Први светски рат у писмима руских војника

Када је почео Први светски рат у Русији је уведена „привремена одредба о ратној цензури“, којом је било дозвољено отварање и прегледање свих писама са фронта, као и одузимање оних која су садржала поверљиве информације. Тако су многа писма сачувана до данас и налазе се у архивима. Највише их је у Руском државном војно-историјском архиву, где се чува неколико томова писама која су руски војници писали са прве линије фронта.

Неподношљив ужас свакодневице

Почетком рата многи су били пуни илузија. „Непријатељ, наравно, није за потцењивање, али није непобедив. Сви наши верују да ћемо победити“, писао је пуковник Самсонов жени. „Цео народ саосећа са нама и сви желе да се боре против Немаца“. У већини писама с почетка рата попут рефрена се понављају реченице пуне наде у скору победу.

Међутим, на бојиштима је све више погинулих, а многе породице добијају тужне вести о смрти најближих. Тада људи рат почињу да доживљавају као личну катастрофу и постају свесни његове неминовности и страхоте. Руски официр пише: „На целом фронту се свакодневно воде жестоке борбе. Многи су остали на бојишту и још ће многи погинути. Ко може бити поштеђен? После борби бојишта су прекривена телима наших и немачких војника, убијених и преминулих од рана. Колико ће нас још погинути! Рат је неописив ужас! Свуда је смрт и разарање.“ Речи из писма другог руског официра звуче као својеврсни протест против рата и очајнички апел: „Свако ко је учествовао у рату свестан је огромног зла које он носи. Људи би требало да теже да рата више никада не буде.“

Без милости

Попришта борби постају праве кланице. „Бранимо мост“, пише један руски војник. „Јуче су Немци покушали да пређу на нашу страну. Пустили смо их да дођу до средине моста а онда смо отворили тако јаку ватру да су бежали главом без обзира. На мосту су остале гомиле лешева. Немци су данас поново покушали да пређу мост или бар да покупе лешеве. Наша артиљерија је прецизном ватром за тренутак очистила мост од тих кобасичара. Ипак, по сваку цену су хтели да пређу на другу обалу. Загазили су у воду до врата али наши митраљесци их нису пустили да стигну ни до средине реке. Кажу да је после борбе вода постала црвена. То ме не чуди јер је ту погинуло најмање 5 до 6 хиљада Немаца, а сва тела су остала у реци.“

Други војник се са ужасом присећа сличних немилосрдних борби: „Лежали смо у рововима и одбијали немачке нападе. Четири пута су прилазили нашим рововима, најближе на око 400 корака. Могли смо јасно да им видимо лица. Успешно смо их одбијали. Повлачили су се под нашом јаком ватром. У рову сам лежао поред Сазонова. Пуцали смо у њихове официре и крупније војнике. Добро смо их потпрашили, ђаво их однео! Ишли су ћутке, без иједног пуцња. Пуштали смо их да приђу довољно близу да можемо прецизно да пуцамо, а онда смо отварали страшну ватру. Најближи су падали као покошени, а они иза њих су се брзо повлачили. Мраз нам је ледио кожу и коса нам се дизала на глави. Мислим да смо Сазонов, наредник и ја тог дана доста Немаца послали на онај свет. Док су нам се приближавали лица су им бледела. То је било ужасно и некако застрашујуће. Не дај Боже да се поново нађем у таквој борби!“

Тотално чишћење

Најстрашнија је дуготрајна артиљеријска припрема пред напад. Људи осећају да од њих не зависи ништа и немоћно приљубљени уз земљу чекају крај пуцњаве која као да никада неће престати. Колико је артиљеријска ватра била интензивна видимо из писма руског артиљеријског официра: „Артиљерија је немилосрдно тукла, дим је заклонио сунце, па се на више од пет корака ништа није видело“.

Многи који су се нашли под тако јаком артиљеријском ватром доживљавали су нервни слом и „само им се плакало“, како је писао један официр. Они више нису могли поднети звук артиљерије, па би им сваки пуцањ терао сузе на очи: „Та непрекидна тутњава артиљеријских оруђа и експлозије граната заиста не дају мира и уништавају нерве. Наш пуковник Желењин је почео да плаче као дечак, његови нерви то више не могу да поднесу. И Росољук стално рида.“

У ратном паклу већина људи је ипак успевала да влада собом и сачува здрав разум. Излазили су из ровова и кретали у напад под кишу метака. Ево како руски официр описује те кратке тренутке непосредно пред борбу: „Коначно се кроз строј пронела наредба: 'Спремите се за напад!'. Као да је струја прошла кроз нас; једни проверавају и поправљају опрему, други скидају капе и побожно се крсте, сви осећају да долази тај велики тренутак; убрзо се кроз строј проноси нова наредба 'Напред!'; крстимо се и искачемо из ровова са речима 'Браћо! У напад, напред!'. Људи попут мрава искачу из ровова и јуришају на бајонете, гледајући у лице смрти.“

Први светски рат био је пун одрицања, крви, рововске прљавштине и бола због смрти ратних другова. Размере и жртве овог рата до почетка 20. века биле су незамисливе за човечанство.

Руски текст на порталу expert.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.