Августовско изненађење за Геринга од „уништене“ совјетске авијације

Изазов је прихваћен

Касне августовске вечери са аеродрома на острвима Западноестонског архипелага 15 совјетских бомбардера ДБ-3 и Ил-4 полетели су и упутили се ка Берлину. Био је то 7. август 1941, 47. дан рата СССР-а и Немачке. Совјетски бомбардери требало је да прелете 1765 km изнад територије противника са добро организованом ПВО и баце бомбе у само срце Трећег рајха.

Црвена армија, која се повлачила више од месец дана, са великим напором је бранила Смоленск и Кијев, а авиони Луфтвафеа су од 21. јула бомбардовали Москву. Геринг, који је био упознат са великим губицима које је претрпела авијација СССР-а и са пасивношћу Енглеза, самоуверено је изјавио да „ниједна бомба неће пасти на престоницу Рајха“. То је био изазов. Експлозије совјетских бомби у Берлину требало је да докажу противнику и целом свету да је совјетска авијација пребрзо отписана.

Са авиона ДБ-3 скинут је оклоп како би могли да долете до Берлина и назад, и то на максималној висини. Морали су да узлећу са кратких писта за ловце које су на брзину дограђиване.

Лет од острва Езел (Сарема) до Свинеминдеа, до Шчећина и даље до Берлина трајао је 7 сати. Како би избегли ПВО, морали су да држе висину 7000 m, где је температура ваздуха износила минус 35-40 степени. На таквој висини пилоти су све време морали да носе маске са кисеоником. Горива је било таман довољно, па је посада која скрене с пута била у опасности да се не врати назад у базу.

Сан о уласку у Рајхстаг

За Немце у дубокој позадини налет бомбардера СССР-а био је потпуно неочекиван. Престоница Немачке живела је мирним и лаганим животом, и само војници и одбрамбена предузећа подсећали су на битке које се воде негде далеко. Постоје подаци да су снаге ПВО откриле авионе, али су мислили да су њихови па су их упутили ка најближем аеродрому.

Берлин је бомбардовало само 5 од 15 авиона – активност ПВО и недостатак горива приморали су остале да „одраде“ периферију града, али посаде су одлично обавиле свој политички задатак. У касну ноћ радиста Василиј Кротенко је из једног од совјетских авиона пренео: „У Берлину сам! Задатак обављен. Враћамо се у базу!“

Удар је изазвао пожаре и панику у граду. Чак и са велике висине совјетски авиони ДБ-3 могли су да одаберу циљеве у добро осветљеном великом граду. Светла су погашена тек минут након почетка налета.

Писац и војни дописник Николај Михајловски, који је учествовао у тим догађајима, овако је описао оно што се дешавало у једном од авиона:

„Наш циљ су фабрике ‘Сименс-Шукерт’, али пилоти сањају о томе да уђу у Рајхстаг или у Канцеларију Рајха. Вања Рудаков непомично стоји крај митраљеза. Руке Преображенског мрзну на волану. Али то није страшно. Главно је да смо близу циља. Наш сан је био да дођемо по сваку цену. И ту смо! Са висине од 7 km добро се види велики град. Посут хиљадама светлећих тачака, простро се као паук. Не очекују нас. Чује се глас навигатора: 'Изнад циља смо!'. Авион подрхтава и лагано поскакује увис. У кабину улази карактеристичан мирис испаљене пиропатроне. Тешке бомбе лете ка земљи.“

„То су Енглези“

Без обзира на то што су заједно са бомбама избацивани и леци, немачка команда је покушала да заташка чињеницу да се совјетски авиони налазе на небу изнад престонице. Немачке радио-станице су представиле овај догађај као неуспешан покушај 150 енглеских авиона да се пробију до Берлина. Према речима немачких медија, само неколико авиона је успело да се пробије, а 6 од њих је оборено. Они су наводно и изазвали пожаре. Истина је да су совјетски пилоти у тој мисији изгубили само један авион. Енглеско ратно ваздухопловство демантовало је присуство британских авиона на небу изнад Берлина те ноћи. Енглези су потпуно престали да редовно посећују небо над Берлином још у јануару 1941 – тада је њихова команда сазнала да Трећи Рајх регрупише авијацију за удар на исток.

Совјетски Информбиро је 8. августа известио све грађане да је бомбардовање Москве 22. и 24. јула, када су погинуле стотине људи, освећено. Чланови посаде командантског авиона под руководством пуковника Преображенског добили су звања хероја Совјетског Савеза. Стаљин је потписао наређење да се сваком члану посаде додели награда у висини 2000 рубаља. То је било 4 пута више од уобичајене награде за успешно бомбардовање.

Касније мисије бомбардовања нису биле толико успешне. Фактор изненађења могао се искористити само једном. Полећући са острва и из околине Лењинграда, пилоти су до 5. септембра извршили 9 налета, у којима је учествовало 86 авиона, бачена је 21 тона бомби, а од противавионских топова и кварова страдало је 18 авиона.

Овакви летови захтевали су изузетне физичке и душевне напоре. Понекад би крај самог аеродрома руке пилота губиле снагу да се боре са воланом, а очи се склапале од умора. Авиони су понекад падали и разбијали се на неколико стотина метара до писте. Тако је страдала посада капетана Николаја Дашковског.

Налети су престали након што су 7. септембра почеле битке за Западноестонска острва, али већ током следеће „одлучујуће“ офанзиве Немачке у јулу 1942. становници престонице Рајха поново су угледали авионе са црвеним звездама на крилима.

Росијскаја газета. Сва права задржана.