Како је један новинар доспео међу проруске добровољце у Украјини

Према речима новинара, стићи међу добровољце било је доста једноставно. Развој друштвених мрежа омогућава приступ најразличитијим ресурсима и, како би се придружио добровољцима, било је довољно да се прикључи једној од многобројних група на мрежи ВКонтакте које су посвећене Доњецкој и Луганској Народној Републици.

Улазница на фронт

На пример, на страници групе Народне војске Донбаса (НОД) наведено је како се можете повезати са људима у Москви који пружају помоћ добровољцима при одласку на фронт. Структуром НОД руководи шеф Управе за мобилизацију Министарства одбране ДНР Павел Губарев. Добровољце на југоисток шаље и администрација Интернет групе „Билтен добровољачке војске Новорусије“. Администратор ове групе објашњава да добровољац треба сам да дође у Ростов на Дону, одакле треба да га контактира и добије упутства за одлазак на фронт.

Пошто је стигао на место окупљања, новинар је срео 15 добровољаца, од којих су многи већ носили камуфлажне униформе и војне ранчеве. Аутомобили који је требало да пребаце новајлије у зону борбених дејстава имали су украјинске таблице, а возачи и чланови пратње били су становници Донбаса. Према њиховим речима, добровољци из Русије на фронт се довозе једном недељно.

„У нашим колима су добровољци са борбеним именима Гек и Рахмет, момци који још нису напунили 25 година. Први је из Санкт Петербурга, поручник у јединицама Обалске страже Ратне морнарице Русије, из војне породице. Своју одлуку објашњава на следећи начин: обојица деда, који су били Хероји Совјетског Савеза, погинули су у Украјини за време Другог светског рата; а један од његових рођака је почетком маја ове године жив изгорео у подметнутом пожару у Дому синдиката у Одеси. Осећање дуга према породици навело га је да крене на фронт. Мотивација Рахмета, младића са плавом беретком, који је војни рок служио у јединицама Војног ваздухопловства Русије, није ништа мање патриотска. Он говори о извештају руских медија о томе како данас у Мариупољу са ветерана силом скидају ордење и медаље“, наводи новинар у свом чланку.

Према његовим речима, већи део добровољаца су млади људи старости од 20 до 35 година. Истина, срећу се и бивши војници којима је преко 40.

Проблема на граници није било. Граничари су летимично прегледали пртљаг и документе путника, а затим пропустили возило у Украјину. Само је млада граничарка покушала да се нашали: „А то су будући ‘двестоти’, идемо!“ [„двестоти“ – тако се у сленгу назива „Груз 200“, поцинкани сандук са телом погинулог војника].

У штабу снага отпора

Аутомобил довози људе у Доњецк у једну од база добровољаца у згради бивше Главне управе МУП-а Украјине. Командант сва имена добровољаца уноси у компјутерску базу података, која се затим прослеђује Министарству одбране ДНР, где се врши распоред бораца по фронту. Многи већ унапред знају где би желели да служе и предају молбу да их пошаљу у конкретан батаљон. Један од најпрестижнијих је одред команданта са борбеним именом Моторола (право име му је Арсениј Павлов). У ДНР се налазе јединице бившег министра одбране Републике Игора Стрелкова, Игора Безлера, козака, као и батаљони Исток, Бедем, Беркут, Каљмијус итд. Свака група је по нечему специфична и везана за одређени регион.

„Батаљон Исток има строгу дневну рутину, то је потпуно функционална војна јединица, која све одради како треба. Док је Бедем јединица више козачког типа или тако нешто. Тамо је све једноставније, али су зато казне строже. То јест тамо за пијанчење и непоштовање правила могу и да вас стрељају“, рекао је новинару у интервјуу добровољац са борбеним именом Special.

Више о руско-украјинским односима

Према речима дописника РБК, добровољцима недостају оружје и опрема. Често се срећу полуаутоматски карабини Симонова (СКС), који се користе још од 1949, па чак и аутомати Шпагина (ППШ).

Како је изјавио председник Врховног савета ДНР Борис Литвинов, украјинска страна је надмоћнија. Однос снага је 5 према 1 (40-45 хиљада против око 10 хиљада добровољаца), док са техником ствари стоје још много горе.

Међутим, то не може да поколеба оне који долазе да се боре из личних убеђења. Тако Special објашњава да је у Донбас дошао из следећих разлога: „Овде су наши. То јест ово је отаџбина. За мене је моја отаџбина цела територија Совјетског Савеза, па и неке друге територије.“

Како бележи дописник РБК, сви са којима је разговарао тврде да се боре без новчане надокнаде. Према речима специјалца из Русије, новац се добија само за обезбеђивање високопостављених лица.

Пут кући

Испоставило се да је повратак из рата много тежи него одлазак. Непрекидна борбена дејства и артиљеријски напади су уништили део путева и новинар је био принуђен да се врати другим путем. Па ипак, успео је да нађе возача који је био спреман да га заједно са избеглицама одвезе до руске границе, одакле је свако отишао на своју страну. Једни у пограничне кампове, други код својих рођака, а неко у Москву да исприча како и зашто људи из Русије учествују у „својем“ туђем рату.

Извештај урађен према материјалу РБК.

Росијскаја газета. Сва права задржана.