„Село у човеку буди стваралачки потенцијал“

Иван: Село у човеку буди стваралачки потенцијал, пружа могућност самопотврђивања и нормалног непосредног контакта са људима. Фотографија из личне архиве.

Иван: Село у човеку буди стваралачки потенцијал, пружа могућност самопотврђивања и нормалног непосредног контакта са људима. Фотографија из личне архиве.

У руском друштву је стално присутна тенденција преласка становништва из села у град. Међутим, има и супротних примера, који увек изазивају чуђење. Представљамо једног младог Московљанина, који је по завршетку факултета у потрази за мирним, здравим и испуњеним животом напустио престоницу и настанио се у селу.

„Једноставно сам купио карту и отпутовао…“

Иван има 30 година, а последњих 8 живи у селу. По завршетку студија историје на Московском државном универзитету „Ломоносов“ (МГУ), Иван је одмах из Москве отпутовао у село Кинел-Черкаси у Самарској Области.

„Рођен сам и одрастао у Москви. Имао сам срећно детињство у совјетско време, а онда су наступили тежак прелазни период и године перестројке. Тада сам први пут помислио како би било лепо живети у селу. Чини ми се да сам већ у седмом разреду био сигуран да нећу остати у граду“, прича Иван.

Према Ивановим речима, у данашње време живот у граду има толико недостатака које не могу да компензују ни бројне могућности и привилегије граду. Највећи недостаци градског живота су лоша еколошка ситуација, брз темпо живота и мало слободног времена.

„Село у човеку буди стваралачки потенцијал, пружа могућност самопотврђивања и нормалног непосредног контакта са људима“, објашњава наш саговорник. „Поред тога, само у селу, на својој земљи, човек се може осетити заиста слободним. У селу нема осећаја скучености и тескобе.“

Иван је једноставно купио возну карту и отпутовао „у слободу“. „Када сам завршио факултет, одмах сам отишао из града. Нисам се посебно припремао за живот у селу. Једноставно сам отишао да живим у кући у којој је рођен мој отац, у селу где су последњих 250 година живели моји преци. Зато је у почетку све било једноставно, мада није било лако средити доста запуштену породичну кућу и имање. Међутим, у селу увек има посла око куће и имања, то је нормално.“

Ивану није било тешко да нађе посао. Младог, тек свршеног студента универзитета „Ломоносов“, радо су примили као наставника историје у сеоској школи. Помогла му је и породична традиција преношена с колена на колено, захваљујући којој је овладао различитим вештинама и занатима. Иванова главна преокупација било је оснивање и развој војно-историјског клуба. До сада је кроз клуб прошло више од 250 деце. Најмлађи чланови имају свега 5 година. Многи чланови клуба били су веома успешни у такмичењима у историјском мачевању, познавању старих заната, гађању луком, као и у историјској реконструкцији.

„Основни зататак клуба је просветни и образовни рад. Деци причамо о нашој херојској прошлости и о начину живота наших предака. Поред тога, пружамо им могућност самопотврђивања. Наиме, сву одећу, посуђе и оклопе правимо сами. Осим историјске реконструкције, учествујемо и на такмичењима у историјском мачевању и гађању луком. Дакле, никада нам није досадно.“

За Ивана је живот у селу лак, иако је, према статистичким подацима, животни стандард у селу нижи него у граду. Међутим, млади историчар сматра да цифре не треба увек прихватати буквално и да животни стандард у сеоској средини пре свега зависи од упослености становништва у конкретном месту. „Као прво, нису сва села иста, а ја сам имао среће да се настаним у традиционално богатом региону, где су људи доста имућни, и што је још важније, вредно раде. Уз то, инфраструктура је добра“, каже Иван. „Као друго, висина зараде није најважнији показатељ доброг животног стандарда. Например, у науци се приликом процене животног стандарда као основни показатељ узима квалитет живота (здрави прехрамбени производи, здравље и слично), а не висина дохотка. Дакле, у селу имамо све што је потребно да бисмо живели добро: једемо свежу и квалитетну храну, удишемо чист ваздух и физички смо активни. Не сме се заборавити да је потрошачко друштво многим људима наметнуло потребу за комфором. Мислим да је њима тешко угодити.“

Козаци у селу

Према једној од верзија, село Кинел-Черкаси су основали украјински козаци. Ако је то тачно, онда су сви становници овог села потомци козака. Када се упознао са тамошњим козацима, Иван им се ускоро прикључио.

„Козаштво ми је веома разумљиво и блиско. Савремени козаци помажу државним органима у одржавању јавног реда и мира, баве се патриотским васпитањем деце и очувањем старих традиција, али и заштитом животне средине. Имамо много заједничког“, каже некадашњи Московљанин.

Сада Иван има чин натпоручника Волшког војног козачког друштва и бави се патриотским васпитањем младих. Поред тога, покренуо је свој блог на Интернету на коме објављује материјале са историјском и социјалном тематиком и представља своје занатске производе.

„Не желим само да људима причам о историјским догађајима, чињеницама и датумима. Пре свега, желим да их научим да правилно разумеју историју наше земље, да часно и савесно раде, јер се прави патриотизам не потврђује само речима, већ делима“, закључује Иван.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“