу чувара Зејтинлика бити и последње.

„Овај посао сам наследио од свог оца, а он од свог. Наравно, и ја бих у одређеном тренутку требало овај посао да пренесем даље. Али мени се родила ћерка. Тада сам помислио: нема везе, ћерка ће родити сина и он ће наставити породичну традицију. Међутим, добио сам две унуке!“, с радосним или тужним осмехом говори Ђорђе.

Раме уз раме

Из центра крипте лево и десно води неколико уских ходника. На њиховим зидовима су у мермеру уклесана имена погинулих на Солунском фронту. Поред неких презимена могу се видети трагови самолепљиве траке: Срби за табле лепе суво цвеће, свеће и поруке. Неко је плавом хемијском на самом мермеру написао: „Хвала вам на свему“.

Ђорђе каже да је некада у Србији постојао програм на основу којег су Срби бесплатним аутобусима долазили да посете гробље. Али однедавно се новац за одлазак у Солун више не издваја и на Зејтинлик долази знатно мање посетилаца.

Споменик руским војницима који су се борили на Солунском фронту. На стели пише: „Вечно сећање на војнике Русије пале на земљи грчкој“.

Међу именима српских војника на зидовима обложеним мермером понегде наилазимо и на руска имена. Срби и Руси који су се борили раме уз раме и после смрти су остали заједно.

„Нека вас чува Путин! Пренесите му поздрав!“, опрашта се Ђорђе са нама. Осим осмехом, на то немамо шта да одговоримо. Жао нам је што поздрав неће стићи до онога коме је упућен. Али тешко нам је да то кажемо човеку који деценијама хиљадама километара од Русије брише прашину са руских споменика.

Фотографије: Јекатерина Туришева.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“