Трагедија Беслана: 10 година касније

Сваке године 1. септембра у 9:15 у Беслану полећу балони у ваздух. Извор: AP.

Сваке године 1. септембра у 9:15 у Беслану полећу балони у ваздух. Извор: AP.

Градић Беслан у Северној Осетији на југу Русије 1. септембра 2004. постао је познат широм света због једног од најбруталнијих и најциничнијих злочина у историји човечанства. Група терориста је заузела школску зграду за време празничног програма поводом поласка у школу. Страшни терористички напад однео је 333 жртве и заувек изменио животе свих житеља Беслана. Где су данас учесници те трагедије и шта се са њима дешава након 10 година?

Школска година у Беслану, градићу у Северној Осетији, више не почиње 1. септембра. Сада деца полазе у школу тек 5. септембра. Једна особа, међутим, из године у годину ипак одлази у школу рано ујутро сваког првог септембра. Тог дана Рита Сидакова повеже црну мараму и полако оде познатом стазом, којом је некада њена ћерка журила на часове. Оде право у школску салу за физичко, разрушену од експлозија и пожара. Тамо она понекад стоји све до наредног јутра, а понекад ту сачека и два јутра. Без хране и воде. Као и њена деветогодишња ћерка, која је овде на нишану аутомата провела последње часове свог живота.

Три дана и три ноћи без воде

Ала (Алочка) Дудијева, ћерка Рите Сидакове, изгубила је живот пре 10 година у школи у Беслану.

„Алочка је била моје једино, дуго очекивано дете. Сама сам је васпитавала. Тог јутра сам њу послала у школу, а ја сам отишла на посао. Сећам се како сам седела у свом кабинету и изненада уздрхтала. Погледала сам на сат, било је 9:15. Како се испоставило, управо у то време су у дворишту школе одјекнули први пуцњи. Десетак минута касније зазвонио је телефон: ‘Зашто још седиш ту? Терористи заузели школу!’“, прича Рита Сидакова.

Време је пролазило бескрајно споро. На крају, 3. септембра, после двеју експлозија, започела је стихијна акција ослобађања талаца. Појединима је успело да се извуку живи, али многи су остали унутра.

Алочка је сахрањена у „Граду анђела“ – тако се зове део гробља у Беслану, где почивају жртве ужасног терористичког напада.

„Град анђела“ у Беслану: са овог места сваког 3. септембра уз монотони звук метронома одјекују 333 имена и исто толико белих балона поново лети у небо, као да су дечје душе.

„Много вам хвала што имате разумевања за нашу несрећу. Доброта и осећајност људи из целог света даје нам снагу и ублажава нам бол. Ви нам помажете да будемо јачи“, каже моја саговорница.

Молили смо се и веровали

Ти септембарски дани остали су у сећању свима који су преживели ужасну трагедију. Бивши таоци долазе на место из кога су успели да се извуку живи, како би одали пошту онима који то нису могли да учине. Међу њима је 25-годишња Мадина Токајева. Имала је 15 година када је извршен терористички напад.

Мадина Токајева са сином Георгијем, једна од преживелих.

„Стање је било ужасно. Таоци су седели на поду сале за физичко, а свуда унаоколо су терористи затегли некакве жице. Говорили су нам да ћемо сви убрзо умрети. Било је тако тесно да нисмо могли чак ни да испружимо ноге. Али и у таквом стању смо некако успевали да заспимо.“

Мадина је у експлозији задобила много повреда. Најгора је била повреда главе. Тада су најтеже рањенике слали у федералне здравствене центре. Мадина је са још једанаесторо повређене деце војним авионом превезена у Ростов, у обласну дечју болницу. Тамо јој је извршена операција на великом мозгу, из кога је извађен гелер. Уложени су огромни напори да девојчица поново стане на ноге. После Ростова је уследила рехабилитација у иностранству.

„Сада сам већ удата. Синчић ми има четири месеца. Живот тече даље, без обзира на све“, каже Мадина.

„Хоћу да спасавам људе“

Алан Кулов има скоро 22 године. Студент је пете године медицинске академије. Последњих десет година он живи и за себе и за свог млађег брата Олега, који је заувек остао осмогодишњак.

Сам Алан је 3. септембра 2004. чудом остао жив после задобијених повреда. Један метални гелер га је погодио у главу, а други му је остао у леђима, у пределу кичме. Првих годину дана је много времена провео у болницама и установљен му је инвалидитет, али је сада та дијагноза већ укинута захваљујући помоћи лекара и упорности самог младића.

„Оно што се догодило оставило је трага, наравно. Када је дошло време да бира будућу професију, син је рекао: ‘Хоћу да спасавам људе!’ Најпре је маштао о специјалним јединицама, али здравље му то није дозволило, тако да се одлучио за медицину. Сада је он будући стоматолог и мој главни помоћник“, каже Жана Кулова, Аланова мама.

Висока цена

Жене које су изгубиле децу удружиле су се у комитет „Мајке Беслана“. Рита Сидакова је управо у јавном ангажовању пронашла даљи смисао свога живота. Од тада она живи сама. Није чак ни помишљала да роди још једно дете, како су то учиниле многе друге мајке.

„Један од наших главних задатака је пружање социјалне помоћи свима који су погођени трагедијом, као и њихова рехабилитација, а такође овековечење сећања на погинуле. Поред тога, ми још увек имамо жарку жељу да буду кажњени они чијом кривицом је дошло до терористичког напада, они који су допустили да терористи продру у Беслан и у дечју установу. И сам начин на који је извршена акција ослобађања такође отвара многа питања“, каже Рита Сидакова.

Сваке године 1. септембра у 9:15 у Беслану полећу балони у ваздух. Управо у то време су у школском дворишту одјекнули први пуцњи и преплашени ученици су истог тренутка испустили из својих руку балоне, а балони су полетели увис. У „Граду анђела“ сваког 3. септембра уз монотони звук метронома одјекују 333 имена. И исто толико белих балона поново лети у небо, као да су дечје душе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“