„Дивља дивизија“: кавкаски горштаци у Првом светском рату

Под барјаком „Белог цара“

Муслимани у Руској Империји већином су живели на Кавказу и у Средњој Азији и били су ослобођени од обавезног служења војног рока. Власти су сматрале да није безбедно наоружавати потенцијалне непријатеље којима је ратовање у крви. Тешко је рећи у којој мери је таква бојазан руских власти била оправдана. На пример, средином 19. века десетине истих таквих муслимана из планинских предела верно и одано су служиле у Царском конвоју, тј. у специјалној јединици која је била одговорна за личну безбедност руског императора.

У августу 1914, када је земљу захватио невиђени полет патриотизма, по наредби императора Николаја II формира се Кавкаска староседелачка коњичка дивизија. На поклич „Белог цара“, како су на Истоку звали владара Русије, одазвало се мноштво младих горштака, који су од малена навикли да рукују ножем, да се држе у седлу и да добро гађају из пушке.

Дивизија је формирана од шест пукова: Ингушког, Черкеског, Татарског, Кабардинског, Дагестанског и Чеченског. Храбри момци су пристизали на сопственим коњима, са сопственим оружјем и у сопственој униформи, тј. у черкескама (кавкаским мушким капутима) и папахама (високим шубарама са равним врхом). Од државе су добили само пушке и плату од 20 рубаља месечно.

Служба у овој необичној војној јединици била је добровољна, и зато је међу њеним војницима и официрима било и руских племића, прибалтичких Немаца, па чак и морнара Балтичке флоте. Па ипак, 90% „дивље дивизије“ чинили су муслимани. Тамо је било много племића из старих аристократских породица, али је у дивизији владао прави демократизам, јер су главно мерило вредности биле стварне ратне заслуге.

Крајем 1914, после четворомесечне обуке, дивизија је пребачена на Југозападни фронт, где су се водиле тешке битке против Аустроугара.

Цару је брат, а војницима отац

Најпознатији командант дивизије од тренутка њеног формирања до почетка 1916. био је велики кнез Михаил Александрович, брат последњег руског цара. Био је изврстан коњички официр, имао је огромну снагу, својим челичним прстима је кидао нераспечаћени шпил карата... Другим речима, уживао је огроман ауторитет међу борцима. Поред свега, 35-годишњи генерал-ађутант био је једноставан и скроман човек, и без страха је долазио на најопасније положаје.

Са њим је дивизија учествовала у заузимању Станиславова (садашњи Ивано-Франковск на западу Украјине) и ослобађању Галиције 1915.

Михаил Александрович, коме је иначе тешко падало његово царско порекло, стрељан је 13. јуна 1918, тј. живео је нешто мало дуже од своје бивше дивизије, која је расформирана почетком исте године.

Храброст без премца

О ратној тактици „староседелаца“ може се стећи представа по следећем случају. У пролеће 1915, када је тек попустио лед на рекама Галиције, стотину горштака са јатаганима у зубима ноћу је препливало Дњестар и прешло на другу обалу, где су били аустроугарски положаји. „Староседеоци“ су тихо елиминисали стражаре и кренули према непријатељским рововима, заштићеним бодљикавом жицом. Нису имали специјалне маказе за сечење жице (горштак неће да вуче са собом предмет који није од користи у непосредном боју), него су једноставно на бодљикаву жицу набацали дагестанске бурке (огртаче од чоје) и тихо прешли преко ње. Пришли су рововима, а онда јурнули на непријатеља уз покличе из дубине грла, наоружани само јатаганима. Аустроугари су у паници почели да се повлаче, али су их на коњима стигли други „староседеоци“, који су мало даље, низводно, успели да пређу реку.

Више о Првом светском рату

Наравно, тај рат није био нимало пријатан, иако се ратовало против Аустроугара, који су били слабији од кајзерове војске. С обзиром да се дивизија састојала од 3450 коњаника, а за три године је у њој служило укупно око 10 хиљада војника и официра, лако је израчунати колико су губици били велики.

И наравно, потпуно је погрешно замишљати горштаке као некакав анахронизам у том „рату мотора“. Дивља дивизија је имала и митраљезе, и блиндирана кола.

Рађање легенде

Коњаници из планинских крајева били су одлични за извиђање, диверзије и храбре коњичке упаде, али и поред све своје храбрости нису били много ефикасни у позиционом ратовању, када војници и по годину дана проводе у једном истом рову.

Па ипак, „староседеоци“ су постали важно пропагандно оруђе, јер се непријатељ дуж читавог Источног фронта ужасавао од самог помена дивље дивизије. Европљанима, тј. Немцима и Аустроугарима, дубоко у свест се урезала представа о дивљем азијском коњанику који не зна за милост, што, уосталом, и није било тако далеко од истине.

Руски текст на порталу russian7.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.