Батаљон „Привиђење“: Украјинска армија увежбава напад на Крим

Овај батаљон је познат као „Привиђење“. Нема их много, али су сви спремни да иду до краја. Владимир Степанов, помоћник команданта батаљона „Привиђење“ Луганске Народне Републике, прича за РИА „Новости“ за шта се боре добровољци Донбаса, које оружје користе и какав је борбени дух и однос снага на фронту.

Фото-галерија: РИА „Новости“.

Ко се пријављује код вас у добровољце?

Већина добровољаца су људи из ових крајева. Има их и из Одесе, Харкова, Херсона, Николајева... У нашем батаљону је много рудара, радника из предузећа, а има доста и предузимача који су због рата остали без свог малог бизниса. Много је младих до 35 година који се нису везали за „пепси културу“, него ратују за своју земљу. Многи од њих уопште нису били у армији. Својевремено су избегли служење војног рока, али су се сада сами пријавили као добровољци.

Најамници са Запада се чак више и не скривају. Ја, на пример, знам да су Пољаци дошли да ратују против добровољаца.

Ја сам узео оружје у руке да бих зауставио фашисте. Ратујем за свој народ, за своју земљу, за свој језик и веру. Наш најмлађи борац има 21 годину, а најстарији преко 60. Код нас служе два старца са војничком издржљивошћу, обојица су окретни и вешти, а по професији су рудари. Не само да су одлични у борби, него још и обучавају нове добровољце.

Колико је потребно времена да се од добровољца са мирољубивом професијом створи борац?

Нове борце обучавају бивши украјински војници који су прешли на страну добровољаца. Нема се времена за дужу обуку. Око четири дана траје обука за пуцање из аутомата, митраљеза и минобацача, а недељу дана за снајперисту. Новајлије се не шаљу тамо где је „густо“. И иначе се трудимо да никада не буде „густо“.

Какав је у овом тренутку однос снага украјинске војске и добровољаца?

Нама мештани пружају огромну помоћ. Да није њихове подршке, ми се не бисмо могли дуго супротстављати неупоредиво јачем непријатељу.

Ми сада имамо стрељачко оружје различитих врста, имамо минобацаче и бацаче граната, а тешко наоружање немамо. Имамо мало оклопне технике, и све су то наши ратни трофеји. Имамо још и такозване „патке“, тј. амфибије на које смо монтирали митраљезе великог калибра. Украјинске трупе су на десетине пута јаче од нас по опреми, техници и бројном стању, а у ваздуху имају апсолутну доминацију. Међутим, у борбама су њихови губици негде око пет пута већи од наших. Поред тога, нама мештани пружају огромну помоћ. Да није њихове подршке, ми се не бисмо могли дуго супротстављати неупоредиво јачем непријатељу.

Шта је то што доноси победу добровољачким снагама?

Наш борбени дух је јачи. Ми се боримо на својој земљи. Фамозни припадници Националне гарде боре се „за идеју“ и избегавају директан окршај. Беже чим удариш по њима. Беже и од борбе прса у прса. Знају да их овде не чека топао пријем. А ми знамо да Национална гарда иде иза редовне војске и стреља оне који се повлаче. Знамо и за убијање породица добровољаца и оних који су их подржавали. То је било у насељу Счастје (рус. „_serbianBeginIgnore_счастье_serbianEndIgnore_“ – срећа), које би већ требало преименовати у „Несчастје“, затим у Славјанску и другим насељеним местима у која је ушла Национална гарда. Узгред, нико не зна шта се сада дешава у Славјанску. Везе су прекинуте, град је блокиран, стижу само спорадичне вести о репресијама и филтрационим логорима окруженим бодљикавом жицом. На нашим стражарским местима још увек пише „Памтимо Одесу“. Рудари су и у мирно време сваки дан гледали смрти у очи, тако да страха нема.

Да ли вас сви мештани подржавају?

Наравно, има и оних који нешто приговарају, али таквих је мало. Њих нико не дира. Појединци се понашају као да није рат. На пример, тенкови отварају ватру, свуда унаоколо експлозије, а они раде у башти. Или, рецимо, минобацачи гађају насеље, а мештанин на мопеду иде у правцу одакле долазе пројектили. Ми га зауставимо и кажемо му да је опасно, а он неће ни да чује, каже: „Морам да нахраним прасе“.

Има и оних који се склањају „док не прође рат“. Један број веома способних мушкараца отишао је у избеглиштво, у Русију. Многи од њих за ових пола године нису нашли посао, нити мисле да га траже. Шта ће им? У привременим избегличким камповима у Ростовској Области бесплатно добијају храну и пиће, чак и нешто новца. Такви се сигурно неће пријавити као добровољци. И код нас је било оних којима је свеједно, али су сви отишли куд који. Остали су углавном људи који су спремни да иду до краја.

Многи добровољци кажу да се против њих боре страни најамници. Да ли је то истина?

Украјинска армија и они који је подржавају сада на добровољцима увежбавају напад на Крим. [...] Нису успели да увуку Русију у рат у Донбасу, а то значи да ће се потрудити да то учине нападом на полуострво.

Најамници са Запада се чак више и не скривају. Ја, на пример, знам да су Пољаци дошли да ратују против добровољаца. Они иду у борбу са својом техником, авионима и тенковима, и са својим посадама. Данас се Кијеву испоручује техника из земаља Источне Европе. Зато они стално шаљу против нас нову оклопну технику, иако смо им уништили огроман број борбених возила.

Ево како они ратују против нас: најпре се укопају, а затим хаубицама и системом плотунске ватре „Град“ гађају сектор на коме су помоћу беспилотних летелица приметили добровољачке снаге. После тога „чисте терен“ уз помоћ снага „Десног сектора“. Међутим, у тренутку када они почну да гађају у тим секторима већ одавно нема добровољаца. А кад истроше муницију, онда креће у акцију наш батаљон.

Сада непријатељ учи да примењује различите врсте наоружања. На почетку рата још увек није било касетних и фосфорних бомби. Њих су касније почели да примењују. Украјинска армија и они који је подржавају сада на добровољцима увежбавају напад на Крим. Техника којом ратују против нас користиће се на Криму. Све иде у том правцу. Нису успели да увуку Русију у рат у Донбасу, а то значи да ће се потрудити да то учине нападом на полуострво.

Има ли много добровољаца из Русије?

У последње време из Русије пристиже све више добровољаца, иако се овде не деле плате, само се прима помоћ од спонзора и хуманитарна помоћ. Људи виде да нам је тешко. Долазе практично из свих региона, већином они који имају рођаке на југоистоку Украјине. Посебно је много добровољаца из Ростовске Области. Они овде имају највише родбине.

Нове борце обучавају бивши украјински војници који су прешли на страну добровољаца. Нема се времена за дужу обуку.

У батаљон долазе чак из Сибира, са Алтаја... Долазе нам разни људи, углавном без војног искуства. Један од најбољих истребљивача тенкова дошао је из Белгородске Области. Он изврсно ратује, и то не за ордење или новац. Он сматра да му се исто хвата, јер ће, каже, после Донбаса они свакако кренути на нас. Имамо два возача и једног шумара са Алтаја. Имамо и два студента, један је из Петербурга, а други из Курска.

Помаже ли вам Русија?

Нажалост, хуманитарна помоћ стиже само делимично. Што се тиче јединица из Русије, ми их не зовемо и не очекујемо их. Али ситуација је сада стварно тешка, тако да је потребна свака помоћ.

У Русији се оперишу поједини рањени украјински војници. Да ли се слична помоћ указује добровољцима?

Нашим рањеницима није обезбеђено такво лечење у Русији. Ево недавно су у Доњецк (Украјина) довезени наши тешки рањеници, и остављени су у болници где се не врше компликоване операције, јер нема хирурга и потребних лекова. Један од тих рањеника телефонирао је команданту батаљона (случајно је код себе имао телефон) и тек после личне интервенције команданта превезени су у Ростов на Дону (Русија) и хитно оперисани. Двојица нису преживела, јер им лекарска помоћ није пружена на време. Али зато лече чланове казнених одреда. Зашто то раде? Ти људи ће се вратити и опет ће узети оружје и кренути на нас. У противном их тамо чека затвор или стрељање. Добровољце можемо да пошаљемо само приватним каналима, уз помоћ спонзора. Тако смо команданта батаљона одвезли у Петербург на операцију, за шта дугујемо захвалност једном мештанину, председнику локалног одељења Удружења добровољаца за помоћ армији, авијацији и флоти.

Одавно се поставља питање зашто се пуштају припадници Националне гарде који беже из обруча на руску територију? Према нашим сазнањима, они сакрију оружје у скровиште пре него што изађу из обруча, да би се вратили по њега уколико им пође за руком да потисну добровољце из сектора у коме је Национална гарда била опкољена. Другим речима, испада да се они једноставно врате из Русије, прегрупишу се и опет одлазе да ратују.

Са друге стране, добровољци на југоистоку са својим украјинским пасошима и даље су „народ-привиђење“. Кијев их третира као терористе, а Русија као странце. Ко ће се побринути о њима и о њиховим породицама?

Може ли се сада зауставити рат на југоистоку Украјине?

Не. Чак и ако нам сада пође за руком да склопимо некакав мировни споразум, свеједно то неће дуго трајати, јер се фашисти неће зауставити. За годину дана ће бити још горе, с обзиром да ће се они боље обучити и боље наоружати, уз помоћ Европе и САД. Нацисти у Западној Украјини нису пали са неба, они су двадесет година тако „васпитавани“. Ми и наше породице смо у њиховим очима осуђени на смрт. Због тога фашисте треба терати одавде.

Руски текст на сајту РИА „Новости“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“