Шта то ради Лукашенко?

Након што је у Украјини наишла на најозбиљнију кризу на својим границама током последњих 25 година, Москва је очекивала да њени партнери у Царинској унији заузму барем неутралан став. И док је председник Казахстана Нурсултан Назарбајев заузео управо овакву позицију, шеф белоруске државе Александар Лукашенко је начинио низ потеза излазећи у сусрет новим властима у Кијеву.

Тако се Лукашенко отворено изјаснио против пројекта федерализације Украјине који предлаже Русија, а осим тога присуствовао је инаугурацији Порошенка. И не само то, он је чак аплаудирао када је украјински председник Крим назвао украјинском територијом и то пре него што је дао изјаве о томе да је „Крим дефакто постао територија Русије“ и да ће Белорусија, „ако се постави питање, узимајући у обзир историјске процесе и процесе у оквиру Савезне државе [Русије и Белорусије]“, бити на страни Москве. Међутим, посебно незадовољство у Русији су изазвале јавне изјаве у којима је Лукашенко пружио подршку операцији против проруских добровољаца у Донбасу, позивајући „да се терористи униште“ (следећи реторику Кијева, који поменуту операцију назива „антитерористичком“).

Међутим, по мишљењу неких политиколога, између белоруског лидера и Русије не постоји никакав конфликт. „Не примећујем никакво незадовољство званичних власти Русије. Председник Путин није ништа у том смислу изјавио, министар Лавров се сусрео са својим белоруским колегом Владимиром Макејем при чему су они ‘ускладили часовнике’, амбасадор Русије у Минску Александар Суриков је са разумевањем говорио о томе да Белорусија такође има своје интересе у Украјини и да их треба поштовати. По мом мишљењу, ставови Минска и Москве су усаглашени, а поменуте интерпретације су само покушај да се у очима руских грађана дискредитује руководство Белорусије“, изјавио је у разговору са дописником „Руске речи“ политиколог Алексеј Дзермант, сарадник белоруског центра „Цитадела“. Он сматра да је „Белорусија учинила све што је заиста било потребно Русији, као што је размештање авиона на територији Белорусије и подршка у Савету безбедности УН“.

„Лукашенко није стао на страну Кијева и не заузима став Москве. Он једноствано стоји на страни Белорусије“, наставља политиколог Кирил Коктиш, доцент на Московском државном институту за међународне односе (МГИМО). „А Белорусија је заинтересована за мир на својим границама, као и за то да извуче максималну корист за себе из слабости суседа и из настале ситуације у целини.“

Питање „мира“ заиста постаје акутно - заоштравање руско-украјинског сукоба било би озбиљна претња за Минск. Шта би Белорусија могла да очекује у случају да Лукашенко отворено заузме позицију Русије? „Санкције, повећање трошкова одбране – све то ће неизбежно утицати и на нас као најближег војнополитичког савезника Русије. Пољска и Литванија ће сигурно појачати снаге НАТО-а на нашим границама и биће потребан адекватан одговор, што може означити почетак новог Хладног рата и погоршање односа Белорусије са западним суседима. Нису искључени ни покушаји продора терориста и радикала из Украјине у Белорусију у циљу ‘извоза револуције’ и пружања подршке локалним белоруским националистима“, објашњава Алексеј Дзермант. Граница између Белорусије и Украјине дуга је преко 1000 километара, а половину тога чини граница са западном Украјином.

Профитирање на слабости суседа

Међутим, спољна неутралност и слабост суседа могу омогућити Белорусији не само да избегне озбиљне унутрашње проблеме, већ и да добро заради. „Пре свега, белоруски произвођачи би на руском тржишту могли да надоместе недостатак украјинских пољопривредних производа. Ради се, пре свега, о месној и млечној индустрији“, настaвља Алексеј Дзермант и додаје: „Део предузећа украјинске одбрамбене индустрије, која су оријентисана ка Русији, може бити пребачен у Белорусију. На пример, компаније у области производње авиона и хеликоптера, нека постројења компаније 'Мотор Сич' (у белоруском граду Орша је већ отворена филијала овог предузећа), произвођачи моторне технике, као и елемената конструкције ракета и телекомуникационих система.“ С обзиром да нису сва украјинска предузећа вољна да из политичких разлога прекину трговину са Русијом, нити су притом спремна да пређу у Белорусију, пред „неутралним“ (из украјинске перспективе) Минском се отвара могућност поновног извоза украјинских производа. „У условима када су директни контакти немогући, а потреба за њима остаје, ову сарадњу може да обезбеди трећа структура“, каже Кирил Коктиш. „Производи које Украјина из политичких разлога не може да продаје Русији, она може да упути преко Белорусије. У питању је велики новац и нико није вољан да се тог новца одрекне.“ Реализација ове схеме не само да ће белоруском буџету донети додатне приходе, него ће повећати и значај који Белорусија има за Русију.

Сматра се да је још један разлог за јавно заузимање описаног става жеља Александра Лукашенка да побољша односе са Европом. Управо сада је за то одговарајући тренутак. „Озбиљно расте значај Белорусије као стабилне земље, која гарантује безбедност на источним границама ЕУ, као и транзит из Русије у контексту Украјине“, објашњава Алексеј Дзермант. Ова чињеница ће посебно добити на значају ако почне изградња гасовода „Јамал-Европа 2“, након чега, уз активан „Јужни ток“, украјински гасни транспортни систем више никоме неће бити потребан. Осим тога „Лукашенко у Европи има поуздану подршку две земље – Литваније и Пољске. Ове земље су са Белорусијом повезане не само културно, него и економски (на пример, Литванија у великој мери зависи од белоруског бензина)“, наставља Кирил Коктиш.

Напад демократских медведића
Почетком јула 2012. на територију Белорусије нелегално је улетео шведски авион и бацио стотине плишаних медведића са порукама подршке „демократији“ и „слободи говора“. Да ли Русија треба да реагује?

Шта ће рећи потенцијални савезници Русије?

Неки представници белоруске опозиције тврде да се у белоруској спољној политици припрема готово потпуни заокрет. „На примеру процеса који се сада одигравају у Украјини Александар Лукашенко је успео да схвати колико ће белоруска државност бити угрожена ако он остане, што се каже, ‘насамо’ са господином Путином, а истовремено се уверио колико се искрено Европа и САД боре за украјински суверенитет, како дипломатским методама, тако и кроз финансијску подршку“, пише бивши белоруски дисидент Михаил Кукобака.

Међутим, овакав преокрет је мало вероватан. Александар Лукашенко ће пре наставити да спроводи двоструку политику, користећи своје односе са ЕУ као елемент трговине у даљим преговорима са Русијом. Он одлично схвата непоузданост гаранција Запада (за разлику од руских) и не жели да Европа у Минску организује нови Мајдан.

У овој ситуацији Москва треба да покаже разумевање за став Лукашенка, чак  и у случају да он не задовољава у потпуности руско руководство. Белорусија ће у сваком случају остати у руској орбити утицаја, а, осим тога, став белоруског председника је добар адут који се може користити (на пример, приликом поновног извоза низа украјинских производа који су значајни за руску одбрамбену индустрију, као и приликом преговора са Порошенком). Са друге стране, притисак на самовољног белоруског лидера тешко да ће га навести да промени свој став, већ би пре могао да изазове још један конфликт на руским границама. Толерантност коју Русија покаже према белоруском ставу такође може послати сигнал другим потенцијалним савезницима Русије, може им показати да данашња Москва (за разлику од САД или Совјетског Савеза) никоме не покушава да наметне своју вољу и да се са поштовањем односи према националним интересима пријатељских земаља.

Росијскаја газета. Сва права задржана.