Сергеј Лавров „пописао инвентар“ руско-српских односа

Посета министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова Србији 16. и 17. јуна карактеристична је за развој билатералних односа двеју земаља. Посета се одиграла у спољнополитичком контексту чију су интонацију дале изјаве високих српских званичника о могућем обустављању радова на „Јужном току“ у Србији, као и о отвореном оријентисању Београда на Немачку.

Дводневна посета Сергеја Лаврова Београду одређена је сложеним унутрашњим и спољним контекстом у којем је реализована. Извор: РИА „Новости“.

Током два дана посете Београду, што је према дипломатским мерилима дуго, шеф руске дипломатије се састао са свим кључним личностима српског руководства: председником Томиславом Николићем, премијером Александром Вучићем и министром спољних послова Ивицом Дачићем. Дипломатским језиком речено, резултати преговора објективно одражавају позитиван карактер руско-српских односа.

Србија обуставља „Јужни ток“?

Значај посете је одређен сложеним унутрашњим и спољним контекстом у којем је реализована. Буквално неколико дана пре доласка Сергеја Лаврова у Београд из српског кабинета је зазвучала двосмислена, да не кажемо провокативна, изјава која се односи на обустављање радова у Србији на кључном пројекту билатералне сарадње, изградњи гасовода „Јужни ток“. У јеку унутрашњеполитичких дебата у Бугарској по овом питању и обустављања радова на бугарској деоници потпредседница Владе Србије и некадашња министарка енергетике (сада министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре) Зорана Михајловић, иначе позната као неко ко није наклоњен Русији, покушала је не само да се угледа на историјског противника своје земље у балканском региону (Софију), него и да снажније „закачи“ Москву. Она је изјавила: „Док се не окончају разговори Бугарске са Бриселом и Европске уније са Русијом, и ми стојимо“. Или ће „стајање“ трајати „док Русија не промени руту [гасовода]“, додала је министарка Михајловић.

Није тајна да у самој Европској унији данас постоји неколико „центара моћи“, што од земаља кандидата захтева умеће да балансирају међу њима. Међутим, овакво балансирање често доводи до потпуно супротних резултата, тј. до изражене оријентације ка једној страни.

Притом је она изабрала да прећути да је руту Јужног тока Русија фиксирала још почетком 2008. у оквиру руско-српских међувладиних споразума о сарадњи у сфери енергетике. Управо су обавезе страна у вези са „Јужним током“ биле главна тачка тих докумената које је касније ратификовала Скупштина Србије и које су потврдиле све касније националне владе.

Није никакво чудо што је премијер Србије Александар Вучић пожурио да изјави да Влада није донела никакву одлуку о обустављању радова на пројекту „Јужни ток“. Међутим, за Русију је било значајно да „из прве руке“ чује потврду оваквог става.

Сергеј Лавров и Александар Вучић: руковање пред заставом ЕУ. Извор: РИА „Новости“.

Могућност за то пружила је посета Сергеја Лаврова. Током београдских преговора Русија и Србија су потврдиле постојеће договоре у вези са пројектом „Јужни ток“ и неопходност његове реализације. „Све одлуке које су досада донете остају на снази. Није дошло ни до какве промене планова“, истакао је Лавров и додао да Москва полази од тога да „све остаје како је раније договорено“. „‘Јужни ток’ је једино системско решење проблема снабдевања гасом југоистока Европе“, потврдио је министар Лавров.

Недоследности у ставу Србије, а посебно Бугарске, у вези са питањима реализације овог пројекта постају све уочљивије у контексту активне и конструктивне улоге Аустрије. Герхард Ројс, генерални директор аустријске нафтне компаније OMV, највећe у Централној Европи, ових дана је апеловао на Европску унију да убрза реализацију пројекта „Јужни ток“. Према његовим речима, „Европска унија не би требало да обуставља преговоре о ‘Јужном току’, већ би, напротив, требало да их убрза“. А током планиране посете председника Русије Владимира Путина Бечу предвиђено је да 24. јуна буде потписан споразум акционара заједничке пројектне компаније, задужене за изградњу аустријске деонице гасовода до крајњег пункта у насељу Баумгартен, где се налази чвориште за дистрибуцију гаса на европском нивоу (Central European Gas Hub).

Немачка као спољнополитички оријентир Србије?

Међутим, сложена ситуација око пројекта „Јужни ток“ је само један од показатеља утицаја Европске уније на политику Србије и других балканских земаља у најразличитијим сферама. Упорна тежња Србије да што пре постане чланица ЕУ већ представља одређени „фактор ризика“ за руско-српске односе, упркос изјави коју је током посете Лаврова дао његов српски колега Ивица Дачић о томе да његова земља „жели и Европску унију и настављање добрих односа са Русијом“. Како показује искуство садашње украјинске кризе, управо је тежња Европске уније и низа њених чланица на челу са Пољском и балтичким земљама да убрзано увуку Украјину у орбиту ЕУ довела до веома озбиљне кризе регионалних размера.

Постоје показатељи да „нове-старе“ власти Србије намеравају да за главни спољнополитички оријентир земље прогласе Немачку.

Осим тога, није тајна да у самој Европској унији данас постоји неколико „центара моћи“, што од земаља кандидата захтева умеће да балансирају међу њима. Међутим, овакво балансирање често доводи до потпуно супротних резултата, тј. до изражене оријентације ка једној страни.

У случају Србије ради се о показатељима који су се појавили последњих недеља о томе да „нове-старе“ власти земље намеравају да за главни спољнополитички оријентир прогласе Немачку. Овакав став, који је фактички изнео премијер Александар Вучић приликом своје недавне посете Немачкој, објективно може да учини Србију зависном од геополитичких сценарија и планова Берлина, који се не поклапају увек са интересима ЕУ и интересима балканског региона.

Према Вучићевим речима, „Немачка је највећа и најважнија земља и за нас и у целој Европи“. Српски премијер је додао да је Србија сувише мала како би могла да буде партнер Немачке, али да она „жели да буде њен савезник“, и да због тога „Србија жели да се мења“. Покушајмо да утврдимо у којој мери савез са снажном Немачком одговара интересима Србије, као и какве промене објективно одговарају интересима Берлина.


„Јужни ток“ добио неочекивану подршку
„Јужном току“, једном од најскупљих и најзначајнијих инфраструктурних пројеката „Гаспрома“, коме је због догађаја у Украјини прогнозирана блокада, у помоћ је притекла Аустрија. Заузврат она ће добити могућност да кроз руски гасовод транспортује сопствени гас, који добија са налазишта на Црном мору. На тај начин противници „Јужног тока“ су изгубили најважније адуте, јер више неће моћи да називају „Гаспром“ монополистичким власником гасовода.

Разматрајући могућности и циљеве нарастајуће финансијске и привредне снаге Немачке и њене улоге у европским политичким процесима, Томас Клајн-Брокхоф, задужен за стратешка питања у Немачком Маршаловом фонду, и Ханс Маул, професор Универзитета у Триру, веома аргументовано упозоравају да ће немачке власти покушати да финансијску помоћ коју пружају европској зони и партнерским земљама Европске уније искористе како би постигле „версајски диктат без рата“.

Немачка под надзором ЕУ

У новембру 2013. исте забрињавајуће процене већ је објавила Европска комисија. Она је званично поставила Немачку „под стално посматрање“. Тако се назива процедура која подразумева контролу развоја ситуације у некој од „сумњивих“ чланица Европске уније. Пре тога се ова процедура примењивала на „проблематичне“ земље и подразумевала је пажљиво праћење буџетске политике владе у погледу испуњавања антикризних захтева ЕУ и ММФ-а.

Међутим, у случају Немачке замерке се односе на сумњиво висок ниво трговинског суфицита, који је достигао скоро 20 милијарди евра. По мишљењу Европске комисије, овај резултат је постигнут на рачун вештачког пораста извоза у условима економских проблема које преживљавају главни трговински партнери Немачке, међу којима су земље Централне и Источне Европе. „Треба да проверимо“ да ли висок суфицит Немачке ремети „функционисање европске економије у целини“, изјавио је председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо.

У самој Немачкој је извештај Европске комисије изазвао негативну реакцију и они су покушали да на њега што пре забораве. Саветник Владе Немачке за економска питања Фолкер Виланд је трговинске успехе своје земље објаснио као „резултат деловања тржишта“, а његов колега Ларс Фелд је чак изјавио да је у питању „успешна формула“ Владе Ангеле Меркел.

Међутим, Жозе Мануел Барозо не налази да је ова аргументација убедљива. Он сматра да водеће економске државе Европе сносе „посебну одговорност“ за ситуацију у целој европској зони. Што значи да оне не треба да „играју на добитак“ и да „јуре за успехом“, него да помажу да се успостави уравнотежена зона евра, подстичући појаву „нових држава налик Немачкој“ на континенту.

Треба подсетити да раније руководство Србије на челу са председником Борисом Тадићем, и поред јасног усмерења ка европским интеграцијама, ипак ниједну од земаља ЕУ није хтело да прогласи за свој оријентир. Тада се говорило о четири равноправна међународна ослонца које чине САД, Европска унија, Русија и Кина. Док Београд сада, изгледа, покушава да изгради посебне „стратешке“ односе са Берлином, рачунајући, очигледно, на повластице приликом приступања ЕУ и заштите својих интереса на Балкану – у региону, који је за Немачку одувек био војнополитички и економски приоритет.

Ова тенденција, без сумње, није промакла руском руководству. Тим пре што је она дошла као додатак на укупно погоршање односа између Запада и Русије, чему је у приличној мери допринела и канцеларка Немачке Ангела Меркел. Разумљиво је да је Москва заинтересована да „попише инвентар“ кључних праваца руско-српске сарадње, не желећи да реализација већ постојећих и припрема нових споразума и договора зависи од економске експанзије Немачке и компликованих односа између Берлина и Брисела, Лондона и Париза. Међутим, овакав прилаз никако не сведочи о неком „повећаном притиску“ на Србију од стране Русије с циљем да се „блокира европска интеграција Србије“, о чему је, коментаришући актуелни развој догађаја, говорила српски политиколог Јелена Милић у интервјуу за AFP.

Најзад, у преговорима Сергеја Лаврова у Београду постојао је и трећи аспект - општеевропски. Србија ће 2015. председавати ОЕБС-ом. И, узимајући у обзир заоштравање ситуације у Украјини, Београд ће очигледно морати да „рашчишћава“ украјински проблем у име ОЕБС-а, а не Европске уније или НАТО-а. Односи Москве са садашњим руководством ОЕБС-а, којим председава председник Швајцарске Дидије Буркхалтер, развијају се отежано, а сама организација је последњих година озбиљно изгубила на утицају.

То Србији пружа јединствену прилику да уз подршку Русије поврати оно место у европским и светским оквирима које је изгубила још 1990-их.

Петар Ахмедович Искендеров je кандидат историјских наука, старији научни сарадник Института за славистику РАН.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“