Антируски самит НАТО-а у Велсу и Србија

Србија је на самиту НАТО-а у Велсу учествовала на највишем нивоу до сада (ниво министра одбране). Извор: Reuters.

Србија је на самиту НАТО-а у Велсу учествовала на највишем нивоу до сада (ниво министра одбране). Извор: Reuters.

Учешће Србије на антируском форуму НАТО-а у Велсу представља снажан антируски гест, и он је јачи од опрезног маневрисања око државних субвенција за српске пољопривреднике. Ово утолико пре што сама Русија није позвана у Њупорт. Чини се да је недвосмислени контекст њупортског самита захтевао од српске стране да коригује унапред планирани формат свог учешћа.

Дискусије и завршна декларација самита НАТО-а, одржаног недавно у велшком граду Њупорту, недвосмислено сведоче о томе да Северноатлантска алијанса као организација активно тежи да искористи украјинску кризу (а ту кризу је Запад у великој мери сам и испровоцирао) за максимално интензивирање своје војне димензије и њено усмеравање стриктно у антируском правцу.

То никако не умањује унутрашња неслагања у редовима НАТО-а. Због њих овај форум није могао да усвоји планирану одлуку о томе да се у оквиру НАТО-а створи ударна јединица за брзо реаговање која ће бити способна да дејствује на западним границама Русије. Поред тога, дискусије на тему Русије и Украјине ипак су биле у сенци разматрања ситуације на Блиском Истоку и у Авганистану, где оружана интервенција САД и њихових најближих савезника уопште није довела до стабилизације ситуације. Напротив, у погледу опасности од ширења наркотика тамо је криза сада већа него што је била.

Ако би ми нешто сметало, ја не бих овамо ни дошао.

Братислав Гашић, министар одбране Србије

Па ипак, нагло интензивирање антируског вектора у садашњој политици НАТО-а је очигледно. То је јасно ставио до знања Александар Грушко, стални представник Русије при НАТО-у. По његовим речима, „украјинска криза је искоришћена не само да се учврсте односи између Украјине и НАТО-а“, него и „да НАТО ‘напумпа’ своје мишиће“ близу граница Русије. „Уопште узев, желим да кажем да је улога НАТО-а током читаве кризе у Украјини била крајње деструктивна“, каже руски дипломата. „Ми смо спремни да сарађујемо са Алијансом под условом да се наши национални интереси узимају у обзир“, истакао је Александар Грушко и додао: „Одбацивањем сарадње са Русијом по питању Авганистана и борбе против тероризма и пиратства НАТО слаби сопствене позиције као играч са глобалним амбицијама. То је зато што НАТО сам ништа неће решити. Напротив, применом својих уобичајених инструмената он само погоршава ситуацију.“

Игнорисање паралела са бомбардовањем Србије

Садашња ситуација нас наводи на размишљање о стварној улози НАТО-а у светским збивањима, и уједно нам омогућава да из новог угла сагледамо какве су перспективе држава које формално нису (засада) чланице Алијансе да учествују у деловању те организације.

Положај Србије је у том смислу најконтрадикторнији. Имајући у виду све везе које Србија има са НАТО-ом и које се последњих година константно развијају у оквиру програма „Партнерство за мир“, треба рећи да је управо садашњи тренутак најнепогоднији за развој такве сарадње и утолико пре за њено подизање на потпуно нови ниво. Овде мислим на чињеницу (коју српски медији на све начине истичу) да је у раду самита Северноатлантске алијансе први пут учествовао лично министар одбране Србије. Мада је министар Братислав Гашић формално учествовао у прилично споредној активности самита у Њупорту, тј. на конференцији „НАТО плус 24 партнера“, која има за циљ да подигне „ниво интероперабилности“ српских војних и међународних мировних операција у оквиру такозване „Платформе интероперабилности 2014-2015“, ипак не би требало потцењивати геополитички контекст самих дискусија које су вођене у Велсу. Оне су биле планиране (и у великој мери су одржане) у кључу који је синхронизован са антируским дебатама у руководству Европске уније, посвећеним јачању антируских санкција. Финансијско-економски притисак на Русију по линији ЕУ и војнополитичке претње по линији НАТО-а два су недељива аспекта једне исте линије Запада. Евентуалним потцењивањем те чињенице руководство Србије ће фактички дезавуисати тврдњу самог Београда да не жели да се придружи антируским санкцијама. Учешће на антируском форуму у Њупорту је снажан антируски гест, и он је јачи од опрезног маневрисања око државних субвенција за српске пољопривреднике. Ово утолико пре што сама Русија није позвана у Њупорт.

Министру Гашићу лично „није сметала“ антируска позадина самита у Њупорту. Нагласивши да је Србији „част“ што је позвана на форум, министар Гашић је изјавио да њему нимало не смета тон дискусије: „Ако би ми нешто сметало, ја не бих овамо ни дошао“. Њему су најважније „перспективе сарадње Србије и НАТО-а у предстојећем периоду“. У Гашићевим изјавама је присутно и схватање кључног аспекта садашње ситуације, а то је координисаност деловања НАТО-а и Европске уније на антируском фронту. Није случајно министар одбране Србије своје присуство на самиту Северноатлантске алијансе објаснио тиме што се његова земља „јасно определила за европску интеграцију“ и то потврђује „делима“. Гашић сведочи да по том питању више „нема двосмислености“.

1999. је НАТО почео жестоко да бомбардује Југославију само зато што власти Београда нису хтеле да повуку своје трупе са Косова. А сада Брисел не примећује чак ни артиљеријску паљбу коју владине трупе отварају по градовима источне Украјине. У таквим околностима тврдња да српском министру „ништа не смета“ значи да он игнорише индикативне паралеле са историјом своје сопствене земље.

Заиста, данас се ни у деловању НАТО-а не примећује никаква двосмисленост. Брисел се на речима залаже за очување сарадње са Русијом, а истовремено чини све што је у његовој моћи да такву сарадњу пољуља, и при томе одговорност за такво стање пребацује на Москву. А да би бар наизглед био објективан, он се разним апелима обраћа и другим учесницима процеса везаних за Украјину. Ево једног карактеристичног примера. У завршној декларацији самита у Њупорту стоји позив властима Кијева „да наставе са испољавањем крајње уздржаности у операцији која је у току, како би се избегле жртве међу цивилним становништвом“. У документу се не објашњава шта се конкретно подразумева под настављањем „крајње уздржаности“ у условима када су чак и експерти међународне организације „Amnesty International“ (за коју се не може рећи да гаји симпатије према Русији) у свом извештају констатовали да су украјинска армија и „Национална гарда“ вршиле ратне злочине против цивилног становништва. Као што је познато, 1999. је исти тај НАТО почео жестоко да бомбардује Југославију само зато што власти Београда нису хтеле да повуку своје трупе са Косова. А сада Брисел не примећује чак ни артиљеријску паљбу коју владине трупе отварају по градовима источне Украјине. У таквим околностима тврдња да српском министру „ништа не смета“ учешће у самиту Северноатлантске алијансе не значи само да он у суштини игнорише потпуно недвосмислени геополитички аспект садашње ситуације око Украјине, него и индикативне паралеле са историјом своје сопствене земље.

Србија све ближе НАТО-у?

Још пре две године, у јесен 2012, проблеми сарадње Србије и НАТО-а разматрани су углавном у академском кључу. Тада је у Београду одржан безбедносни форум посвећен теми „Развој безбедносне заједнице: превазилажење јаза између теорије и политике“. У центру пажње су били „изазови за демократију и безбедност“ попут угрожавања економске и енергетске безбедности и сајбер-криминала. Међутим, главна идеја форума била је парола да су управо евроатлантске структуре „једина гаранција мира и стабилности на западном Балкану“. Тадашњи премијер Србије и министар унутрашњих послова Ивица Дачић и први потпредседник владе и министар одбране Александар Вучић у обраћању учесницима форума су се потрудили да бирају уздржане формулације (као што се сада труди Братислав Гашић), али за схватање суштине онога што се дешава довољна је чињеница да Русија на тадашњи форум није била позвана (као што није позвана ни на садашњи, њупортски). Русија већ тада, по мишљењу руководства Србије, није била достојна да разговара о „изазовима за демократију и безбедност“. А данас, уз ћутљиву сагласност Београда, Москва само што није проглашена за главну претњу глобалном свету и стабилности.

Практични резултат јесење дискусије у Београду 2012. био је такав да је у лето 2013. генерални секретар Северноатлантске алијансе Андерс Фог Расмусен званично позвао Србију да ступи у НАТО. Резултат садашњег учешћа српске стране на самиту НАТО-а на тако високом (досада највишем) нивоу очигледно ће бити активно „уграђивање“ Србије у евроатлантски антируски фронт Европске уније и НАТО-а. Наравно, без икаквог обзира према трговинско-енкономским и другим интересима самог Београда.

Што се пак тиче горепоменуте „интероперабилности“, о којој се причало у Њупорту, та тема је у корелацији са тезама војне доктрине Србије, усвојене 2010. У поменутој доктрини се помиње „достизање интероперабилности са системима одбране држава укључених у програм НАТО-а ‘Партнерство за мир’“. Проблем је у томе што сличан задатак у основним програмским документима државе Србије ипак стоји напоредо са другим задацима, који подразумевају сарадњу са другим глобалним „центрима моћи“, укључујући Русију и Кину. Министар Гашић, међутим, није нашао за сходно да то помене.

Чини се да је недвосмислени антируски контекст њупортског самита НАТО-а захтевао од српске стране да коригује унапред планирани формат свог учешћа. Србија је могла применити метод који западне државе и организације и саме примењују. У сличним случајевима оне спуштају на нижи ниво своје присуство у разним форумима, акцијама и манифестацијама. Министарство одбране је, међутим, уз очигледну подршку Вучићеве владе, одбацило еластичне методе који су у складу са духом и словом важеће спољнополитичке доктрине Србије. Према томе, изгледа да управо садашњи самит НАТО-а може постати Рубикон после кога ће бити веома тешко говорити о вишевекторском карактеру политике Србије.

Аутор је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.