Браћа по Балтику: како су Русија и Велика Британија зауставиле немачку морнарицу

Велики рат се пре свега памти по рововској борби на поприштима Западног и Источног фронта. Међутим, очекивани окршај две највеће поморске силе тог времена, британске Велике флоте и немачке Флоте отвореног мора (реорганизоване почетком 20. века од стране адмирала Алфреда фон Тирпица), никада се у ствари није догодио, осим у бици код Јиланда (део Данске), после које су обе стране тврдиле да су однеле несумњиву победу.

Међутим, Немци су захваљујући ратном савезништву британских и руских подморница претрпели тешке губитке на Балтику – баш у водама које су сматрали сигурним уточиштем своје флоте.

Борбе у мореузима

Балтичко море није представљало само немачки тренажни полигон, већ и изузетно важну линију снабдевања сировинама и робом из неутралне Шведске, чиме су се попуњавале немачке ратне залихе. Зато је британска Краљевска ратна морнарица добила задатак да изврши поморску блокаду Немачке колико је год могуће, и изазове несташицу виталних сировина потребних њеној индустрији.

Без блокаде на Балтику овај циљ није могао да се постигне, а Немачка је била господар овог мора. Руска Балтичка флота од почетка рата није ступила у дејство, јер није била модернизована и није могла да се носи са Тирпицовим скупим бродовима.

Ипак, Ратна морнарица Руске Империје у свом саставу имала је једну подморницу од 400 тона под именом „Ајкула“, највећу у својој флоти. Ова подморница била је прва на свету која је могла да испаљује више торпеда истовремено. Изграђена је 1911, и била је у оперативној употреби на Балтичком мору све до 9. новембра 1915. када се није вратила у базу са борбеног задатка. Том приликом нестало је 35 чланова посаде. Веровало се да је наишла на немачку мину. Рониоци су је коначно пронашли у јуну 2014. на дну Балтичког мора покрај обала Естоније.

Да би се извршила поморска блокада Немачке и помогло руској Ратној морнарици, Велика Британија је одлучила да се мала флотила њених подморница стави под руску команду. Између октобра 1914. и септембра 1915. четири британске подморнице класе „Е“ провукле су се кроз уске и плитке данске мореузе користећи неутралне трговачке бродове као заклон, чиме су избегли сукобе са немачком морнарицом. Четири мање подморнице класе „Ц“ довукли су руски тегљачи преко Северног рта све до Архангелска (обала Белог мора, руски Крајњи Север), одакле су транспортовани руским баржама кроз сложен систем канала и река до Финског залива (Балтичко море).

Руси су покушали да задрже у тајности долазак британских подморница у своју базу Ревељ (данашњи Талин, главни град Естоније). Инсистирали су да се на пловилима не истакне застава Краљевске ратне морнарице, да се њихове ознаке префарбају и да посада на обали носи цивилна одела. Британци се овоме нису повиновали, па када су на крају Немци открили њихово присуство, Берлин је зауставио вежбе својих великих ратних бродова на Балтику.

Вотка уместо рума

Убрзо пошто су Британци пристигли, почела је зима и због залеђеног мора готово није било могуће организовати било каква дејства. Како би се угрејали, морнари су почели да конзумирају рум. Како су се залихе смањиле адмирал Николај Отович фон Есен, командант руске Балтичке флоте, предложио је да уместо рума пију вотку. У овоме су Британци успешно парирали Русима. Боравили су у истим просторијама са руским колегама, а током зиме, када су све активности биле обустављене, научили су да играју руски билијар и да скијају. Организован је и фудбалски турнир на коме су учествовале британске и руске посаде.

Неки британски официри показали су жељу да науче руски језик. Франсис Гудхарт, заповедник подморнице Е-8, забележио је у дневнику: „Руска азбука је прилично тешка, сви се смеју што се трудим да је савладам, док мене то још више подстиче...“

Русима се посебно допао командант подморнице Е-9, Макс Хортон. Захваљујући његовом јунаштву, као и љубави према пићу и дружењу, стекао је много пријатеља. Током рата, пловило под његовом командом је потонуло, уништивши пре тога велики број транспортера руде, као и неколико немачких ратних бродова.

Патроле руских и британских подморница удруженим снагама озбиљно су угрозиле снабдевање сировинама немачке ратне машинерије. Пошто је за свега неколико недеља уништено десетак теретних бродова, испоруке су биле обустављене све док Немци нису развили систем конвоја који је штитио товаре.

Многе од ових успешних акција извела је једна подморница – Е-19 под командом Френсиса Кромија. Он је потопио четири немачка транспортна брода за само један дан. Руси су били толико одушевљени да су га истовремено одликовали орденима светог Георгија, светог Владимира и свете Ане, „додељеним од стране Његовог величанства императора Русије за изузетне заслуге“.

Оно што је још значајније је да је Кроми касније постао дефакто заповедник англо-руске подморничке флотиле током нереда насталог у руској војсци после абдикације императора Николаја II у фебруару 1917. Руски морнари, збуњени насталим околностима, радије су слушали њега него сопствене официре, од којих су многи дословно били бачени с палубе.

Судбоносно пророчанство

У мају 1917. је Кроми, који је течно говори руски, постављен за поморског аташеа у британској амбасади у револуцијом захваћеном Петрограду (како се Санкт Петербург звао 1914-1924). Добио је наређење да спроведе премештање подморница у Финску пошто је Ревељ пао у руке Немаца. После немачке интервенције у рату Финске за независност од Русије наложено му је да потопи подморнице. Британске посаде успеле су да се врате у своју земљу, осим морнара са подморнице Е-18.

У мају 1916. они су страдали током једне мисије. Гудхарт је забележио да је заповеднику подморнице Е-18 Роберту Халахану будућност прорекла нека жена која га је упозорила на велику опасност. Сујеверни Халахан замолио је супругу британског вицеконзула у Ревељу да обавести његову породицу пре него што стигне званични телеграм Краљевске ратне морнарице да је погинуо.

Император је Халахана постхумно одликовао највишим војним ордењем као и два друга официра, док су чланови посаде били одликовани медаљама. Шта се догодило са подморницом Е-18 дуго није било познато, све док у децембру 2009. њену олупину нису пронашли шведски рониоци код естонске обале, близу њене ратне базе. На основу тога што горњи отвор није био затворен закључили су да је највероватније пловила по површини када је наишла на мину.

Током времена подвизи мале подморничке флотиле на Балтику пали су у заборав. Ипак, енглески и руски морнарички саборци успели су да омету немачко снабдевање ратним материјалом и спречили су Флоту отвореног мора да слободно плови Балтиком. Поврх свега, оповргли су тврдње немачке пропаганде да Британија није у стању да помогне свом савезнику Русији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.