Украјинске мистерије амбасадора Кирбија

Војници Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије у ослобођеном Београду, 20. октобра 1944. Извор: Vostock-photo.

Војници Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије у ослобођеном Београду, 20. октобра 1944. Извор: Vostock-photo.

Амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, јуче је питао српске власти зашто су на прославу ослобођења Београда од нациста позвале само председника Русије, а не, рецимо, и Украјине. Пошто су пропратни коментари амбасадора Кирбија били толико апсурдни да се граниче са сарказмом, објављујемо историјске факте везане за све тезе његове изјаве.

„Све чешће се суочавамо са извртањем историје, чак и на највишем нивоу“, изјавио је заменик министра спољних послова Русије Алексеј Мешков у Београду, на међународној научној и друштвеној конференцији „Велики рат и почетак новог света: актуелно подсећање за човечанство“, која се одржава поводом стогодишњице почетка Првог светског рата. И одмах је, у истом граду, његову мисао доказао министар САД у Србији Мајкл Кирби.

Ни украјинске, ни естонске, ни летонске јединице на фронтовима Другог светског рата нису вршиле никакве „независне“ војне операције, изузев оних случајева када су биле у саставу Вермахта и казнених одреда СС дивизија.

Истина, његови коментари на тему руско-српских односа, а нарочито на тему предстојеће посете председника Русије Владимира Путина Београду у октобру, хронолошки се односе на Други светски рат, али тиме су они само још скандалознији и провокативнији. Амерички дипломата је покушао да се позиционира као зналац ситуације везане за ослобођење Београда 1944, али је само изнео на јавни увид своју невероватну неинформисаност, некомпетентност и тенденциозност.

Мајкл Кирби је у интервјуу за београдски лист „Вечерње новости“ изнео три основне тезе. Размотрићемо их редом управо у светлу историјских чињеница, на чије познавање претендује амбасадор САД.

Мајкл Кирби, амбасадор САД у Србији. Извор: amcham.rs.
У Украјини је у току прави грађански рат, који против сопственог становништва воде данашњи следбеници украјинских нациста из доба Другог светског рата.

Теза прва: „Зашто Путин долази у Србију? Због прославе годишњице ослобађања Београда? А Београд је ослободила и Трећа украјинска армија (група армија с Трећег украјинског фронта), као део Црвене армије.“ Позадина питања је јасна. Русија наводно покушава да приграби плодове славних победа јуначке украјинске војске, тј. своју антиукрајинску политику већ преноси и на историјску раван.

Очигледно је да овом дипломати историја није јача страна. Због тога ћемо одржати кратко предавање. Трећи украјински фронт, који је одиграо одлучујућу улогу у ослобађању Београда, није имао никакве везе са данашњом „независном“ Украјином, а његов назив потиче од назива главног правца војних операција приликом ослобађања СССР-а и земаља Централне и Источне Европе од нацистичких окупатора. Трећи украјински фронт је формиран на југозападном правцу 20. октобра 1943. тако што је Југозападном фронту дато ново име. Он је обухватао и 57. армију, која се непосредно борила за ослобођење Београда. Од маја 1944. до јуна 1945. тим фронтом је командовао генерал армије и маршал Совјетског Савеза Фјодор Толбухин, а никако не Роман Шухевич, Степан Бандера или неки други пронацистички „херој“ украјинских националиста, који су по свему судећи толико драги Кирбијевом срцу.

Од маја 1944. до јуна 1945. фронтом који покрива данашњу Украјину командовао је генерал армије и маршал Совјетског Савеза Фјодор Толбухин, а никако не Роман Шухевич, Степан Бандера или неки други пронацистички „херој“ данашњих украјинских националиста.

Поред јединица Трећег украјинског фронта, у Београдској операцији 1944. активно је учествовао и 10. гардијски стрељачки корпус 46. армије Другог украјинског фронта. Он је заједно са јединицама Народноослободилачке војске Југославије форсирао Дунав, очистио леву југословенску обалу Дунава и Тисе од нациста и ослободио Панчево. Али ни Други украјински фронт нема никакве везе са савременом Украјином и њеним главним градом Кијевом. Он је такође формиран 20. октобра 1943. на југозападном правцу тако што је дотадашњи Степски фронт добио нови назив. Од маја 1944. до краја рата тим фронтом је командовао генерал армије и маршал Совјетског Савеза Родион Малиновски.

Ето, изгледа да је сада јасно ко је ослобађао Београд. И јасно се сагледава колико је апсурдна и друга теза Мајкла Кирбија. Он се запитао зашто је Србија на јубиларне свечаности позвала само Путина, када у ослобађању Београда, по речима америчког дипломате, нису учествовали само Руси, него и представници других народа бившег СССР-а. То је његово друго глупо и провокативно питање.

Црвена армија је заиста била вишенационална, али се потчињавала врховној команди у Москви и била је регуларна армија Совјетског Савеза, тј. државе чији је правни наследник данашња Русија. Ни украјинске, ни естонске, ни летонске јединице на фронтовима Другог светског рата нису вршиле никакве „независне“ војне операције, изузев оних случајева када су биле у саставу Вермахта и казнених одреда СС дивизија. Изгледа да управо следбенике ових других амбасадор САД жели да види на предстојећим меморијалним свечаностима у Београду. Али какве то има везе везе са историјским чињеницама и ослобађањем српске престонице?

Што се пак тиче треће тезе америчког дипломате, она је посебно светогрдна управо у контексту догађаја везаних за Други светски рат. Амбасадор Кирби је револтиран што је руководство Србије одлучило да у истом формату позове руководиоце Русије и Кине. „Наш став о посетама кинеских и руских званичника се разликује. Кинези скоро нису никога напали, а Руси јесу.“ СССР и Кина су у Другом светском рату били изложени разорној агресији сила нацистичке Осовине, тако да приче о „руској агресији“ изгледају као бунцање и светогрдно вређање успомене на милионе погинулих у том рату.

Чак и када је реч о данашњој Украјини, толико драгој срцу амбасадора САД у Београду, нема никаквих основа да се говори о „руској агресији“. Тамо је у току прави грађански рат, који против сопственог становништва воде данашњи следбеници украјинских нациста из доба Другог светског рата. Само болесна уобразиља у грозници праћеној јаким антируским халуцинацијама може довести у везу нацистичке присташе са ослобођењем Београда од нацизма 1944.

Петар  Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“