Америка између змаја и медведа

Од тога на који начин ће бити успостављени односи у троуглу Москва-Пекинг-Вашингтон не зависи само равнотежа снага у свету, него и брзина реорганизације читаве глобалне структуре међудржавних односа. Русија се не окреће према Истоку зато што јој Запад уводи санкције, већ сукоб са САД само убрзава сасвим објективан процес, који смо ми осмислили и који је у нашем интересу. Постоји велики број објективних разлога за јачање глобалне сарадње између Русије и Кине, при чему сви они имају дугорочан, стратешки карактер, што значи да партнерски односи између две земље одговарају суштинским интересима наших народа, истовремено доприносећи процесу стварања новог светског поретка, у којем правила игре више неће диктирати англосаксонска цивилизација.

То разумеју и Москва и Пекинг, али све док лидери наших земаља јавно не објаве нову руско-кинеску стратегију, остаје широк простор за интриге и пропаганду Запада. Иако САД не могу на то да приволе чак ни Европу, оне с времена на време озбиљно почињу да говоре о неопходности да се Кина укључи у „опкољавање“ Русије. Као да заборављају да Кина највећу претњу за себе види управо у политици САД, које оптужује да воде политику обуздавања НРК. А нова турнеја Барака Обаме по земљама тихоокеанског региона само ће учврстити овај став Пекинга.

Разлог је једноставан: Пекинг у Обамином обиласку тихоокеанског региона види покушај да се у овим земљама ојача антикинеска алијанса. Ради се о томе да услед трогодишње блискоисточне кризе и украјинских догађаја, који трају већ пола године, ретко ко обраћа пажњу на заоштравање ситуације у тихоокеанском региону. Локална штампа већ почиње да упоређује ову кризу са 1939. годином у Европи. Територијални спорови око острва и поморских зона су само спољна манифестација напетости која виси у ваздуху над регионом.

Кина није спремна на оружани конфликт, али она постепено појачава притисак на суседе, покушавајући да их примора да попусте у територијалним питањима и желећи да смањи њихову укупну везаност за САД. САД као одговор покушавају да пронађу равнотежу између пружања подршке савезницима и очувања мира са Кином, с тим што оваква игра не може бесконачно да траје.

Више о руско-америчким односима

Односи у троуглу Русија-Кина-САД сада постају кључни за светску политику. Они ће постати значајни колико што су у послератном периоду били односи СССР-САД. Зато је најважније питање како ће се успоставити равнотежа снага у овом троуглу. Да ли ће то бити једнакостранични троугао, или ће се у најоштријем углу наћи САД, којима ће се супротставити НРК и Русија, удружени у борби против „света на амерички начин“?

САД, СССР и Кина

Русија и Кина су две носеће државе Евроазије, док су САД осовинска држава острвске, евроатлантске цивилизације. Непријатељство међу цивилизацијама копна и мора је основа геополитике. У 19. веку Кина, коју су ослабили Англосаксонци, постала је плен Европљана, а касније је и Русија искористила њену слабост. Међутим, од 1920-их Русија је почела да пружа подршку национално оријентисаним снагама у Кини, које су се бориле против западног империјализма.

До друге половине 1940-их Кина, коју је захватио грађански рат, била је зона сукоба између две суперсиле. На крају су на власт дошли кинески комунисти, савезници СССР-а. Почетком 1950-их кинеска и америчка војска су се сукобиле у Кореји. И, уопште узев, 1950-е су период оштре конфронтације имеђу СССР-а и НРК са једне стране и САД са друге.

Односи Кине са СССР-ом и САД су 1960-их били једнако лоши, али ни односи између СССР-а и САД нису били ништа бољи. Све три стране троугла су се налазиле у затегнутим билатералним односима, али притом на међународној сцени, где се главна борба водила између СССР-а и САД, Кина је ипак углавном заузимала антиамерички став, због блискости марксистичке и антиимперијалистичке идеологије.

О дугорочној стратегији окретања Москве ка Истоку
Одлука Русије да оснажи економске везе са Индијом, Вијетнамом, Јужном Корејом и Кином део је добро промишљене стратегије донете много пре украјинске кризе, и није напрасни одговор на „санкције“ Запада, како то желе да представе многи западни медији.

САД су 1970-их одиграле тактичке потезе Кисинџера. Америчко поигравање сукобима између Москве и Пекинга почело ја 1971-72. До друге половине 1980-их односи између Москве и Пекинга су и даље били крајње затегнути, а САД су имале боље односе са СССР-ом и са НРК, него ове две земље међу собом.

За САД је то била веома повољна позиција, јер су могле да подгревају страхове и Руса и Кинеза, да се поигравају њиховим међусобним неслагањима, иако се, уопште узев, не може рећи да су САД из такве ситуације извукле велику корист (можда су највише постигле у Авганистану, где су Пекинг и Вашингтон заједно снабдевали муџахедине оружјем). Па ипак су совјетско-амерички односи остали централна оса светске политике. Кина је била слаба и није представљала значајнију опасност за САД.

После СССР-а

Након самоликвидације СССР-а 1990-их, САД су неко време биле газда у троуглу. Русија је фактички била одустала од самосталне геополитичке стратегије, а Кина није још била започела да активно штити своје интересе на светској сцени, већ је одлучила да најпре ојача и затим постепено шири свој утицај у свету.

Односи САД са Кином и Русијом су ипак остали бољи него односи између Пекинга и Москве. Главни разлог за то није више био сукоб између Русије и Кине, него прозападна оријентација већег дела тадашње руске елите. Импулсивни потези Бориса Јељцина у правцу приближавања Кини нису уверили Кинезе у искрене намере Русије, јер су истовремено могли да примете сасвим несамостално геополитичко мишљење руске власти и њено отворено прозападно деловање.

Међутим, у току последњих 15 година Русија и Кина су заиста почеле да стварају основу за стратешко партнерство, превазилазећи проблеме како у међусобном разумевању, тако и у конкретним спорним питањима. Најлакше су решена питања граница и испоруке руског оружја у Кину.

Много година су трајали преговори о дугорочним енергетским пројектима, и, док се са нафтним пројектима све завршило потписивањем уговора, пројекти са гасом још стоје, јер две стране већ годинама не могу да се договоре око цене. Не постоји ни пуно разумевање по питању како да Средња Азија постане територија која нас уједињује, а не простор за сукобе, иако је и овај проблем могуће решити током стварања новог евроазијског поретка. Међутим, најважније што зближава наше земље је заједничка жеља да светски поредак промене тако да САД изгубе право и могућност да целом свету диктирају своје услове.

И у том смислу су током последњих 10 година односи САД са Кином и Русијом постали лошији, него односи између две државе Евроазије. Ситуација се још није вратила у 1950-е, када смо били савезници, али више није далеко од тога. Између наших земаља нема геополитичких противречности, напротив, ми имамо заједничке стратешке интересе. Немамо ни идеолошке несугласице, јер оба народа на прво место стављају своје право на сопствени, национални пут развоја, не намећући другима свој модел и своје вредности (осим тога, чак и данас у руском и кинеском виђењу света и моралности постоји више додирних тачака него супротности).

Русија и Кина: скоро као савез
Управо завршена посета новог лидера Кине Русији показала је да Москва и Пекинг постају најближи савезници. Узајамно признавање првостепене важности билатералних односа је више него очигледно.

Док су, с друге стране, геополитички интереси Кине и САД, Русије и САД суштински супротстављени, и то тако да се ове несугласице не могу превазићи у оквиру садашњег модела светског поретка. Покушавајући да у тихоокеанском региону контролишу Кину, а у Евроазији Русију, САД не само што су на себе узеле немогућ задатак, него и убрзавају сопствену геополитичку пропаст. То разумеју чак и неки амерички аналитичари, који апелују на Вашингтон да барем изабере „главног непријатеља“.

Проблем је само у томе што ни Обама, ни било ко други у Вашингтону није у стању да заустави ток историје. САД намеравају да задрже глобално вођство путем обуздавања Русије и Кине, али оне за то више немају снаге. Наравно, САД желе да одложе почетак директне конфронтације са Кином и да добију на времену како би обуздале Русију. Због тога су, у принципу, спремне да по неким питањима изађу у сусрет Кини. Али проблем је у томе што Кини уступци нису потребни у другоразредним питањима, већ су за њу важне суштинске ствари, као што је присуство САД у региону. А по тим питањима Вашингтон не само што нема намеру да прави уступке, него, напротив, још покушава и да ојача противнике НРК, образујући антикинеску линију отпора.

Осим тога, Пекинг одлично схвата тактику САД, која се састоји у томе да се најпре обрачунају са Русијом, како би затим прешле на Кину, и, наравно, не само да неће пристати да буде пион у туђој игри, него ће, напротив, појачати свој притисак у тихоокеанском региону, знајући да САД више немају снаге да истовремено контролишу ситуацију на три фронта: блискоисточном, све заоштренијем европском и тихоокеанском.

Време када су САД могле да диктирају своје услове неповратно је прошло. Сада већ све зависи од тога какву ће тактику према Америци изабрати земље које су свесне да је управо она главна препрека њиховом развоју. Пре свега се, наравно, ради о Русији и Кини. А постоји ли бар један озбиљан разлог да Москва и Пекинг против свог стратешког непријатеља иступе појединачно, а не заједно? То је главно питање за САД. За утеху немамо шта да им понудимо, јер се у Кремљу не очекује појављивање још једног Хрушчова.

Руски текст на проталу vz.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.