Специјално за русофиле: Историја Талерхофа, првог концентрационог логора у Европи

За време постојања Талерхофа, неколико хиљада људи је погубљено, а још неколико хиљада је умрло од последица болести, мучења и редовног пребијања. Извор: Зидојче цајтунг.

За време постојања Талерхофа, неколико хиљада људи је погубљено, а још неколико хиљада је умрло од последица болести, мучења и редовног пребијања. Извор: Зидојче цајтунг.

Слабо је познато да се концентрациони логори у Европи нису први пут појавили за време Другог светског рата. Нацисти су, наиме, преузели искуство Аустоугарског Царства из времена Првог светског рата, које је концентрационе логоре користило као средство за вршење репресије према непожељним групама становништва. Упознајте Талерхоф, логор за Русине-русофиле у Галицији.

Међу концентрационим логорима и војним затворима Првог светског рата најпознатији је логор Талерхоф (нем. Thalerhof), који се налазио недалеко од штајерског града Граца. Њега је Аустроугарска, између осталог, користила како би се обрачунала са русинским становништвом своје источне покрајине Галиције, које је било осумњичено за субверзивну делатност, потенцијални сепаратизам и симпатије према Русији.

Галички Русини - то је историјски назив за аутохтоно источнословенско становништво Галиције (Лавовске, Ивано-Франковске, делимично Тернопољске Области данашње Украјине и суседне југоисточне Пољске). Ма како чудно звучало, тамо где се данас налази снажан центар агресивног украјинског национализма пре само сто година, за време владавине Аустријанаца, велики део становништва је доживљавао свој општеруски идентитет и истицао припадност „руском свету“ од Карпата до Камчатке. Русини су писали на посебној варијанти руског језика уз додатак црта локалних дијалекта. Неки интелектуалци су чак своју будућност видели у саставу Русије, при чему су русофилске ставове често заступали и гркокатолички свештеници.

Комплекс логора Талерхоф 1917. Фотографија из слободних извора.

Почетком 20. века је већ било и оних који су, под утицајем моћне пропаганде украјинског пројекта, која је у Хабзбуршкој монархији заживела у другој половини 19. века, почели себе на називају „Украјинцима“, што је назив који историјски не припада области у подножју Карпата. Међутим, антируски оријентисани „самосвесни“ Украјинци још нису чинили већину источнословенског становништва Галиције, а у условима Првог светског рата постојање великог броја проруских симпатизера подстакло је аустријске власти да примене крајње сурове репресивне мере.

Концентрациони логор за Русине отворен је на самом почетку рата. Већина људи је у логор доспела под сумњом да су сарађивали са противничком, тј. са руском војском. Како наводи један од истакнутих америчких стручњака за историју и културу Галиције Богдан Горбаљ, људи су хапшени на основу информација од агената, на основу спискова русофилских организација и претплатника русофилске штампе, као и на основу дојава локалних Украјинаца, Јевреја и Пољака.

У Талерхофу се укупно налазило најмање 20 хиљада затвореника, углавном јавних личности, интелектуалаца, православног и гркокатоличког свештенства. Све до зиме 1914-15, када су изграђене бараке, затвореници Талерхофа су живели у шаторима.

За време постојања логора, неколико хиљада људи је погубљено, а још неколико хиљада је умрло од последица болести, мучења и редовног пребијања. Преживели логораши су у тежим случајевима остали инвалиди или им је, у најбољем случају, трајно нарушено физичко и психичко здравље.

Талерхофски логор је затворен у мају 1917. на основу указа последњег владара Аустроугарске, цара Карла I. У то време је извршена и ексхумација тела 1767 затвореника, који су затим сахрањени у масовној гробници. Логорске бараке су опстале све до средине 1930-их. Данас се на територији некадашњег концентрационог логора налази аеродром Грац-Талерхоф.

Више о Првом светском рату

Талерхоф је постао симбол превентивних репресија према Русинима-русофилима у Галицији. Сећање на време проведено у концентрационом логору дубоко се урезало у народној свести преживелих затвореника и њихових потомака. Тако су у периоду од 1924. до 1932. у Лавову објављена четири тома меморијалног дела „Талерхофски алманах“ (2005. у Русији је објављено реиздање). У истом граду је 1928. отворен Талерхофски музеј. Дан сећања на Талерхоф масовно обележавају и русински емигранти у САД. Посебан култ талерхофских страдања гаје Лемци (Русини-горштаци у Пољској), који, за разлику од становника источне Галиције, до данас одолевају насилној украјинизацији.

Након што је на територији западне Украјине успостављена совјетска власт, сви Русини су проглашени за део украјинског народа, а Први светски рат је третиран као „крвави конфликт међу империјалистима-капиталистима“. Становници Галиције који су страдали због симпатија према Руској Империји и који су имали руски, а не украјински идентитет, нису се уклапали у званична тумачења догађаја из тог периода, тако да је трагедија Талерхофа на много година фактички заборављена.

Последњих година значајно је оживело интересовање за тему Талерхофа. О томе сведочи, на пример, изузетан документарни филм „Трагедија Галичке Русије: Концентрациони логор само за Русе“, који је 2010. снимио телевизијски новинар Алексеј Денисов. Данас годишњи молитвени помен жртвама Талерхофа служе свештеници Лавовске епархије Украјинске православне цркве Московског патријархата. Помен се традиционално одржава на Личаковском гробљу у Лавову.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“