Зашто се Америка удвара Индији?

Амерички државни секретар Џон Кери разговара са премијером Индије Нарендром Модијем у његовој резиденцији у Њу Делхију 1. августа. Извор: AP.

Амерички државни секретар Џон Кери разговара са премијером Индије Нарендром Модијем у његовој резиденцији у Њу Делхију 1. августа. Извор: AP.

Почетком августа чак три висока америчка функционера посетила су Индију – државни секретар Џон Кери, министарка трговине Пени Прицкер и министар одбране Чак Хејгл. Повишено интересовање за Индију може се објаснити тежњом да се Индија претвори у спроводника интереса САД у Азији и да се, ако је могуће, извуче из БРИКС-а – организације која би већ у средњорочној перспективи могла да сруши монопол САД у светској економији и политици.

Већина коментатора који процењују резултате обављених посета концентришу се на ситуацију. Нико не помиње да је донедавно садашњи премијер Индије Нарендра Моди у САД сматран за персону нон грата, и да је Стејт департмент чак одбијао да му изда визу. Сада се ситуација променила, и Вашингтон мора под хитно да „сачува образ“ – одбијање визе лидеру једне од водећих светских сила је просто непристојно. И Џон Кери је у току своје посете био принуђен да објави да више нема никаквих визних проблема и да САД „с нестрпљењем“ очекују долазак Нарендре Модија. То би требало буде у септембру – тада ће Моди доћи на заседање Генералне скупштине УН, па ће у оквиру те посете бити организован његов састанак са председником Бараком Обамом.

Уколико Вашингон успе да истргне макар једну „евроазијску“ карику из све јаче организације БРИКС, цела организација ће пропасти.

Приметни су и други аспекти у билатералним односима – између осталог, постоји низ проблема који још увек нису решени. Тако, на пример, државни секретар Кери и министарка трговине Прицкер нису успели да издејствују промену става Индије у вези са нацртом споразума о олакшавању трговине у оквиру СТО, за који Америка лобира. Индија сматра да би је закључивање таквог споразума приморало да укине програм субвенционисања пољопривредне производње, што би угрозило 67% становништва, и то управо најсиромашније и социјално најрањивије слојеве.

Амерички изасланици нису успели ни да изгладе негативне емоције изазване недавно откривеним подацима о праћењу руководилаца Индијске народне партије, која је сада на власти у Индији. Има још нерешених проблема, на пример, пооштравање имиграционог законодавства у САД и дискриминационе мере против индијских ИТ-компанија, које се разматрају у Сенату (такозвани „закон 744“).

Сви ти проблеми, и поред све њихове актуелности, представљају само одраз глобалног комплекса проблема у вези са текућим процесима реорганизације читавог система међународних односа. Униполарни свет, који су САД градиле током 1990-их, и који је по инерцији опстао и у првој деценији 21. века, пуца по шавовима. У Вашингтону то свакако разумеју. Отуд грчевити и неспретни покушаји да се ток догађаја преокрене.

Криза униполарног света не испољава само у константним спољнополитичким неуспесима САД, већ и у могућности да долар изгуби монопол у светском финансијском систему, што је далеко опасније за Вашингтон.

Управо тежња за очувањем униполарног света објашњава упорно одбијање САД да признају пораз на ширем простору Блиског Истока. Иста та тежња лежи и у основи садашње кризе у Украјини, коју су иницирале САД како би оствариле неколико стратешких циљева одједном: забити клин у односе између Русије и Европске уније, преузети велики део европског тржишта гаса, а у случају да се догађаји развију по сценарију који је најмање пожељан за цео свет (а најповољнији за САД) – отписати вишебилионски спољни дуг. Велики рат би све отписао.

Могли бисмо се запитати какве везе с тим има Индија. У савременом глобализованом свету догађаји у различитим деловима света не могу се посматрати изоловано. Дебакли америчке спољне политике и све веће компликације у економији довели су до тога да Вашингтон просто не стиже да оствари „стратешки заокрет“ ка Азији, најављен крајем 2011. За то време Кина, главни геополитички конкурент САД, повећава и своју економску снагу и политички утицај. Зато је главни стратешки задатак Вашингтона у Азији и азијско-тихоокеанском региону пребацивање терета сукоба са Кином на регионалне државе, пре свега на Јапан и Индију.

Премијер Индије Нарендра Моди у САД је сматран за персону нон грата, и Стејт департмент je чак одбијао да му изда визу. Сада се ситуација променила, и у Вашингтону „с нестрпљењем“ чекају његову посету.

Ипак, влада Нарендре Модија је већ првим корацима на спољнополитичкој сцени показала да ће на прво место ставити развој односа са суседима у региону, између осталог са Кином. О томе сведочи учешће Модија у крајње успешном самиту БРИКС-а у Бразилу, као и предстојећа посета председника Комунистичке партије НР Кине Си Ђинпинга Делхију.

Управо је то оно што Обамина администрација не жели да дозволи. Ствар је у томе што се криза униполарног света не испољава само у константним спољнополитичким неуспесима САД, већ и у могућности да долар изгуби монопол у светском финансијском систему, што је далеко опасније за Вашингтон.

У тој атмосфери иницијатива земаља БРИКС-а за оснивање Развојне банке, у оквиру које ће се обрачуни вршити у националним валутама, представља можда не тренутну, али у перспективи огромну претњу по монопол САД и светских финансијских институција формираних у оквиру „бретонвудског система“. Да, земље БРИКС-а засад чак и заједно заостају за САД по обиму економије, али управо оне, као и друге земље у развоју које би у перспективи могле да се придруже тој организацији, обезбеђују главни раст светске економије. Кроз две или три деценије оно што сада делује као крхки изданак може да израсте у моћно дрво.

Управо то објашњава повишену активност САД на „индијском правцу“. За Вашингтон сада вероватно нема важнијег задатка од забијања клина у односе између земаља БРИКС-а. То објашњава и политику санкција против Русије, покушаје да се Русија представи као „агресор“, још увек нејасне, али недвосмислене претње Кини, као и покушаје кокетирања са Индијом.

Уколико Вашингон успе да истргне макар једну „евроазијску“ карику из све јаче организације БРИКС, цела организација ће пропасти. То би могло да дозволи САД да очувају инерцију (или илузију) униполарног света још извесно време.

Према томе, покушаје кокетирања са Индијом не треба посматрати као искрену тежњу ка узајамно корисној сарадњи. САД у свим својим спољнополитичким потезима увек следе искључиво своје интересе. Иако у овој фази ти интереси диктирају изглађивање односа са једном конкретном земљом, то не значи да САД после одређеног времена неће кренути дијаметрално супротним смером.

Аутор је директор азијског одељења Руског института за стратешка истраживања (РИСИ).

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“