Ослобођење Београда 1944: како се све одиграло

Ослобођење Југославије од нацистичких и фашистичких завојевача током 1944. и 1945. од стране Црвене армије и НОВЈ једна је од најблиставијих страница у историји братских ратничких подвига Русије и Србије. Није  чудо што данас, у условима све веће међународне напетости и заоштравања геополитичке конфронтације у свету, има све више покушаја да се ревидирају догађаји из времена Другог светског рата, њихова суштина и њихова вредност. Та околност, као и 70-годишњица ослобођења Београда која се ових дана празнује у Русији и Србији, побуђује нас да се подсетимо како се заиста све одиграло у тим ратним временима.

Операција ослобођења Београда („Београдска операција“) трајала је нешто више од три недеље: од 28. септембра до 20. октобра 1944. Циљ операције није било само ослобођење престонице Југославије, него и ликвидација главних снага немачке групе армија „F“, која је учврстила своје позиције у источним и јужним областима југословенске територије. Поред тога, совјетска војна команда је поставила задатак да се пресеку саобраћајнице које би могле бити искоришћене за повлачење немачке групе армија „Е“ из Грчке, Албаније и јужних региона Југославије преко Београда у Мађарску. У том плану један од кључних циљева јединица Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) била је стратешка железничка магистрала Београд–Солун.

Ситуација у Југославији пре уласка Црвене армије

Војностратешка ситуација на Балкану почетком септембра 1944. била је следећа. На територији Југославије, Грчке и Албаније налазиле су се две немачке групе армија. Група армија „Е“ контролисала је јужне регионе Балкана, а група армија „F“ северни део полуострва. Међутим, ситуација на другим деловима Источног фронта приморавала је немачко руководство не само да се брани, него и да повлачи своје снаге. Групи армија „Е“ постављен је задатак да се повуче у Мађарску и учврсти на новим одбрамбеним позицијама на правцу у коме наступа Црвена армија. То повлачење је требало да покрива војна формација „Србија“, која је формирана од јединица групе армија „F“. Хитлерова команда је донела такву одлуку после пораза нанетог Вермахту и његовим савезницима током операције Јаши–Кишињов, као и због изласка Бугарске и Румуније из рата и успешног напредовања совјетске армије ка Балкану.

У том тренутку су и у самој Србији већ активно дејствовале јединице НОВЈ, које су се у јануару и фебруару 1944. пробиле на територију Србије из правца Босне. Оне су у првој половини 1944. вршиле успешне операције против јединица Вермахта и усташа, нарочито на подручју Цазина, Ломнице, Брача, Шолте, Подгорача и Босиљева.

Када је реч о бројности и положају различитих трупа, немачко-нацистичке јединице на територији Југославије крајем септембра 1944. бројале су укупно 200 хиљада војника, и исто толико је било усташа и припадника других квинслиншких јединица. Поред тога, 30 хиљада четника се налазило углавном на територији Србије, а на северу и североистоку Југославије биле су размештене две мађарске дивизије са укупно 25 хиљада војника. Јединице НОВЈ, које су учврстиле своје позиције у западним и централним областима Србије, у том тренутку су бројале 350 хиљада људи. Совјетска команда је организовала операције њиховог снабдевања оружјем и муницијом ваздушним путем из база у Крајови (Румунија) и Софији (Бугарска). Поред тога, совјетски авиони су током 1944. са ваздухопловне базе у Барију (Италија) извршили 1460 летова у Југославију и доставили Народноослободилачкој војсци Југославије око три хиљаде тона војног терета.

Генерал армије и маршал Совјетског Савеза Фјодор Толбухин. Фотографија из слободних извора.

Крајем септембра су на граници Бугарске и Југославије, на подручју Видина, биле концентрисане јединице Трећег украјинског фронта. Овај фронт је формиран на југозападном правцу 20. октобра 1943. од Југозападног фронта Црвене армије. Трећим украјинским фронтом је од маја 1944. до јуна 1945. командовао генерал армије и маршал Совјетског Савеза Фјодор Толбухин.

Истовремено су јужније, на тромеђи Бугарске, Југославије и Грчке, своје положаје учврстиле четири бугарске армије. Оперативно командовање овим армијама у циљу координације читаве операције преузело је руководство Трећег украјинског фронта. Одлуку о томе усагласили су лично совјетски лидер Јосиф Стаљин и командант НОВЈ Јосип Броз Тито током своје посете Москви недељу дана пре почетка Београдске операције. У том сусрету су решена и сва питања везана за координацију деловања југословенских партизана и јединица Црвене армије. Поред тога, Стаљин је дао Титу гаранцију да ће совјетске трупе бити повучене из Југославије чим буду решени оперативни задаци везани за ослобођење Источне Србије и Београда.

Истовремено је у склопу припреме за ову операцију 17. ваздухопловна армија СССР-а од 15. до 21. септембра 1944. интензивно бомбардовала саобраћајнице на подручју Ниша, Скопља и Крушевца.

Копнена офанзива у оквиру Београдске операције почела је 28. септембра са подручја Видина, а изводиле су је снаге 57. армије Трећег украјинског фронта, уз борбену подршку јединица Дунавске војне флотиле (која је поред своје транспортне функције извршила и десант у Радујевцу и Прахову), једног дела 17. армије и јединица 14. корпуса НОВЈ. Совјетска групација имала је на располагању преко три хиљаде топова и минобацача, око 500 тенкова и самоходних артиљеријских оруђа, и око две хиљаде авиона.

Сусрет црвеноармејаца и партизана

До сусрета јединица Црвене армије и НОВЈ дошло је на подручју Крушевца, током чијег ослобађања су совјетске трупе координирале своја дејства и са Титовим партизанима, али и са четницима Драже Михаиловића. Управо су четници својим дејствима приморали немачки гарнизон у Крушевцу да се преда, а затим су немачке заробљенике предали совјетским војницима. О томе је било говора у сусрету четничког потпуковника Драгутина Кесеровића са совјетским пуковником Патовкином.

Маршал Совјетског Савеза Сергеј Бирјузов. Фотографија из слободних извора.

Политичко руководство Трећег украјинског фронта поделило је совјетским војницима специјално упутство у коме је, између осталог, писало: „Друже војниче, водниче и официру! Ступио си на територију Југославије, која нам је сродна по духу и крви... Увек и на сваком месту се сећај да ниси дошао у Југославију да би јој наметао своје законе и обичаје, него да сустигнеш и уништиш Хитлерове разбојнике који беже под твојим ударцима.“ Према мемоарима маршала Бирјузова, житељи Југославије су изузетно топло дочекали јединице Црвене армије: „Радост, узбуђење и срдачност југословенског народа смо ми, војници Црвене армије, осећали на сваком кораку“.

Совјетске, југословенске и бугарске јединице су, и поред жестоког отпора непријатеља, за 10 дана пробиле немачку одбрану, прешле преко планинских превоја Источне Србије и 8. октобра форсирале Мораву у два правца, на подручју Велике Плане и Паланке. Тиме је завршена прва фаза Београдске операције, која се одвијала на фронту широком 300 km.

Друга фаза је почела четири дана касније, 12. октобра. У бој је ступио 4. гардијски механизовани корпус Црвене армије, који је пребачен из југоисточног дела Бугарске. Он је дејствовао координирано са Првом пролетерском и 12. пролетерском ударном бригадом НОВЈ. Истовремено је 10. гардијски срељачки корпус 46. армије Другог украјинског фронта Црвене армије заједно са јединицама НОВЈ форсирао Дунав, ослободио леву обалу Дунава и Тисе и ушао у Панчево. Други украјнски фронт је формиран на југозападном правцу у исто време кад и Трећи (20. октобра 1943) на основу Степског фронта. Од маја 1944. до краја рата тим фронтом је командовао генерал армије и маршал Совјетског Савеза Родион Малиновски. Према доступним подацима, у Београдској операцији је на разне начине учествовало 200-300 хиљада совјетских војника.

Генерал армије и маршал Совјетског Савеза Родион Малиновски. Фотографија из слободних извора.

Поменуте операције створиле су неопходне услове за завршну офанзиву на Београд из правца североистока. Истовремено је са југа према Београду напредовао 4. гардијски механизовани корпус.

Битка за Београд

Битке за ослобођење југословенске престонице отпочеле су 14. октобра. У њима су учествовали црвеноармејци 4. гардијског механизованог корпуса, затим 73. и 106. гардијска и 236. стрељачка дивизија, артиљеријске бригаде, артиљеријски, минобацачки и самоходно-артиљеријски пукови, зенитно-артиљеријска дивизија и три засебна зенитно-артиљеријска пука. Са југословенске стране у биткама за Београд учествовало је осам дивизија Прве пролетерске и 12. пролетерске бригаде. Прве су у град ушле јединице 4. гардијског механизованог корпуса генерала Жданова и југословенске дивизије пуковника Јовановића. Командант 4. гардијског механизованог корпуса наредио је совјетским тенкистима да на тенковима повезу борце Прве пролетерске бригаде који су тако извршили десант. Велику помоћ јединицама Црвене армије пружио је мајор НОВЈ Марко Шијан. Он је совјетској команди ставио на располагање план града на коме су била обележена главна непријатељска митраљеска гнезда.

Престоница Југославије у потпуности је ослобођена нешто касније, после жестоких борби. Било је то 20. октобра 1944. Београђани су са одушевљењем дочекали своје ослободиоце. Дан раније, 19. октобра, југоисточно од Београда ликвидирана је немачка војна групација у којој је било 20 хиљада војника.

Наредног дана, 21. октобра, јединице Трећег украјинског фронта ослободиле су Краљево. Тако је пресечена железничка магистрала Београд – Солун, тј. коначно је решен и други задатак Београдске операције.

Трећи задатак операције био је да се одсеку правци повлачења немачке групе армија „Е“ према Мађарској дуж Јужне и Велике Мораве. И он је решен у координацији са јединицама 13. корпуса НОВЈ и 2. бугарске армије. Захваљујући успешним заједничким операцијама ослобођени су стратешки важни градови Ниш и Лесковац. Јединице групе армија „Е“ биле су принуђене да ужурбано мењају правац повлачења и кренуле су према планинама Црне Горе и Босне, где су углавном разбијене.

У Београдској операцији погинуло је око 4500 и рањено преко 14 хиљада бораца Црвене армије и њених савезника. Вермахт и његови савезници изгубили су 45 хиљада људи.

Црвена армија и четници

Посебно треба нешто рећи о односима између Црвене армије и четничких одреда Драже Михаиловића. И поред различитих идеолошких ставова, четници нису желели да улазе у оружане сукобе са совјетском армијом. У лето 1941, после Хитлеровог напада на СССР, Михаиловић је изразио наду да ће совјетске трупе разбити Немце и преко Румуније притећи у помоћ Југославији. Он је лично издао наредбу којом се четницима забрањује да ступају у оружани сукоб са Црвеном армијом. Михаиловић је у црвеноармејцима видео врло важан фактор коначне победе над немачким трупама, а био је свестан и велике војне надмоћи совјетских трупа над четницима, и зато се трудио да избегне озбиљне и бесмислене губитке.

То његово наређење се углавном поштовало за време Београдске операције, нарочито у борбама за Београд. Са друге стране, четници су на Михаиловићев захтев наставили да пружају отпор Титовим партизанима, пре свега на територији Словеније, али сукоби са борцима Црвене армије у то време нису забележени. Наравно, у ратним условима се не може искључити могућност избијања појединачних инцидената, али је неоспорна чињеница да су се четници жестоко борили против својих политичких и идеолошких противника са југословенске стране, а не против Црвене армије. Исто тако је и општа мобилизација коју је Михаиловић објавио 1. септембра 1944. имала за циљ да не дозволи комунистима долазак на власт у ослобођеној Југославији, а не да позове четнике у борбу против совјетских јединица које су се спремале да ступе на југословенску територију.

Да би војну акцију против партизана оправдали у очима представника совјетске команде, четнички команданти су у сусрету са совјетским официрима називали Титове присталице „троцкистима“. Активне контакте са Црвеном армијом подржавао је и командант Делиградског четничког корпуса Властимир Весић.

Украјинске мистерије амбасадора Кирбија
Амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, јуче је питао српске власти зашто су на прославу ослобођења Београда од нациста позвале само председника Русије, а не, рецимо, и Украјине. Пошто су пропратни коментари амбасадора Кирбија били толико апсурдни да се граниче са сарказмом, објављујемо историјске факте везане за све тезе његове изјаве.

Међутим, ипак је било појединачних локалних сукоба. Најпознатији документовани војни конфликт између четника и совјетских јединица на територији Југославије догодио се почетком октобра 1944. у Источној Србији, на подручју села Михајловац код Неготина. Тамо су четници заклали неколико официра 19. стрељачке дивизије. После тога је совјетска команда издала наредбу да се четници не заробљавају ако пруже оружани отпор, него да се стрељају на лицу места.

Резултати Београдске операције

Најважнији резултати Београдске операције, поред ослобођења престонице Југославије, били су слом војне групације „Србија“, потискивање групе армија „F“ 200 km на север и стварање повољних услова за напредовање Црвене армије у офанзиви за ослобођење Источне Европе, а поготово у оквиру Будимпештанске операције. Одреди српских четника Драже Михаиловића и хрватских усташа повлачили су се на север, према Словенији, у покушају да успоставе сарадњу са јединицама словеначких домобрана и остацима „Српског добровољачког СС корпуса“. Одреди пронемачки настројене такозване „Владе националног спаса“ Милана Недића фактички су престали да постоје као војна сила.

После ослобођења Београда совјетске трупе су заједно са јединицама НОВЈ наставиле са операцијама у северозападном правцу, форсирале Саву и ослободиле Земун. Поред тога, јединице НОВЈ уз подршку Црвене армије ослободиле су градове југозападно и јужно од Београда, а међу њима и Обреновац, који је имао стратешки значај. Крајем октобра су совјетске и југословенске трупе заједно ослободиле Војводину, а почетком новембра су јединице Трећег украјинског фронта извршиле прегруписавање у правцу Будимпеште и Беча, форсирале су Дунав и ослободиле територије Југославије између Дунава и Драве.

Поред тога, слом немачких трупа током Београдске операције омогућио је јединицама НОВЈ да у новембру и децембру 1944. ослободе преостале делове Србије, Црне Горе и Македоније.

По завршетку Београдске операције јединице Трећег украјинског корпуса пребачене су из Југославије у Мађарску, где је већ била у току офанзива трупа Другог украјинског фронта. Сарадња СССР-а и јединица НОВЈ настављена је тако што је Црвена армија достављала јединицама НОВЈ оружје, муницију и другу војну опрему. НОВЈ је крајем 1944. и у првим месецима 1945. добила од СССР-а преко 96 хиљада војничких пушака и карабина, преко 68 хиљада митраљеза и аутоматских пушака, око 3800 противтенковских пушака, око 3400 минобацача, 170 зенитних и 895 артиљеријских топова, 491 авион, 65 тенкова и 1329 радио-станица. На располагање Народноослободилачкој војсци Југославије стављене су две тенковске бригаде, које су формиране и наоружане у СССР-у од југословенских војника, као и две ваздухопловне дивизије, неколико батаљона за опслуживање аеродрома и засебне ваздухопловне јединице и јединице противваздушне одбране. Поред тога, на молбу команде НОВЈ у југословенске јединице су упућени совјетски официри (пилоти, тенкисти и артиљерци) у својству саветника и инструктора у обуци националних официрских кадрова.

Више о Великом отаџбинском рату

У знак победе у Београдској операцији у СССР-у је 19. јуна 1945. (када је већ завршен Велики отаџбински рат) основана медаља „За ослобођење Београда“. Поред тога, уз називе 20 јединица Црвене армије које су се највише истакле у борбама за ослобођење престонице Југославије додат је почасни епитет „Београдска“.

Тако је текло ослобађање Београда и целе Југославије у годинама Другог светског рата, где су одлучујућу улогу одиграле јединице Црвене армије уз подршку снага НОВЈ и у координацији са њима. У редовима Народноослободилачке војске Југославије посебно су истакнуте заслуге изванредних команданата. То су генерал Пеко Дапчевић, командант Прве армијске групе НОВЈ који је руководио јуришем на Београд са југословенске стране, генерал Коча Поповић, командант 2. армије НОВЈ, генерал Коста Нађ, командант 3. армије НОВЈ, генерал-лајтнант Петар Драпшин, командант 8. далматинског корпуса који је нанео одлучујући ударац „Српском добровољачком СС корпусу“.

Према томе, сваки покушај преиспитивања улоге руско-српског братства у ратним годинама не може се схватити другачије него као покушај да се преиначи историја и да се самим тим нацизам и његови злочини против човечанства и српског народа прикажу у позитивном светлу.

Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.