Украјински уџбеници и Велики отаџбински рат

Разорено историјско сећање кримских ђака може се излечити само чињеницама. Извор: ИТАР-ТАСС.

Разорено историјско сећање кримских ђака може се излечити само чињеницама. Извор: ИТАР-ТАСС.

Ускоро ће кримски ђаци о својој прошлости учити из руског уџбеника историје. А донедавно су слушали да се Велики отаџбински рат водио с циљем „преузимања контроле над Украјином“, која је „имала 'среће' да се нађе између Берлина и Москве“. Можемо замислити каква збрка влада у њиховим главама ако им у школи говоре о неком „туђем рату“, а прадеда им прича о херојској одбрани Севастопоља. O овој ситуацији говори директор Института за светску историју РАН Александар Чубарјан.

Дакле, чији је био рат у којем је погинуло 27 милиона људи?

Александар Чубарјан: Украјински народ је учествовао у рату против фашистичке Немачке у саставу Совјетског Савеза. У савременој историографији постоји теорија о томе да су се неки народи борили искључиво у Другом светском рату [Великим отаџбинским ратом се назива одбрамбени рат који је водио СССР против Немачке и њених савезница - прим. ред.]. То, на пример, тврде историчари у Молдавији, аргументујући своју тачку гледишта тиме што је земља наводно „била окупирана од стране Совјетске армије“. Фашистичка Немачка је напала Украјину, као и читав Совјетски Савез. Поменимо да је овакво вештачко издвајање једне земље из састава СССР-а својствено и идеолозима „голодомора“, који тврде да је Москва 1932-33. Украјинце намерно изложила гладовању на националној основи, заборављајући на милионе људи који су у овом периоду умрли од глади у Поволожју и Казахстану.

Довољно је погледати статистику губитака и уверити се да у рату нису страдали Немци или Руси, него Белоруси, локални Јевреји, Кримски Татари, Пољаци и Украјинци. Чији је онда био овај рат у којем је погинуло 27 милиона људи?

Цитат из уџбеника за 11. разред средњих украјинских школа аутора И. Шчупака „Светска историја: најновији период (1939–2011)“. Уџбеник је репоручен од стране Министарства образовања и науке, омладине и спорта Украјине. Објављивање финансирала држава.

А ако говоримо о увођењу руског система образовања и руских уџбеника на Крим, оваква тумачења сама по себи отпадају. Остају, међутим, питања ученика и младих наставника који су се на основу поменутих уџбеника образовали.

У Украјини постоји велики број уџбеника за средње школе. Многи од њих, који су посвећени дугој и тешкој историји Украјине, постављају различита питања, и, мада садрже неке спорне оцене, написани су са научних позиција. Али постоје и уџбеници који једноставно противрече објективној историјској истини.

Највише недоумица код руских научника изазива начин на који је у њима описан период Великог отаџбинског рата. У неким уџбеницима у Украјини постоје опширни сегменти који се односе на украјински национални покрет у време Другог светског рата. Ту су заступљене специфичне оцене овог покрета и његових лидера. Одмах ћу се оградити: украјински уџбеници су уџбеници друге земље и они могу да представљају своју историју онако како желе. Међутим, када се ради и генералном ставу према Великом отаџбинском рату, ту се не ради о проблему националне самосвести, већ о проблему извртања историјских чињеница.

Враћајући се теми учешћа Украјинаца у Великом отаџбинском рату, не треба заборавити да су ветерани који су ослободи Крим и форсирали Дњепар још увек живи. И то нису биле посебне украјинске формације, већ јединице Црвене армије.

Крим - тројански коњ

О предаји Крима Украјини, фамозном „поклону“ Никите Хрушчова, аутори једног од украјинских уџбеника пишу као о тешком терету који је пао на украјинску економију. Све у свему, поклон је био превара, нешто налик Тројанском коњу... Ево и тачног цитата: „19. фебруара 1954, поводом обележавања три стотине година од Перејаславског споразума [споразум којим је козачка територија присаједињена Руском Царству - прим. прев.], Украјини је свечано припојена Кримска Област РСФСР. Тим поводом Президијум Врховног Савета СССР-а је усвојио указ ‘О преласку Кримске Области из састава РСФСР у састав УССР’. То је представљено као ‘доказ пријатељства руског и украјинског народа’. У прво време територијално проширење је било додатни терет за украјинску економију, јер након депортације кримскотатарског народа привреда полуострва се није налазила у најбољем стању. Припајање Крима је, осим тога, нагло повећало удео руског становништва у Украјини, док је совјетско руководство на сваки начин подстицало Украјинце да напуштају Републику“.

Сугерисање младом поколењу да је то био „туђи рат“ није само извртање историјске истине, већ показује и непоштовање према сећању на погинуле. Украјина је у том рату, наиме, изгубила огроман број људи.

Па ипак, аутори украјинских уџбеника инсистирају: „Није народ рат између Немачке и СССР-а назвао Великим отаџбинским ратом, него начелник Главне политичке управе Црвене армије радника и сељака (РККА), комесар армије I реда Лав Мехлис. Овај назив је у листу „Правда“ поновио партијски функционер и милитантни атеиста Јемељан Јарославски. Затим је, 3. јула 1941, формулацију ‘Отаџбински рат совјетског народа’ у свом обраћању преко радија употребио Јосиф Стаљин, како би истакао да су у овом рату сви грађани СССР-а без изузетка били прожети осећањем патриотизма према совјетској домовини. Међутим, историјска анализа процеса и појава, који су се дешавали уочи, за време и након рата, показује да представници многих народа, међу којима су Кримски Татари, Чечени, балтички народи и западни Украјинци, нису сопствене националне интересе поистовећивали са СССР-ом“.

А.Ч.: Као прво, назив „Отаџбински рат“ (свеопшти, свенародни) у светској историји се није појавио тако што га је неко у одређеном тренутку измислио. Отаџбинским се назива онај рат у којем учествује цео народ, и он се води до последњег даха, за сам опстанак државе. Хитлеров план је био да збрише Совјетски Савез, укључујући Украјину, са лица земље. Поменимо да се у Енглеској у овом случају не користи реч „отаџбински“, него се каже „за живот, за спасење, за судбину Британије“. Шарл де Гол је све Французе позивао да се уједине како би се одупрли нацизму. Уопште узев, то је једно те исто значење.

Да ли, говорећи о народима који „нису поистовећивали сопствене националне интересе са СССР-ом“, аутори уџбеника оправдавају сарадњу са непријатељем?

А.Ч.: Све организације које су сарађивале са нацистима осуђене су одлуком Нирнбершког трибунала.

Ми у руским уџбеницима не кријемо да је било око милион совјетских колаборациониста. То су људи различитих судбина, различитих националисти. Већина њих је била у заробљеништву, али је било и оних који су се добровољно предали Немцима.

Припајање Кримског полуострва Украјинској ССР, до којег је дошло приликом обележавања 300-годишњице ‘уједињења’ Украјине и Русије, било је покушај да се на терет Украјине пребаци део моралне одговорности за депортацију кримскотатарског становништва са територије полуострва.

„Најновија историја Украјине 1939-2001. за 11. разред“ (аутори Турченко, Панченко, Тимченко, Кијев, „Генеза“, 2001), страна 129.

Чланови Организације украјинских националиста и њеног оружаног крила Украјинске побуњеничке војске свесно су сарађивали са нацистима. Друга ствар је што су затим, схвативши да Немачка не жели да подржи формирање независне украјинске државе, дошли у сукоб са Немцима. Бандера је тада доспео у немачки затвор.

Савремени украјински историчари злоупотребљавају национална осећања Кримских Татара. Да ли је то данас поуздан политички потез?

А.Ч.: Издвајати међу сарадницима окупатора Кримске Татаре као народ је неефикасан корак. Људи нису постајали издајници по националном принципу. Зато су и рехабилитовани Немци из Поволожја, Чечени и Ингуши. Сада је донет и указ о рехабилитацији Кримских Татара, Грка и Јермена, који су живели на територији Крима. Што, узгред, украјинске власти нису учиниле након што је Крим припојен Украјини.

Читаве породице Кримских Татара су исељене са Крима у Узбекистан. Како је овај историјски тренутак описан у најновијим руским уџбеницима и да ли видите тешкоће у излагању овог догађаја?

А.Ч.: У нашим уџбеницима народи се не квалификују као издајнички и наводи се да, ако су и постојали људи различитих националности који су сарађивали са Немцима, то није кривица целог народа и није могло да се користи као разлог за њихов прогон за време рата. У уџбеницима се наводи да је депортација злочин државне власти, за којим је уследио раније поменут указ о рехабилитацији и обнављање њихових права.

Да ли ће у уџбеницима који ће се користити на Криму бити речи о овој рехабилитацији?

А.Ч.: У тренутно важећим уџбеницима то неће бити могуће. Међутим, у Концепту јединственог уџбеника то ће бити обавезно поменуто. Имамо још времена да унесемо потребне корекције.

У украјинској школи су појмовима нације и националности посвећене посебне лекције. Да ли је то пракса и у свету?

А.Ч.: Ја сам такође скренуо пажњу на веома опширне сегменте у уџбеницима који се односе на појмове „нације, етноса итд.“, што више одговара уџбеницима социологије, филозофије или уопште друштвених наука. У другим земљама уџбеници историје не садрже такве теме.

Да ли је стављен акценат на утемељење националне самосвести, идентитета и државности Украјине? У принципу је таква варијанта презентовања материјала могућа. Али онако како је налазимо у украјинским уџбеницима, очигледно је преувеличана и исполитизована.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском