Од Слатине до Севастопоља

„Учтиви људи“ на Криму у марту 2014. Извор: РИА „Новости“.

„Учтиви људи“ на Криму у марту 2014. Извор: РИА „Новости“.

Пре петнаест година, у ноћи између 11. и 12. јуна 1999, дошло је до једног од најупечатљивијих и најмање очекиваних догађаја у историји нове руске спољне политике: руска војска је сама, без договора са било ким, заузела приштински аеродром „Слатина“. Иако резултати тог потеза нису били упечатљиви, сада се може рећи да је тај догађај значио почетак окретања Русије од Запада. То окретање још увек траје, а преузимање Крима је једна од коцкица новог геополитичког мозаика који се ствара од тог времена.

Комбиновани батаљон руских десантних снага, који се налазио у саставу међународне војске у Босни и Херцеговини, без договора са командом мировних снага извршио је у ноћи између 11. и 12. јуна 1999. усиљени марш до Аутономне Покрајине Косово и преузео контролу над приштинским аеродромом „Слатина“. Управо на том аеродрому се очекивало слетање авиона НАТО-а, који је требало да, почев од 12. јуна, врше транспорт и размештај западног мировног контингента на основу резолуције Савета безбедности УН 1244.

Овај документ, који је усвојен 10. јуна после дугих дипломатских спорења, предвиђао је фактичко одвајање Косова од Савезне Републике Југославије (уз формално задржавање њене јурисдикције) и креирање међународног протектората под заштитом јединица НАТО-а на овој територији. Документ је предвиђао да југословенске оружане снаге сасвим напусте Косово, а да команда пређе на структуре албанске Ослободилачке војске Косова под контролом представника УН.

Оштар потез Москве био је сасвим неочекиван.

До тог тренутка Русија је, иако је према војној ваздухопловној кампањи НАТО-а против Југославије имала веома негативан став, фактички помагала западним земљама да убеде Слободана Милошевића да напусти Покрајину. (Напоменимо да је Алијанса после три месеца бомбардовања очигледно наилазила на проблеме техничког, политичког и моралног карактера.)

Управо то је био задатак Виктора Черномирдина, специјалног изасланика председника Русије, који је заједно са председником Финске Мартијем Ахтисаријем водио преговоре о Косову, док је истовремено деловао у Савету безбедности УН и у оквиру Г-8.

О томе како је донета одлука о заузимању приштинског аеродрома постоје сећања учесника и велики број легенди. Све до екстравагантне верзије о томе да је цела операција наводно почела у договору са САД, како би се улила нада косовским Србима и спречило њихово бекство или избијање герилског рата.

Заузимање аеродрома је изненадило многе високопозициониране руске државнике. Морали су да се правдају пред збуњеним и разбеснелим западним саговорницима, покушавајући да у ходу објасне изненадну и недоговорену измену планова.

У војноисторијски фолклор ушла је размена порука између команданта НАТО снага у Европи Американца Веслија Кларка, који је захтевао да се аеродром силом очисти од Руса, и команданта снага Алијансе на Балкану Британца Мајкла Џексона, који је категорички одбио да то учини: ја, рекао је, нисам спреман да започнем трећи светски рат...

Неколико дана касније руске десантне јединице напустиле су аеродром. Русија на окупираном Косову није добила свој сектор надлежности, али су наши војници били распоређени у рејонима које су насељавали Срби и који су припадали секторима Немачке, Француске и САД.

Четири године касније Русија је напустила Косово и Босну: процењено је да је њено присуство прескупо, а стратешка корист од њега недовољна. У том контексту смели маневар из јуна 1999. тим пре је изгледао као бесмислена авантура.

Међутим, у дугорочној ретроспективи заузимање приштинског аеродрома са симболичке тачке гледишта изгледа много значајније, него што се тада чинило. Освајање „Слатине“ је постало нека врста епиграфа на почетку новог поглавља у односима Русије према околном свету.

Два месеца касније премијер Русије и званични наследник Бориса Јељцина је постао Владимир Путин, а следећу годину земља је већ дочекала без Јељцина у Кремљу.

НАТО кампања против Југославије означила је прекретницу у начину на који је Русија доживљавала Запад. До тада у новој Русији није долазило до тако снажног таласа антиамеричких осећања. У ствари, ни у СССР-у није било сличних примера, јер је супротстављање Сједињеним Државама тада било посао државне машинерије и званичне пропаганде, док у овом случају руска власт није била расположена да се супротставља Вашингтону, нити је била заинтересована да распирује антизападна осећања.

Руководство је пре покушавало да избегне озбиљан конфликт, док је одлучна осуда не само рата, него пре свега његовог образложења (хуманитарна интервенција, заштита грађана од самовоље државе) потекла од руске јавности.

Није случајно што се Косово увек изнова појављује у руским спољнополитичким разматрањима као референтна тачка.

Судбина Југославије, а посебно њена финална фаза, за руску свест је показатељ безграничних апетита Запада. Они се, кажу, нису смирили, док се велика, успешна и самостална земља није претворила у гомилу малих држава лишених сопствених амбиција. Бомбардовање земље коју су Руси традиционално доживљавали као блиску и пријатељску, није могло да прође без оштрих реакција. Косовска ситуација је била још једна кап у чаши општег разочарања резултатима трансформација 1990-их: пола године пре почетка НАТО рата Русија је, наиме, доживела банкрот, који је покопао сан о њеном успешном развоју.

Најзад, распад Југославије који је уследио и ширење НАТО-а створили су у Русији осећање немоћи пред западном политиком и њеним покушајима да Европу уреди према сопственим мерилима (покушаји да се уреди цео свет почели су касније, после 11. септембра 2001).

Заузимање приштинског аеродрома у тренутку када је све већ било одлучено и када је Србија неповратно изгубила Косово, требало је да докаже (пре свега нама самима) да се Русија није помирила са статусом другоразредне државе. И то не толико у смислу могућности, које су тада биле очигледно ограничене, колико у идеолошком смислу.

Ентузијазам с почетка 1990-их, када је на таласу демократских промена Москва искрено покушавала да се готово по сваку цену уброји међу „цивилизоване земље“, доста брзо је пресушио.

Јер цена је дефакто подразумевала одустајање од стратешке самосталности и прихватање геополитичких тенденција које су довеле до краја Хладног рата. Али које притом нису реализоване у потпуности, већ са перспективом даљег кретања према истоку и даљег ширења сфере утицаја Запада.

Прикључивање Русије Г-7, које су јој остале силе омогућиле као врсту „аванса“, упркос лошим тенденцијама развоја земље, имало је за циљ да се Кремљу пружи морално задовољење, а да му се истовремено наметне и нова реалност.

Потез руских десантних снага из 1999, који је прекршио сва очекивања и договоре, био је симболично одбијање да се та реалност прихвати.

Наставак у том правцу није одмах уследио, већ је спољна политика првих година владавине Владимира Путина пратила основни принцип из Јељциновог времена – постати део западног друштва, пронаћи у њему свој „кутак“. Наравно, како се Русија временом изнутра све више консолидовала и јачала, њено руководство је за себе тражило све равноправнији положај.

Дошло се до приближно истог резултата као и 1990-их: одбацивање западне политике као такве, почев од њене идеолошке основе, па све до практичних мера остваривања западних вредности. Уследио је жесток информациони напад на Кремљ, који у њему поприма црте светског зла.

Треба се сетити да је три месеца након косовског „салта“ на Западу покренута моћна кампања која је руско руководство представила као труо лоповски режим, тесно повезан са „руском мафијом“ (случај „Bank of New York“, који је затим доста нечујно оспорен и нестао из јавности).

Претходни циклус је окончан заузимањем приштинског аеродрома, док се наредни завршио појављивањем „учтивих наоружаних људи“ на Криму [популаран назив за неидентификоване људе који су одржавали ред на Криму током спровођења референдума о незaвисности - прим. ред.].

Док је „заузимање Приштине“ био гест одважног очајања, успех у Симферопољу је показао способност да се ефикасно постигну постављени циљеви. Оба догађаја повезује неверица Москве да је дипломатским путем могуће заштитити сопствене интересе. То је могуће само непосредном демонстрацијом силе, „усиљеним маршем“ ка новом устројству ствари.

Руске дипломате су 1999. предано покушавале да смање услове капитулације за Београд, али су сви реално схватали да сам исход битке они не могу да промене. Кримско питање спада у исту категорију.

Многи западни саговорници су сада у недоумици, због чега је био нужан тако оштар потез: исто то се, најзад, могло постићи корак по корак, поштујући међународне правне формалности. Јер мало ко данас сумња да је већина становника Крима заиста прижељкивала припајање Русији. Москва је, међутим, уверена да се ништа реално не може постићи без примене изузетних мера. Када се ради ширењу сфере утицаја Русије, њени партнери и саговорници, чак и они који су према њој позитивно расположени, удружују се како би спречили ово ширење: јер сви се исувише боје великог „руског медведа“.

Ово тумачење не потврђује толико искуство из времена после Хладног рата, колико дипломатска историја 19. века. Хладни рат је био управо изузетак, кратак и непоновљив период, када је Совјетски Савез био толико моћан у војнополитичком смислу да је био у стању да балансира са читавим удруженим Западом и води дипломатско погађање са позиција сталне експанзије (иако не увек успешне), а не разматрајући услове повлачења.

Заузимање аеродрома „Слатина“ је показало прототип другачије политике, али није представљало прекретницу. Крим, међутим, изгледа управо као суштински преокрет, иако наставак у том правцу засада није уследио.

Тактички маневри у вези са Украјином су разумљиви, јер ризици су заиста велики. Међутим, пред Русијом стоји много значајније питање. Да ли ситуацију треба да искористи како би се озбиљно посветила преоријентацији ка Азији, јачању стратешких веза са Кином и другим незападним центрима, што, наравно, има значајне предности, али и очигледне недостатке.

Или, још једном подижући улоге у вечитој борби са Западом за уважавање, ипак треба да задржи западну оријентацију као основну, као и током последњих неколико векова. Овај избор Русија засад није начинила.

Руски текст на порталу gazeta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“