Први интервју новог председника Украјине

Петар Порошенко: „Где сте видели [насилно преузимање власти]?“. Извор: РИА „Новости“.

Петар Порошенко: „Где сте видели [насилно преузимање власти]?“. Извор: РИА „Новости“.

Дописнику московског листа „Комерсант“ пошло је за руком да поразговара са Петром Порошенком. Разговор је био помало конфузан, али ово је први интервју који је дао будући председник Украјине. „Руска реч“ преноси интервју у целини.

Комерсант: Што се тиче федерализације, Ви непрекидно понављате да је Украјина унитарна државна, да неће доћи до федерализације. Зашто? Ако погледате, у близини се налази велики број федералних држава, као што су Русија, Немачка најзад...

Петар Порошенко: Пољска, Белорусија... Је ли тако? Није. Ни Пољска, ни Белорусија, ни Молдавија... Нема поред нас федералних држава. Само Немачка и то је све.

А Русија?!

Па добро. Русија по територији заузима половину света. Али Русија, у суштини, није федерална држава. Федерална држава значи слаба централна власт. Можете ли рећи да је у Русији централна власт слаба?

Није слаба.

Једноставно знам да никаква овлашћења нису делегирана. Наши региони ће имати, након што спроведем децентрализацију земље, а не федерализацију, суштински већа овлашћења, него што имају субјекти федерације у Русији.

Можда треба да се договоримо о терминима? Можда децентрализација и јесте федерализација?

Не, није. Зато што децентрализација значи када ми, с једне стране, остављамо овлашћења јаком центру, али, са друге стране, регионима и општинама делегирамо право да решавају већину проблема из свакодневног живота људи, како због решавања ових проблема они не би морали нужно да се обраћају центру.

Али и ја о томе говорим.

Ту спадају и проблеми који би могли да узнемиравају или брину становништво које говори руски. На пример, на ком језику треба говорити. Зашто неко покушава да постави питање о другом државном језику? А зашто ми покушавамо да приморамо грађанина који живи у Тернопољу, у Лавову, у Житомиру, у Виници, у Полтави, у Чернигову, у Черкасима, по сваку цену да га приморамо да други језик буде руски? То не треба радити. Имамо одређени status quo и зар све промене не треба да буду оријентисане ка томе да решавамо проблеме који некоме сметају да живи?

Ви [Руси] сте, ето, заузели нашу, украјинску бушотину – да ли за њу треба неко да плати? Из ње се добија гас. Ту су уложене украјинске инвестиције из државног буџета. Ко? Треба ли за то да се плати, шта ви мислите?

Па не треба их приморавати. Треба једноставно дозволити становницима Донбаса да говоре на руском и озаконити то право, а не треба их плашити да ће им оно бити одузето.

На пример, становник Донбаса сматра да проблем тога да он нема званичан језик, који може у пуном обиму да користи у свом животу, притом не само у свакодневици, не постоји, зато што данас, на ком језику неко говори у својој породици или на послу, или било где, тај проблем не постоји, и ви то знате боље него било ко други. Када се говори у органима локалне самоуправе, у судовима или негде другде на руском, тај проблем такође не постоји. Али право да се то право штити... Човек можда може да затражи. Добро, ево ја тражим да са мном свуда у Донбасу разговарају на руском језику, ако ја то желим. Ви имате на то право. И то је право општине. Ако је општина тако одлучила, нека са њим разговарају макар и на руском. Можда, негде у Јенакијеву и на енглеском. То је ваше право. А управо то право треба да буде делегирано. Њега нико није ограничавао. Управо то је децентрализација.

Да ли се слажете да је дошло до насилног преузимања власти у Украјини?

Ко вам је то рекао?

Сви смо то видели у директном преносу на телевизији, на пример.

Где сте ви то видели? Какво насилно преузимање? Шта је ко заузео, наведите ми. Ево ја сам 1. децембра, само да знате, а то су пренели сви ТВ канали света, управо устао у заштиту полиције и спречио ма какво насилно преузимање центара администрације.

То је мој принципијелни став, који је важио за време свих конфликата. Био сам принципијелно против заузимања било каквих зграда. И како се данас показало, мој став је подржала апсолутна већина украјинских грађана.

Тако је, опростите, став према којем неко покушава да оправда своје потезе тиме што тврди да држава Украјина не постоји, једноставно махинација. Када неко покушава да оправда своје потезе тиме. Увођење јединица стране државе на територију друге државе - то се назива кршењем међународног права, то се назива актом агресије. И то није ни добро ни лоше. Ја говорим без емоција. Једноставно постоји став. Ако сматрамо да је овај случај могуће предати неком међународном суду (постоји Међународни суд у Хагу, постоји Међународни суд УН), хајде онда да изаберемо неку судску инстанцу и нека они пресуде. То је такође једна од могућности коју можемо искористити.

Али ми можемо отприлике да претпоставимо како ће пресудити суд у Хагу.

Нађите неки други суд. Нађите суд у Стокхолму.

Ми немамо...

Ми имамо. Међународни арбитражни суд у Санкт Петербургу. За решавање трговинских спорова. Једноставно, учествовао сам у потписивању споразума о слободној трговини у Заједници независних држава (ЗНД), који је требало да профункционише. ОК, то је неконструктивно.

Значи, ви сматрате да на свету не постоје судови који су у стању да решавају овакве међудржавне проблеме? Постоје. Зато су основане УН.

А погледајте: данас као последица свих тих потеза Русија се, на жалост, нашла у међународној изолацији.

Али посета Владимира Путина Кини не говори о томе да се Русија налази у међународној изолацији.

Па добро. Ја то не говорим злонамерно. Говорим о високој цени коју данас сви плаћају.

Са саосећањем?

Наравно. Мени то није пријатно, говорим о изолацији и ја се томе нимало не радујем. Наравно, управо са саосећањем. Није све то вредно ове цене коју данас цео свет плаћа, а Русија и Украјина посебно.

Да, хтео сам да Вас питам: јесте ли желели да постанете председник?

Ја то узимам на себе као крст, ако разумете то поређење.

Хоћете ли плаћати гас?

Гас? Хоћемо ли плаћати? Наравно, хоћемо. Какву цену...

Да ли као и раније инсистирате на 268 долара за 1000 кубних метара?

Ја засад нисам привредни субјект.

Али имате своју тачку гледишта.

Сматрам да држава Украјина ништа није дужна. Ми имамо привредне субјекте, имамо споразуме међу привредним субјектима, који се као ђаво из кутије стално мењају: час је 260, час 460, час 550. То уопште није тржиште. Хтео бих да за гас плаћамо тржишну цену. Нећу да плаћамо политичке цене.

Али сада ипак треба да буде плаћен дуг који постоји?

А да ли постоји дуг за преузете објекте „Черноморњефтегаса“? Да ли за њих треба платити? Ви сте, ето, заузели нашу, украјинску бушотину – да ли за њу треба неко да плати? Из ње се добија гас. Ту су уложене украјинске инвестиције из државног буџета. Ко? Треба ли за то да се плати, шта ви мислите? Она се налази на територији Херсонске Области. Тамо је извршен десант.

Али о томе, вероватно, треба посебно разговарати.

Погледајте како је то занимљиво. Дуг треба платити, а о томе треба разговарати. О свему треба разговарати. Видите, питали сте ме треба ли платити дуг? А ја вам кажем да о свему треба разговарати...

Руски текст на сајту „Комерсанта“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“