„Србија је бедем стабилности западног Балкана“

Александар Вучић у Кремљу. Извор: РИА „Новости“.

Александар Вучић у Кремљу. Извор: РИА „Новости“.

Премијер Србије Александар Вучић у наставку ексклузивног интервјуа који је дао првом заменику генералног директора агенције ИТАР-ТАСС Михаилу Гусману говори о потенцијалима центра за ванредне ситуације у Нишу, уласку Србије у Европску унију, Косову и Србији као мултиконфесионалној држави.

Пример наше сарадње у хуманитарној сфери је заједнички руско-српски хуманитарни центар за ванредне ситуације у Нишу. Како оцењујете то искуство и какве могућности постоје у овој области?

Александар Вучић: Познато Вам је да су ове године Србију погодиле катастрофалне поплаве. Међународна заједница, Европска унија и Светска банка су штету процениле на око 1,8 милијарде евра. То није мали новац чак ни за Русију. А можете да замислите колико је то много за Србију. Највише је погођен енергетски сектор. Ми нисмо могли ни да претпоставимо размере енергетских проблема са којима смо се суочили ове године. Руска страна нам је пружила велику помоћ по том питању. Руски партнери су без одлагања послали спасиоце преко хуманитарног центра у Нишу.

Значај помоћи руских спасилаца можемо проценити на основу једног интересантног догађаја. Једна старија госпођа је пала у воду и понела ју је набујала река. Два српска спасиоца који су покушавали да је спасу скочила су у воду на мирнијем месту. Жена се ухватила за грану дрвета и сама се спасла. Али бујица је однела наше спасиоце и њихови животи су се нашли у опасности. Вероватно ниједан од њих не би преживео. Али, док су остали једноставно посматрали оно што се дешава, један од руских спасилаца је скочио у ту страшну бујицу која је носила све пред собом. Људи нису веровали да постоји неко ко је довољно храбар за тако нешто. Руски спасилац је успео да ухвати оба српска спасиоца и да их извуче. Мислим да се зове Валериј, у Србији је добио орден за храброст. Таква храброст се ретко среће и ми смо веома захвални екипи првокласних спасилаца који су нам дошли у помоћ.

Међутим, желим да подсетим руску и српску јавност да смо се прошле године суочили и са великим пожарима. Руски специјалци су били једини који су у тој ситуацији успели да нам помогну преко хуманитарног центра у Нишу. Вођени су разговори са руским партнерима о томе да нишки пункт постане велики регионални центар и да се у његов рад укључе и Швајцарци. Ниш је идеално место за то. Надам се да ће хуманитарни центар имати мање посла, али ће бити боље припремљен и моћи ћемо да се поносимо његовим функционисањем, и то не само ми, него и друге земље у региону.

Који су временски рокови за улазак Србије у Европску унију? Какви су европски планови на Балкану?

Можда сте приметили да ја никад не говорим да ћемо у Европску унију ући за три, четири, пет или шест година. Говорим о ономе што треба да урадимо самостално у нашој држави, да створимо услове за владавину права, да формирамо теоријски и практично демократску државу, богатију земљу која је здрава и стабилна у економском погледу. То захтева велики рад са наше стране. Недавно смо усвојили важне законе – о раду, о приватизацији, о стечају, о подизању старосне границе за одлазак у пензију. Све то је било учињено током неколико месеци. Биће усвојени и нови закони о издавању дозвола са циљем привлачења инвеститора, о планирању изградње. То је оно на чему радимо. И сматрам да није наш циљ да у Европску унију уђемо за четири-пет година. Наш задатак је да извршимо реформе и да 2018-2019. можемо то да саопштимо Европској унији. А нека она процени да ли постоје препреке за ширење или не. То није наш посао.

Да ли ће Ваша Влада пристати на компромис како би решила проблем Косова?

Ми већ пристајемо на компромисе како бисмо одржали стабилност у региону, иако ти компромиси никако не радују већину становника Србије. Наравно, ми нисмо признали и не признајемо независност Косова. Искрено говорећи, на нас нико не врши притисак у том смислу. Да ли су такви компромиси неопходни српском и албанском народу, иако већина представника ових народа не жели узајамне односе? Ми сматрамо да је то добро за обе стране. Понекад су компромиси веома болни, али очување мира и регионалне стабилности, као и заштита наших најважнијих интереса је од кључног значаја. Ја се захваљујем госпођи Ештон, она је добро водила те преговоре. За разлику од многих, она је желела да чује и српску страну. Не кажем да је била на нашој страни. Можда то сада није тако актуелно, јер Ештон више није задужена за спољну политику и безбедност ЕУ, на том месту је данас госпођа Могерини. Али ја не могу да говорим неистину и да кажем да Ештон није показала разумевање према српској страни као и према албанској. То је као са „Јужним током“. Ја сматрам да је то добар споразум, зато што нам је председник Путин изашао у сусрет и задовољио наше молбе и потребе. Преговори о Косову ће се наставити. Ми треба да решимо бројна тешка питања у сфери енергетике, у односима међу судским органима и остваривању правосуђа.

Србија ће 2015. преузети председавање Организацијом за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Који задаци су за њу приоритетни?

Србија ће радити озбиљно, одговорно, у складу са критеријумима из Копенхагена. Заједно са нашим швајцарским колегама, који тренутно председавају ОЕБС-ом, покушаћемо да поставимо стандарде поштовања према другим државама. Потрудићемо се да утврдимо начине за решавање несугласица мирним путем. Заинтересовани смо за решавање проблема широм света. Ми смо мала земља и не мислим да можемо да решимо све светске проблеме. Али Србија је спремна да уради оно што јој околности дозволе. Покушаћемо да никога не разочарамо и да на себе не преузимамо улогу значајнију од оне која нам припада. Али ми нећемо избегавати решавање важних светских проблема.

Србија је православна земља, али у њој живе и католици, протестанти и муслимани. Шта ваша Влада чини да међуконфесионални мир не буде нарушен?

Данас је Србија бедем стабилности читавог западног дела Балканског полуострва. Ми поштујемо све наше грађане независно од њихове националности, вере или ма које друге карактеристике. Овде заиста живе католици, протестанти, муслимани, Јевреји. Имамо само један заједнички задатак – економски успех нашег народа. Ми бисмо желели да земља и људи буду богатији. У свакој земљи у сваком времену постоје извесне несугласице, али ми се овде више не суочавамо са стратешким проблемима. Људи виде да се држава на једнак начин односи према свима.

Албанци на југу Србије су тражили да штампамо уџбенике на албанском језику. Одговорио сам да ће их добити 1. септембра и то се догодило. Али сам тражио од Албанаца да плаћају струју у оној земљи у којој живе, иначе ће електрична енергија бити искључена онима који не плаћају. Ако сте држављани ове земље, морате да поштујете њена правила. У том случају ће вас и држава у којој живите поштовати у складу са званичним међународним правом. Сматрам да тај принцип одлично функционише. Успоставили смо одличну сарадњу са мађарском националном мањином и њеним политичким руководством на северу Србије, у Аутономној Покрајини Војводина. У нашој земљи постоји и мађарска политичка странка. Унапређени су наши односи са свим суседима.

Недавно сам се сусрео са боксером тешке категорије, држављанином Немачке Муамером Хукићем. Он је муслиман босанског порекла, који је рођен на територији Србије. Он ми је сам рекао да је пријатељ господина Кадирова. Нисам знао да се Хукић разуме у политику, али он ми је рекао: „Ја сам Босанац, ја сам муслиман, али волим Србију. Хајде да радимо онако како ради мој пријатељ Кадиров“. Одговорио сам му да не знам чиме се бави Кадиров и да сам га видео само на телевизији. Требало би да одем у Саратов, у Астрахањ и, наравно, у Грозни да то видим, а такође на многа друга места. Али Хукић ми је рекао нешто врло важно: „Ја имам немачко држављанство, Босанац сам по националности, али је Србија моја домовина, коју осећам срцем“. Такав човек уједињује Србе и Босанце. Желео бих да ми, Срби, Србију сматрамо својом домовином, а Босанце својим суграђанима и да не буде никаквих лоших намера према њима, према Мађарима, према ма којем другом народу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“