Да ли је Придњестровље део руског света?

Настојања Запада да значајно смањи зону руског утицаја не заустављају се у Украјини. Бела кућа покушава да на постсовјетском простору створи што је могуће више жаришта напетости и да изазове заоштравање „замрзнутих“ конфликата, као што су конфликти у Нагорно-Карабаху или Придњестровљу. О томе каква је данас Придњестровска Република, како планира да преживи у изолацији и зашто јој је потребна Русија говори заменик министра спољних послова Придњестровља Игор Шорников.

У Придњестровљу живи само пола милиона људи. Како држава успева да одржи функционисање својих министарстава и скупих државних институција?

Није постојала могућност да део овлашћења пребацимо на суседну државу и зато смо морали сами у потпуности да формирамо све елементе државности. Поседујемо сопствени монетарни систем са стабилном валутом, придњестровском рубљом. Основу наше економије чини снажан реални сектор. Тачно је да нас молдавски опоненти током последњих 20 година оптужују да смо се одвојили и притом преузели индустрију. Међутим, истина је да се у Придњестровљу налазило мање од 40% укупног индустријског потенцијала Молдавске ССР. Разлика између нас и Молдавије је у томе што је Придњестровље свој потенцијал у потпуности сачувало. Осим тога, становници Придњестровља су отворили нова предузећа. А шта се догодило са оних 60% који су остали у Молдавији? Од њих нема ни трага. На пример, на територији фабрике „Сигнал“, која је прва у СССР-у производила компјутере, данас се налази супермаркет.

Како решавате проблем изласка на спољно тржиште?

Председници Русије, Украјине, Молдавије и Придњестровља, као и тадашњи председавајући ОЕБС-а, у Москви су 1997. потписали меморандум којим се, између осталог, директно гарантовала слободна спољноекономска активност Придњестровља. Ми смо ово право користили до 2001, када је Молдавија на наговор својих западних ментора увела режим блокаде. Тада нас је спасла Украјина која није подржала блокаду. Тако да је наше производе при извозу царинила Украјина и извоз се одвијао преко њене територије. Кишињов је покушао да промени став Кијева по овом питању и у томе је успео после „наранџасте револуције“. Тада је само интервенција Русије спасла ситуацију и омогућила да се режим санкција ублажи. Захваљујући залагању Русије Молдавија је пристала да се придњестровски увоз одвија преко Украјине, док се роба за извоз мора најпре пребацити у Молдавију на царињење, а тек затим се испоручује у жељеном правцу. Тако да наша предузећа буџету Молдавије уплаћују од 30 до 50 милиона долара годишње. Да не говоримо о додатним трошковима и о повећању производне цене робе због транспорта.

Да ли је Русија ваше најважније извозно тржиште?

Готово половина укупне производње је до 2006. заиста одлазила у Русију. Након што је уведена блокада, ЕУ је нашим компанијама омогућила извесну предност на европским тржиштима, док је трговина са Русијом, напротив, намерно ометана. Зато данас извоз у ЕУ достиже око 30%, док у Русију одлази мање од 14% производа. Највише извозимо у Молдавију, и то 35%.

Какву подршку Москва заправо пружа Придњестровљу?

Ради се о веома значајној подршци, пре свега у социоекономској сфери. Код нас већ годину дана функционише аутономна непрофитна организација „Евроазијска интеграција“, која планира да до краја 2014. у објекте социјалне и образовне намене уложи 3 милијарде руских рубаља. Од овог новца у Придњестровљу се гради 12 најнеопходнијих објеката – вртићи, школе, породилишта, онколошки центри и зграда Медицинског факултета Придњестровског државног универзитета. Русија такође исплаћује додатак на пензију свим нашим пензионерима независно од држављанства у износу од око 15 долара. За нас је то озбиљан новац. Просечна пензија без овог додатка код нас износи 60-70 долара, тако да неким људима руски додатак спасава живот. Најзад, ми добијамо руски гас без обавезе да одмах за њега платимо.

Придњестровље после Крима?
После догађаја на Криму велику пажњу светске заједнице привлачи Придњестровље, регион Молдавије у коме становништво говори руски и који је своју независност прогласио још 1990, а дефакто је стекао после оружаног конфликта 1992. Како се ситуација у Придњестровљу оцењује у Москви и Кишињову после кијевског Мајдана и присаједињења Крима Русији?

Све у свему, према прорачунима неких наших стручњака, подршка Придњестровљу Русију кошта до 1 милијарде долара годишње. Међутим, могуће је да ова помоћ неће бити довољна: после догађаја у Украјини и потписивања споразума о слободној трговини између Молдавије и ЕУ прилив у наш буџет се нагло смањио. Парадокс ситуације је у томе што, када би Придњестровље постало призната држава или му једноставно не би сметали да слободно послује, оно би могло само себе да издржава.

Абхазија, Јужна Осетија и Карабах – то су, у суштини, национални пројекти са јасно одређеним националним идентитетом, док је Придњестровље вишенационални пројекат. Да ли вам то ствара више проблема или вам помаже?

Један од главних фактора који одређује нашу ситуацију је непостојање етничког принципа приликом оснивања наше државе. Не постоји придњестровска националност нити придњестровски језик, не постоји чак ни доминантна етничка група – Руси, Украјинци и Молдавци су отприлике једнако заступљени у укупној структури становништва Придњестровља. Ако погледамо национални састав наших органа власти, ту можемо наћи не само Русе, Украјинце и Молдавце, већ и Јермене, Јевреје, Бугаре и Гагаузе.

Сигурно је да нам овакав интернационализам помаже – искуство је показало да оснивање мононационалних држава из вишенационалних друштава на постсовјетском простору није било посебно успешно. Ми видимо крах државности у Молдавији, где 99% државног апарата чине људи који припадају молдавској националности (и то не само Молдавцима, него онима који себе сматрају Румунима), иако тамо националне мањине чине 30% становништва. Није никакво чудо што овакав систем изазива различита супротстављања – тако да се у Гагаузији [регион Молдавије – прим. прев.] преко 90% становника изјашњава против евроинтеграција и за улазак у Царинску унију.

У Русији постоји мишљење да се проблем у односима Придњестровља и Молдавије може решити ако се Молдавија припоји Румунији. Јер, ако се ради о преиспитивању споразума из 1940, то би значило да у састав Румуније траба да уђе само Молдавија, без Придњестровља које је у то време било део Совјетске Украјине.

То је веома популарна тачка гледишта како у Русији, тако и у Придњестровљу. Међутим, у стварности није све тако једноставно. Да је Румунија хтела да прими Молдавију без Придњестровља и његовог економског потенцијала, она би то одавно учинила. Зато није искључено да ће амбиције Румуније довести до обнављања војног конфликта у Придњестровљу, с тим што ћемо овај пут морати да се бранимо не од Молдавије, него од знатно моћније државе, чланице НАТО-а. У том случају ће Русија, чији се мировни контингент ту налази, бити увучена у овај конфликт.

Осим тога, румунска идеологија је усмерена ка ширењу територије и на земље које се налазе иза Дњестра. Зато није искључено да ће након припајања молдавске територије средства помоћу којих је Румунија финансирала грађанско друштво у Молдавији и плаћала извештавање медија са прорумунских и проевропских позиција бити преоријентисана на реализацију пројекта „Транснистрија“, који се односи на територију између Дњестра и Јужног Буга. Зато данас Молдавија представља тампон зону која штити Придњестровље од румунске експанзије и, мада поједини теоретичари сматрају да ће Русија, ако се ослободи „баласта“ Молдавије, смањити број проблема са којима се суочава, можемо им рећи да греше. Припајањем Молдавије Румунији не би се ништа постигло за Придњестровље, исто као што се припајањем Придњестровља Молдавији Молдавија не би задржала у сфери руског утицаја.

Руски текст на порталу expert.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.