Како избеглице из Украјине започињу нов живот на Средњем Уралу

Локално становништво Урала од куће доноси избеглицама топлу одећу, намирнице, апарате и све што је неопходно за свакодневни живот. Фотографија: Дарја Кезина.

Локално становништво Урала од куће доноси избеглицама топлу одећу, намирнице, апарате и све што је неопходно за свакодневни живот. Фотографија: Дарја Кезина.

Дописница „Руске речи“ извештава како се украјинске избеглице са децом сналазе у Русији на примеру Свердловске Области, региона на Уралу који се налази хиљаду и по километара од руско-украјинске границе.

За Средњи Урал, област веома удаљену од Украјине, која лежи на самој граници Европе и Азије, масовни долазак избеглица из ове земље био је неочекиван. Социјалне службе руских градова најближих украјинској граници нису могле да обезбеде смештај свим избеглим лицима, па су многи морали да наставе пут. Тако су, између осталог, стигли и на Урал.

Пред Јуријем Савељевом лежи списак од преко 140 послодаваца који су спремни да запосле избеглице. Сам Јуриј, председник управе организације Руска националнокултурна аутономија, волонтерски помаже избеглицама из Украјине. Он за њих проналази информације о могућностима запослења и привременог смештаја.

У региону су тражени зидари, фризери, посластичари, кувари, возачи, инжењери, програмери и многе друге професије. На другом списку на столу Савељева налазе се десетине контаката обичних становника који су спремни да избеглице приме на смештај. Најзад, на трећем списку су посланици, јавни радници и правници, који нуде помоћ избеглицама приликом регулисања документације, обезбеђивања школовања за децу и добијања медицинске помоћи.

60 дана прилагођавања

Служба за запошљавање је преузела бригу о избеглицама из Украјине, чак су за њих отворили и посебан шалтер. У [Свердловској] Области има око 56 хиљада слободних радних места.

Јуриј Савељев, волонтер

„Локално становништво од куће доноси топлу одећу, намирнице, апарате, све што је неопходно за свакодневни живот“, објашњава за „Руску реч“ Јуриј Савељев. Према његовим речима, нико од избеглица није остао на улици: људи се смештају код приватних лица и у државним стационарима. Узгред, на рачун за прикупљање хуманитарне помоћи за избеглице из Украјине становници Свердловске Области су већ прикупили преко 3 милиона рубаља (око 77 хиљада долара).

Ни са запошљавањем нема проблема. „Служба за запошљавање је преузела бригу о избеглицама из Украјине, чак су за њих отворили и посебан шалтер. У Области има око 56 хиљада слободних радних места“, објашњава Савељев. Најтежи период за избеглице је првих 60 дана боравка у Русији. Управо толико је потребно да се добије дозвола за привремени боравак, без које се не могу званично запослити.

Бирократске тешкоће

Тренер највише категорије у самбоу Александар Заночкин, личност позната на целом Уралу, уступио је једној породици избеглица из Луганске Области своју викендицу са 20 ари баште у граду Артемовски (94 km од Јекатаринбурга), а његови рођаци су им на коришћење дали комби марке Газел. Сам тренер живи и ради у Јекатаринбургу. „Рекао сам им: ‘Останите ту колико вам буде потребно, док се не снађете’. Ја знам како је људима тешко да почну од нуле и помогао сам им како сам могао“, објаснио је он за „Руску реч“.

Породица којој је помогао стигла је из Червонопартизанска, рударског града на граници са Русијом. Рудар Владимир, који има 29 година, стигао је у Русију са трудном женом, двојицом синова од 5 и 2 године и братом од стрица коме је 21 година и који је такође рудар. Када су до града дошли тенкови и украјински „добровољачки батаљони“, два брата су сакупила породицу и колима прешла границу. Тако су стигли до Јекатаринбурга. У проналажењу смештаја ту им је помогао руководилац Дома руско-украјинског пријатељства Петар Шчербина. Током првог месеца породица је живела у центру за привремени смештај избеглица у граду Каменск-Уралски. Ту су прошли медицинске прегледе и регулисали документе.

„Овде се људи лепо односе према избеглицама из Украјине, комшије нам помажу са стварима, кажу нам где можемо нешто да зарадимо, доносе нам кромпир, лук, печурке“, каже Владимир за „Руску реч“. Према речима браће, главна препрека је у томе што регулисање докумената траје веома дуго. Очекујући дозволу за званично запослење ови момци средства за живот зарађују повременим пословима: помажу људима да нешто поправе, пренесу терет и сл.

Деца и школа

Међу избеглицама је велики број деце. Када је почела школска година, која у Украјини и Русији почиње 1. септембра, актуелно је постало питање о могућем наставку школовања младих држављана Украјине у другој земљи. Како су нам саопштили у канцеларији опуномоћеника за права детета Свердловске Области, децу из Украјине без проблема примају у школе. Низ свердловских факултета је избеглицама омогућио да школовање наставе о трошку државе, а по томе су се посебно издвојили Уралски федерални универзитет и Уралски шумарски универзитет.

Светлана Максимкина је са мајком и ћерком побегла из Доњецка пре три месеца. Док су чекале дозволу за привремени боравак, осмехнула им се срећа. Уз помоћ Јурија Савељева, 20-годишња Светланина ћерка Ана је примљена на Уралски државни економски универзитет као буџетски студент. Данас мајка и ћерка планирају да траже руско држављанство.

Међутим, када се ради о вртићима, ситуација је много сложенија. Слободних места практично нема, па и само локално становништво годинама чека на листама од неколико хиљада захтева. Док је петогодишње дете још и могуће уписати у вртић, за двогодишњака је скоро немогуће наћи место у јаслама. Засад чиновници избеглицама предлажу да заједнички решавају овај проблем тако што ће се организовати и једни другима чувати децу.

Али овакав систем не функционише. Управо због немогућности да некоме остави сина на чување, 38-годишња Ана, такође из Червонопартизанска, одбила је посао који су јој понудили у фабрици у Каменск-Уралску. Други разлог био је сувише ниска плата (10.000 рубаља или 260 долара).

Па ипак, фабрика је породицу сместила у свој здравствени диспанзер, где мајка и дете добијају храну, негу и потребне лекове.

Средином октобра Ана ће добити привремени азил у Русији у трајању од годину дана. Исто је у своје време добио, а затим продужио на још три године, бивши сарадник ЦИА Едвард Сноуден. Према Аниним речима, она и син су напустили кућу носећи само две торбе лаке, летње одеће. „Напуштајући Украјину нисам мислила да ћу се наћи тако далеко од куће. Али не намеравам да се вратим, хоћу да добијем руско држављанство и да останем овде“, каже Ана.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“